FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Noć kada sam otkrio da je moja devojka alkoholičarka

Mislio sam da imam problem sa alkoholom dok nisam video kako problem sa alkoholom izgleda.
R
pisao R.T.

Oduvek sam voleo da pijem. Pijem često i pijem mnogo. Pijem od početka srednje škole i alkohol je u velikoj meri bio i ostao sastavni deo mog života. Kad god sam bio tužan, pio sam. Kad god nešto proslavljam ili kad mi je dosadno, opet pijem. Pijem i kada imam slobodnog vremena, a to što sutradan nemam nikakve obaveze je isto odličan povod za cirkanje. Pijem dok imam para ili dok se ne zatvori kafana. Retko pijem sam kod kuće, uglavnom kada sam u nekom bedaku, a tada pijem samo pivo. Tri, četiri limenke od pola kile, čisto da zaspim. Premijere, otvaranja, zatvaranja, rođendani, selidbe, rođenja, diplomiranja, brakovi i razvodi, obnovljena poznanstva, opet isto - pijem. Sretneš ortaka na ulici posle sto godina, sigurno nećete na kiselu i koka-kolu.

Reklame

Pijem i kada nemam para da pijem. Ne znam kako, uvek se to nekako desi. Zato je, mislim, prirodno i normalno da se s vremena na vreme brinem da li imam problem sa alkoholom. Posebno kada vežem dan za danom, ponekad i celu nedelju, ali to se dešava samo za vreme godišnjih odmora i putovanja. A što volim da pijem kada otputujem negde, pa to nema nigde. Prva stvar koju uradim kada sletim u neku drugu zemlju je da probam njihovo pivo. Nisam otputovao ako nisam pijan u tri poslepodne.

Ali stvar je u tome da meni alkohol nikada nije predstavljao problem. Vezujem dane, nedelje, nekada i mesece bez alkohola - nikakav problem. Ne utiče mi na posao, ne utiče na moj život ni na koji način. Ne utiče mi na vezu sa današnjom devojkom, ne utiče na privatne obaveze, porodicu ili na moje fizičko i psihičko stanje. U dobroj sam formi, treniram redovno i - uživam u alkoholu.

No, moje sumnje su definitivno odagnane sa mojom bivšom devojkom. Mislio sam da imam problem sa alkoholom dok nisam video kako problem sa alkoholom izgleda. Ne kažem da nemam potencijalno problem sa alkohlom, ali kažem da ja kontrolišem njega, ne on mene. Nemam blackoute, nisam agresivan, ali umem da budem naporan i dosadan. Mislim, ko to nije posle pola flaše viskija? Ali ovo nije priča o tome. Ovo je priča o ozbiljnom problemu i o mom iskustvu, kako ga prepoznati, šta učiniti. Za sve one koji se možda suočavaju sa ovim demonom, za one koji ga ne prepoznaju ili za one koji ne znaju šta im je činiti. To se desilo i meni i nije nimalo jednostavno.

Reklame

Svi simptomi alkoholičarskog ponašanja koje znaju i ptice na grani su, ipak, vrlo teško prepoznatljivi kod partnera. Kada ste unutar tog odnosa, a niste objektivni posmatrač, teško se upravljate. Oni umeju vešto da ih kriju, uvek će vas emotivno ucenjivati i, dok živite u laži, kopreni i sa trostrukim velom pred očima, nećete ni biti sposobni da primetite ništa. Evo, sada kada pomislim na to i osvrnem se na minule događaje, dođe mi da lupim sam sebi šamarčinu. Kako si mogao da budeš tako glup? Kako nisi primetio simptome ranije?

Otkako sam se emotivno udaljio iz tog odnosa, shvatio sam da sam baš bio budala. Ako ste u sličnoj poziciji, nemojte da se opterećujete time jer je to normalno. Ljudi koji imaju problem su odlični emotivni manipulatori, posebno ako ste u romantičnom odnosu. Znaju sve vaše poluge i dugmiće, oni će dirigovati, a vi ćete svirati i plesati po njihovim partiturama. I tako dok ne ode sve dođavola. Kao što se desilo meni.

Foto via Flickr user hildgrim

Kako je to izgledalo u početku? Fora u našem odnosu je što problem sa alkoholom nije trajao dugo. Tek ga je razvila i prošlo je nekoliko meseci pre nego što sam išta primetio. Ona je skoro počela da pije, zapravo, od svog poslednjeg raskida pre jedva godinu i po dana. U njenoj porodici alkoholičara nema, štaviše, u njenoj porodici niko ne pije. Ali ljudi mogu da postanu alkoholičari veoma brzo. To nisam znao.

Sada kada pogledam unazad, ne mogu da verujem da nisam ništa primećivao, ali eto, nisam.

Reklame

Koja bi mogla da im bude prva rečenica kojom bih počeo ovu ispovest? Osećam se pretumbano i zbunjeno. Pišem je najviše jer imam potrebu da sredim misli, ali i da podelim ovo iskustvo. Neka bude ovo prva rečenica:

Oduvek sam se puno znojio, posebno dok spavam.

Idemo sada dalje.

To mi je ceo život pričinjavalo neprijatnosti (ne velike, ali ipak) u vezama. Devojke nisu volele da spavaju pored mene, nismo koristili jedan jorgan. Ja sam uvek imao svoje, jer niko ne želi da se ulepi tuđim znojem. Uvek imam rezervnu majicu dok spavam, jer u toku noći moram da se presvučem. Ali navikao sam. Moja devojka se isto znojila u toku noći. Nisu se promenile navike, i dalje sam spavao kao i do sada, samo što smo se, ipak, u svemu tome razumeli.

Foto via Flickr user Ben Seidelman

Postojala je, ipak, jedna razlika. Ona se budila uvek rano ujutru, već oko šest ili čak ranije. Uvek u znoju i blagoj groznici. Uvek joj je bilo hladno. Nekada je samo govorila da joj je hladno, a nekada da je ružno sanjala. Potom bismo imali svoj ritual. Ja bih spremao neki doručak, odgovarao na mejlove (uglavnom iz kreveta), pa bih se lagano, dok ispijam kafu, spremao za tuširanje i čitao vesti na telefonu.

Moja devojka je volela da svako jutro kada ustanemo ode u nabavku. Ja nisam pušač, ali njoj je dan počinjao cigaretom, a uvek je bila bez pljuga. Tako smo se i podelili: ja spremam doručak, a ona ide po pljuge. Ako već uzima pljuge, onda ide i u nabavku. Nismo bili kao oni parovi kojima je uvek pun frižider. Više smo bili u pokretu, stalno u nekom društvu, stalno neke akcije. Takvi su nam bili i poslovi, takvi su nam i karakteri. Jelo se uglavnom s nogu, ili kada smo u lovi, odemo tu i tamo u restoran kafanu.

Reklame

I tako bi ona došla, ispijala bi sokić, ja kafu, spremio bih doručak, istuširao bih se, ona bi popušila svoju prvu pljugu, doručkovali bismo zajedno i počeo bi dan. Ovi rituali su nam najviše prijali za vreme odmora kada nas nakon toga ne bi čekale nikakve obaveze. Kada sam prvi put shvatio šta se dešava bili smo isto tako na odmoru na nekoj gajbi koju smo uzeli preko airbnb-a sa nekoliko prijatelja. Po ceo dan smo blejali, cirkali, duvali, obilazili muzeje, šetali pored mora i išli po klubovima. Bilo je savršeno, sve do jedne večeri.

Bili smo u nekom pabu, provodili smo se pili smo i potom otišli u neki klub. Ne znam koji, nije ni bitno. Neki tipično turistički, neka užasna muzika, pa smo ubrzo rešili da odemo kući. Na gajbi smo otvorili još po koju flašu belog vina i uživali u priči. Pošto smo sve popili, već u zoru, prijatelji su otišli do svoje gajbe. Lagano sam počeo da sklanjam čaše, flaše, praznim piksle i spremam se za spavanje.

A onda se desilo.

Ona je sve vreme sedela vidno uzrujana na kauču. Prišao sam joj i rekao nešto tipa: "Ljubavi, hajde da spavamo, umoran sam", a potom sam pružio ruku da je zagrlim. Izmakla se unazad, puna prezira. Odgurnula je moju ruku. Ćutke.

Zastao sam, zbunjen.

- Šta je bilo, ljubavi?

- Namerno si to uradio - uzviknula je.

- Šta sam uradio?

- Zabranio si mi da izađem u grad - ciknula je i naglo ustala.

- Molim? Upitao sam potpuno zbunjen

- Ti si meni zabranio! Hoćeš da me držiš u kavezu, kao životinju! - nije se zaustavljala.

Reklame

Probao sam da spustim loptu, ali nije pomagalo. Probao sam ponovo da je zagrlim i da je nekako privolim da se smiri, da pođe u krevet, ali to je bila, izgleda, veoma pogrešna odluka.

Naglo je skočila na mene, počela je da me udara i da se bacaka unaokolo, kao neko besno derište. Nisam imao pojma šta se dešava, iskreno zbunjen i uplašen, samo sam stajao ukopan tu. Ona je demonstrativno, oko pet ujutru počela da ide unaokolo, da sakuplja stvari po stanu, da ih besno baca u kofer, spremna da ide kući. U pet ujutru.

Flickr user Davila

Pitao sam je šta to radi, a ona je prosiktala: "Idem kući! Ne pada mi na pamet da me kao životinju držiš ovde u kavezu!"

- Ma kakvoj crnoj kući, šta pričaš ti - prozborio sam nekako.

Ništa nije pomagalo.

Ono što mi je prvo bilo čudno je činjenica da se, kada je već pokupla kofer i jaknu i krenula ka vratima, zaustavila, ostavila stvari, otišla do kuhinje i uzela nedovršenu flašu vina i opet produžila napolje. Ja sam samo ostao da stojim u stanu.

Seo sam na kauč i probao da razmislim o svemu. Da li da odem na spavanje ili da krenem za njom? Šta ću postići? Očigledno ne želi ništa sa mnom. Ali opet, pijana je, ne poznaje grad, gde će ona sama, pijana i sa koferom punim stvari u pet ujutru? Dok sam tako razmišljao, čuo sam vrištanje. Izleteo sam brzo sa gajbe, onako u čarapama i imao sam šta da vidim. Ona je, neka dva sprata niže vrištala, bacala stvari iz kofera, ispijala vino iz flaše i svađala se sa nekim. Nisam lepo video u mraku.

Reklame

Kada sam uključio svetlo u hodniku video sam da se svađala sama sa sobom. Uplašilo me je to. Ubrzo sam čuo i vrata okolnih stanova kako se polako otvaraju, kako se okreću ključevi u bravama. Komšije su se budile želele su da vide šta se dešava. Brzo sam zgrabio njen kofer jednom rukom, nju sam uhvatio drugom i povukao sa sobom nazad. Nekoliko glava je provirilo, a ja sam im odgovarao: "Oprostite, pijana je. Oprostite."

Flickr user Imogenes

Ušli smo u stan, zaključao sam vrata, uzeo sam joj flašu iz ruke i ispraznio je u sudoperu. Kada je to videla, zaletela se na mene i počela opet da me udara. Ovoga puta jače. Vrištala je iz sveg glasa, plakala je i ništa nisam razumeo. Znao sam samo da je nešto u vezi sa alkoholom, kavezom, njenim pravima, da sam ja svinja.

Okrenuo sam se, zagrlio sam je tako da nije mogla da se pomeri. Jako. Možda i prejako. Nisam znao šta drugo da radim. Počela je da vrišti iz sve snage, uplašio sam se i pustio je. Tada je počela da viče da sam nasilan, da treba da budem u zatvoru i svašta nešto. Krenula je ponovo napolje, ali sam je preduhitrio, zaključao vrata i uzeo ključ. Probao sam da joj objasnim da se ne ponaša normalno, ali nije pomagalo.

Potpuno je sišla s uma. Uzela je telefon i zvala je policiju. Komšije su počele da lupaju na vrata i sve je počelo da liči na to da sam ja nasilnik. Iskreno van pameti, sada ja nisam znao šta da radim. Pobegao sam u sobu. Najdenom se sve stišalo. Čuo sam glas komšija, čuo sam neki žamor. To je trajalo nekih tri-četiri minuta i utihnulo je.

Reklame

Izgleda da nije baš toliko sumanuta, pomislio sam. Provalila je šta je napravila i sada je rešila da smiri situaciju. Otkačila je policiju, smirila je komšije i ušla je, naizgled mirno, u sobu. Ali to je bilo samo zatišje pred buru. Sa agresivne i destruktivne faze je sada prešla na autodestruktivnu. Počela je da rida, da se presavija, da plače kako je njen život uništen, kako ja ne zaslužujem sve ovo, kako je ona užasna, kako ona nema nikakvu budućnost. Probao sam da je zagrlim. Potom je počela da hiperventilira. Da sumanuto posmatra unaokolo, nije mogla da dođe do vazduha, do reči. Imala je napad anksioznosti i panike. Samo sam je zagrlio jako i ljubio u vrat, ali nije pomagalo ništa.

Bio sam potpuno izgubljen. Grlio sam je dok se ona tresla i ridala. Onda sam provalio da su mi farmerke skroz mokre. Upiškila se, a da nije ni primetila. Nisam se usudio da se pomeram niti da joj skrenem pažnju. Sedeli smo tako upišani, a ja sam se samo nadao da će ova agonija da se zaustavi što pre.

Oko jedanaest ujutru je sve stalo. Šest sati je trajao pakao. Na kraju je bila toliko isrpljena da je samo zaspala. Ja sam, ne znam više ni sam kako niti odakle mi snage, uspeo da je svučem, da promenim posteljinu, da presvučem sebe, da se istuširam i da legnem pored nje. Nisam mogao da zaspim. Telo mi je bilo toliko iscrpljeno da sam samo ležao pored nje i tresao se. A onda se desilo nešto što nisam očekivao.

Reklame

Oko tri sata poslepodne se probudila, a ja sam i dalje bio iscrpljen, neispavan. Samo sam sedeo i razmišljao o tome šta se dogodilo. Ona je ustala, prišla mi, poljubila me i rekla: "Šta nije u redu, ljubavi?"

Pogledao sam je u neverici. Šta pričaš ti, bre? Jesi li pri sebi, idiote!? Ali kada sam otvorio usta ništa nije izašlo.

Prišla mi je, zagrlila me i sela pored mene. "Šta je bilo ljubavi, što si uznemiren tako?"

Pitao sam je da li me zajebava, je l' zna šta se desilo sinoć. Iskreno nije imala pojma. Što se nje tiče, prijatelji su otišli kućama, a onda smo mi zaspali. Pomislio sam da nisam ja možda lud. Mora da jesam. Rešio sam da ne pominjem ništa, da vidim kuda će to da odvede. Nisam dugo morao da čekam. Pošto sam bio rastrojen i nisam mogao da iskuliram, rešio sam pokupim preostalo smeće u stanu, da operem sudove i da malo očistim stan. Ona je otišla da se tušira.

Dok sam spremao tako đubre, primetio sam jednu stvar. Bila je iza grede gde je stajalo smeće još jedna kesa. Ne bih je nikada ni video, ali se verovatno izvalila u toku sukoba noć pre toga. Pogledao sam unutra i video gomilu malih staklenih flaša vodke. Unučića. Bilo ih je sigurno desetak, ako ne i više. Ništa mi nije bilo jasno, a onda se rodila ideja. Pomislio sam da ne paranoišem, ali nisam mogao da se oduprem tim mislima. To bi objasnilo puno toga. Rešio sam da razbijem njen ritual. Kada je završila sa tuširanjem, rekao sam joj da ću da bacim đubre, ali da ću ovaj put ja da joj kupim pljuge, sokiće i šta nam treba sve za doručak. Njeno lice se naglo promenilo. Ne bih umeo da objasnim kako. Videlo se da nije želela da se primeti, ali ipak jeste.

Reklame

Počela je da insistira na tome da ona ide, a ja da odmorim, ali to je u meni izazvalo još veću sumnju tako da nije mogla da me ubedi u suprotno. Na kraju nije imala kuda, morala je da popusti, a ja sam izašao i zaključao vrata za sobom. Kupio sam pljuge, sokiće i neki doručak i vratio sam se nazad. Kada sam stigao imao sam šta da vidim. Sve je bilo razbacano unaokolo. Stvari, knjige, dušeci sa fotelja i kauča, posteljina… Sve je bilo svuda. A ona, ona je ležala sklupčana na krevetu. Prišao sam joj i osetio isti onaj hladni, grozničavi znoj koji je imala svako jutro. Okrenula se prema meni i samo je tiho prošaputala, jedva čujnim, slabašnim glasom: "Molim te, treba mi piće."

Flickr user Imogenes

Srce mi je puklo. Shvatio sam sve. Ustajala je svako jutro, kupovala je vodke i sipala ih je u sokiće i tako ih je ispijala po ceo dan, da joj se ne oseti dah. To veče kada smo pili, ona je potpuno odlepila, jer kada smo počeli, ona je već bila pijana, ali niko to nije primetio. Kada sam probao da joj objasnim, ništa nije pomagalo. Ništa. Kao da ne izgovaram te reči. Ona ih ne čuje, poriče. Reagovanja su od agresije preko depresije, pa sve do optuživanja za teorije zavere protiv nje. To sve mi smišljamo, lažemo, samo želimo da učinimo da ona izgleda loše. Nema ni motive za to. Sve je spremna da uradi, samo da ne vidi da ima problem.

Sve je krenulo nizbrdo nakon toga. Sve dok ona nije spremna da sebi kaže da ima problem, niko drugi ne može. Popuštao sam ovako i onako, sve dok na kraju nismo raskinuli. A onda se desila najgora moguća stvar.

Zvala me je njena sestra da mi kaže da su morali da izvrše intervenciju.

Ona se, naime, napila "sa nekim dečkom negde", a potom je došla kući gde je bila rodbina. Posvađala se sa rodbinom, potukla sa nekim od njih, polomila televizor, kopjuter i telefone nekim ljudima da bi, na kraju, uzela kuhinjski nož i u potpunoj mahnitosti isekla fotelje, sofu, madrace na krevetima dok su se ostali sklanjali od nje.

Sada je na lečenju već neko vreme i nadam se da joj je bolje.

Alkoholizam je ozbiljan problem. Prvi put u životu sam sada shvatio koliki i da ljudi koju su pod kontrolom alkohola nisu sposobni ni da razumeju, ni da obuhvate veličinu problema. Oni nisu sposobni da artikulišu niti da osveste da imaju bilo kakav problem. Deluje čudno, deluje nemoguće, posebno nakon takvih stvari, ali jeste. Moguće je. Kada alkohol preuzme kontrolu, malo je toga što čovek može da uradi, ako prvo sebi ne prizna da ima problem.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu