Zašto sam iz Srbije otišao u Prištinu da živim i radim

Kad god mi neko kaže kako je ustvari Kosovo[*] (sa sve zvezdicom ili bez nje, kako vam je lakše, na kraju se ipak sve svodi na isto) srpsko, moja jedina molba jeste da lepo odemo u Prištinu, popijemo kafu i da plati jednom crvenom, pa još i kusur da dobije kako nalaže red. Hiljadarka. Jedan mučeni Vajfert. Taj isti Vajfert ne može da se pohvali da može mnogo toga da kupi u Beogradu, Nišu, Valjevu, Kikindi ili Negotinu. Ipak, vrednost jedne crvene postaje ravna nuli čim se nađete u gradu centra "Boro i Ramiz", spomenika Bila Klintona, avenije Džordža Buša i buregdžinice "Bosna".

Radim u privatnoj firmi kao prevodilac i tumač u centru Prištine, gde i živim. Sreća je tako htela da nakon završenog fakulteta nekako nisam mogao (a možda podsvesno nisam ni hteo, ko će ga znati više) da se nađem u bilo kom poslu u Beogradu. Sa logičkog stanovišta, nema apsolutno nikakve logike da Srbin i neko ko, realno, nema nikakvog životnog predznanja o Kosovu ode da živi i radi tamo.

Prema Albancima među kojima živim i radim postoji, generalno govoreći, viševekovno nepoverenje u Srbiji koje se ogleda u potpunoj negaciji da bi Albanci ikada mogli biti ravnopravni sagovornici na bilo kom nivou. U kolektivnoj svesti našeg naroda i dalje postoji ta pretpostavka da su Albanci dobre komšije sve dok prave peciva i sladoled. Koliko sam samo puta čuo "Jeste Šiptar, majke mu ga, al' hleb mu je k'o od zlata. Nema pecivo bez njih, šta da ti kažem". Na stranu opsesija belim hlebom u Balkanaca, ali taj stereotip dovoljno govori o tome koliko je srpskom narodu duboko usađeno u svest da Albanci imaju određenu ulogu koju moraju da odigraju.

Da ne bude zabune, nije ni dobar deo albanskog stanovništva ništa manje drugačije postavljen prema Srbima. Paradoksalno je da su mladi najmanje spremni da menjaju naučenu sliku o Srbima kao krvoločnom narodu. U svakom normalnom evropskom društvu su studenti ti koji guraju društvo unapred, koji ruše predrasude koje su im nametnute. Studenti su taj neopipljiv, ali vatreni motor promena stavova svuda van Balkana.

Na Kosovu, bar kada se radi o istorijskom nepoverenju sa Srbima, toga još uvek nema. Mladi, čini mi se, ostaju duboko posvećeni očuvanju relativno dominantne (sa izuzecima, naravno) mitologije prema kojoj je sve srpsko zlo, krvoločno, miloševićevsko i nešto čemu ne treba verovati. Ima pomaka, naravno, ali je to i dalje nedovoljno da bih ja mogao da posvedočim o nekakvom sveopštem istorijskom pomirenju, a kamoli da se na Srbe kao narod ne gleda kao na neko pritajeno zlo koje stalno vreba iz prikrajka.

Koliko god je za traume naših naroda moguće okriviti raspad Jugoslavije i probleme koje je komunistička (ali i monarhistička) elita gurala pod tepih, toliko mi i dalje ostaje nepoznanica kako je moguće da ja kao Srbin imam manju mentalnu blokadu da sedim u istom kafiću i pričam srpski dok oko nas sede stariji ljudi od kojih je bar neko bio u ratu, a da mi u isto vreme ne bude podjednako lagodno da pričam svojim jezikom u lokalu prepunom mladih ljudi. Sve je to subjektivno, naravno, i tu verovatno u velikoj meri igra ulogu moja lična paranoja. Vodim se nečime što mi je jedan taksista, Albanac, rekao treće noći kada sam se doselio u Prištinu: "Nemoj nikog da se plašiš, ali se uvek pazi". Ko se čuva…

Ipak, uvek mi se činilo da veterani rata sa obe strane bar prepoznaju da postoji ta druga strana. Ljudi starije garde su jedni druge gledali preko nišana. Oni ipak znaju da na toj drugoj strani stoji ceo narod, cela jedna istorija (ili poimanje iste), drugi jezik. Veliki broj mladih ljudi koji dođe u Prištinu da studira iz manjih gradova na Kosovu bi, vrlo verovatno, tek kad čuje mene po prvi put uživo video Srbina i čuo srpski jezik. Veterani iz Drenice i Kuršumlije, svidelo se nekome ili ne, imaju više zajedničkog nego srednješkolci iz Vučitrna i Zaječara. Gde prestaju suživot i komšijski odnosi, tu počinje mržnja i neizlečivo nepoverenje.

Zašto baš Kosovo? Zanimalo me je uvek kako "druga strana" (šta god to značilo) živi. Bilo da se radi o drugoj veri, naciji, jeziku, uvek me je nekako kopkalo kako to "oni" žive. Kada se ta urođena radoznalost nađe rame uz rame sa jako lošom radnom klimom u Beogradu (previše ultra-kvalitetnih mladih diplomaca sa mnogo boljim društvenim mrežama od mene), drugog izbora nije ni bilo—idi gde je lakše da se zaposliš. Ne, bre, ne u opštinu—u Prištinu da ideš!

Ko se god kreće u Prištini, istog momenta shvati da su grad i društvo duboko podeljene celine. Ovakva podela (kako to i nalaže slobodni tržišni kapitalizam) je oličena u ekonomskom sistemu klasnih podela. Postoje dve osnovne podele—domaći i međunarodni radnici. Domaći se onda dele na drugove članove partija (koji imaju siguran državni posao) i drugove opozicionare (koji, jelte, logično, takav nemaju posao). Svi se oni onda dalje dele u one koje imaju veze u burazerskoj paušalnoj ekonomiji i one koji, siroti, nemaju nigde nikoga i koji su osuđeni da kao Sizif izguraju mesec uz minimalac ili socijalnu pomoć, samo da bi od 1. u mesecu opet to sve radili ispočetka. Socijalni darvinizam, evil Balkan, ali na steroidima.

Međunarodni službenici su ipak druga kategorija. Za njih važe ipak drugačija pravila rada i ponašanja. Negde u svemu tome smo mi, radnici van Kosova, ali iz bivše zajedničke nam raspale države. Mi smo međunarodni lokalci ili lokalni međunarodnici, kako god. Naša prednost je u tome što nas ne deru za stanarine kao ove "prave strance" (znam i sam da stančić na Sunčanom bregu ne može da vredi 250 evra mesečno sve i da me gazda milozvučnim pesmama uspavljuje uz liru), taksisti ne mogu da nas deru od autobuske stanice do centra grada za pet evra, ali smo dovoljno stranci da ne znamo kako funkcioniše izborni sistem, niti da nas nešto puno dotiče to kako se vadi izvod iz mat. knj. rođ. Što će reći—živimo u čardaku ni na nebu, ni na zemlji. Prava paradigma naše namučene balkanske stvarnosti.

U takvim okolnostima, svi mi koji razmišljamo makar i malo drugačije se lako osetimo van dominantnog diskursa. Kosovski Albanci, kosovski Srbi, ''pravi stranci'', lokalni stranci i svi drugi—u toj grupi marginalnih Prištevaca i wannabe Prištevaca nas ima sa svih strana. Iskreni prijatelji su mi oni za koje niko nikad ne bi mogao da pretpostavi—Albanac koji peva Cecu kad popije, sudija stranac koji zna Bajagine pesme, Srbin vatrogasac, apotekar sa Sunčanog brega koji poznaje srpsku nacionalnu svest bolje nego mi sami ponekad, a obožavam i da pričam sa likom koji prodaje voće i povrće kod mene u komšiluku i koji bi komotno mogao da uđe u politiku, samo da ima malo kosmičke pravde. To je sve ekipa sa kojom me nije sramota da pričam ni o jednoj teškoj temi jer znam da su to sve ljudi od integriteta. Ipak, na svaki vid drugačijeg razmišljanja se na celom Balkanu gleda kao na iredentistički element (ua petokolonaši!), element koji ruši ono iskonsko "nacionalno" u nama. Nažalost. A toliko toga pragmatično razmišljanje i pristup imaju da ponude.

Život u Prištini je manje-više sličan onome u Beogradu. I u Beogradu i Prištini sam autsajder—ni jedan ni drugi grad mi nisu kuća. Kad god prolazim kroz Beograd, vidim isto što i u Prištini—kafići su puni, stolove krase liste iz kladionica, a butici furaju manje-više isti kinesko-italijanski treš stil iz istočne Evrope. Cena je dovoljno visoka da oni koji daju grdne pare na precenjenu robu uspešno mogu da kompenzuju sopstvene životne promašaje. Na Kosovu je ipak od skoro proteran duvan iz kafića—radujte se, sužnji nepušači. Srbija još uvek kaska za tim trendom. Država duradi nešto.

Kad me neko pita "Kako je u Prištini?" Moj odgovor je uvek, bizarno. Dve anegdote same pričaju priču. Uzgred, da Balkan ne postoji, trebalo bi ga izmisliti kao upozorenje svima koliko ništa nije onako kako se čini. Lik koji inače izdaje nekoliko stanova mi se žali u poverenju da žena viče na njega, kaže da je silne pare ostavio u kladionici. Žali mi se u poverenju, ma samo da Partizan nije zajebao stvar nego da je lepo odigrao 3+ protiv Rada k'o što je trebalo, izvadio bih se. Ne vredi mi ništa sad, moram opet na njega da se vadim, crno-belo mu sve jebem".

Drugi put mi jedan taksista (prištevski taksisti su fenomenalni sagovornici; toplo preporučujem), kad je čuo odakle sam, vadi člansku kartu (važeću!) SPS-a i kaže "Druže ja sam ranije bio policajac, bio sam lojalan Miloševiću, ne krijem, i tu sam na kraju najeb'o. Penzionisali me 2000-e na brzinu". Koju poruku poslati?

Dok se ne smislimo kako ćemo da iskoristimo na jedan pragmatičan način sve prednosti poslovanja koje jedni drugima nudimo (a ogromne su), nama u kancelariji ostaje da se i dalje prozivamo po partijskoj liniji kad se raspravljamo oko grejalice. "Gasi bre tu grejalicu, vrućina je, sad zovem vlast odmah da me brani, ja sam manjina, A SAD SMO U KOALICIJI!"

Na šta koleginica kaže "Ministar ti je smenjen, piši žalbu Mustafi, a možeš i matorom Jablanoviću, znaju se iz vojske, sve ti je to isto". Ako nekog od vas sa BG tablicama po Prištini (a ima Beograđana tu i tamo, pomaljate se!) krene neko da proziva a-la Raka iz Barande ''Ooooo BEOOOOGRAĐAAANI!!!'', nemojte da se plašite, to je samo kolega koga sam zarazio serijom "Vratiće se rode".

Nije sve ipak tako veselo kako se možda čini. Samim tim što se krećem u drugačijem krugu ljudi, za mene i meni slične važe drugačija pravila svega. Od poslovanja, preko druženja, ponašanja i neobaveznih razgovora. Okretanje glave od glavnih problema nikada nije donelo dobrog.

Upravo činjenica da je u Prištinu lakše dovući ljude iz Beograda i drugih srpskih gradova (bilo kao turiste ili poslom) nego iz severnog dela Mitrovice je poražavajuća realnost za međunarodnu zajednicu 16 godina nakon rata. Ono što je zamišljeno u očima međunarodnih službenika da bude priča o evropskoj perspektivi post-konfliktnog društva se neminovno pretvorilo u real-life prikaz drame "Čekajući Godoa". Bezvizni režim, ujedinjenje ili podela rada Trepče, rušenje ili proširivanje Parka mira na mostu u Mitrovici, bolje plate, promena vlasti—sve će ove stvari običan narod na Kosovu željno iščekivati kao ozebli sunce. U pravom beketovskom paušalnom maniru postojanja—stiže Godo. Kada će biti bolje? Ne brinite, stiže Godo. Kada? Stiže.