Bio sam na fetiš gej partiju u centru Beograda

Nakon šest velikih čeških piva kojima ne znam ime, nekoliko šljiva i par dimova, došlo je vreme da krenem. Bio sam na rođendanu moje dobre drugarice na petom spratu neke zgrade u Lominoj ulici i dok mi je mutan i maglovit pogled pucao na "Đilasov spomenik", nagnuo sam se ka ortaku i rekao sam mu: "Hoćeš da krenemo, da ne zakasnimo." On je bio još pijaniji od mene i odgovorio mi je: "Evo, samo da popijem čašu vode, srušiću se."

Usporenim i nekako prolivenim pokretima, kao da smo na ketaminu, a ne pijani, uputili smo se dalje. Nakon niza teških stepenica i nekoliko minuta koračanja uzbrdo, stigli smo. Na ulazu se nije videlo ništa. Stao sam na trenutak, zbunjen, ali mi je drugar iskusno odbrusio: "Ne brini, dole je žurka."

Unutra je bilo pretoplo i kao da nije dovoljno što je prostor bio mračan, meni su se odmah zamaglili cvikeri. Skinuo sam ih i zahvaljujući mom predivnom astigmatizmu i priličnom minusu na oba oka, sve oko sebe sam počeo da posmatram kao kroz vodu. Pijanstvo nije pomoglo, pa sam rešio da popijem još jedno pivo. Čim sam otpio nekoliko gutljaja i vratio naočare, video sam da je oko mene bio veliki broj mačo ortaka. Malo previše mačo. Od sredovečnih dežmekastih muškaraca, uglavnom bradatih, pa sve do nabildovanih ortaka u Fred Perry majicama, sa pivima u ruci i naglašenim mačo stavom, pomislio sam da sam došao na proslavu pobede nekog fudbalskog kluba, a ne na gej parti.

Ono čemu sam prisustvovao je bio događaj koji se zove Bear. Održava se jednom mesečno u Beogradu, unazad već pet godina. Pošto sam konsultovao gej rečnik dan ranije, saznao sam da su to obično zreli muškarci gej ili biseksualne orijentacije, izrazito muževni, dlakavog tela i/ili izražene facijalne dlakavosti. Mnogi su krupnije građe, no to nije zahtev. Les Wright, autor knjiga The Bear Book i The Bear Book II, kaže da su bearovi dlakavi, bradati, teži od proseka homoseksualci, koji su više u dodiru sa svojom "muškom" nego sa "gay stranom". Liberalniji pristup u poslednje vreme govori kako je bear onaj ko se tako oseća i da nije potrebno ispunjavati kategoriju izgleda, a ovde je, svakako, uglavnom bila ispunjena. Srbija kao Srbija, bio sam ponosan što u ovoj sredini uopšte i postoje ovakvi događaji, ali sam od organizatora saznao da bear događaji širom sveta idu i toliko daleko da ispred klubova imaju vage. Ako imaš manje od sto kila, nema ulaska. Kod nas politika nije tako striktna, ali je dominantna populacija svakako bear.

Oni su maskulinistička supkultura unutar gej zajednice. Nastala je 80-tih godina u San Francisku, prvo kao podgrupa gej bajkera i leather i SM scene, kao odgovor na srednju struju gej zajednice koja nije prihvatala sve što je drugačije od njihove norme večno mladih i ćosavih oponašatelja dečačkog izgleda.Bear look, opušteni pristup, uhranjeni, krepki i dlakavi muškarci odavali su izgled zdravlja. A o pravilima oblačenja (koja su dosta fluidna) i da ne govorim. Odeću beara najčešće čine kežual farmerke, pamučne majice i radničke cipele (deluje poznato?). Za celokupni izgled odeća treba vizuelno da istakne stomak: ne stomačinu (iako je i to poželjno), već stomak čiji se oblik kreće od pivski zaokrugljenog do jedva primetnog. Čak i mišićavi bearovi, tzv. musclebears, poklonici fitnesa i teretane, imaju makar lagano zaobljen stomak.

No, da nastavimo dalje. Na prvom nivou kluba se ništa posebno nije događalo. Sa moje desne strane su bili separei, gde su uglavnom sedeli usamljeni tipovi, po jedan ili možda dvojica i gledali su u svoje telefone. Da li su se dopisivali sa nekim, iščekivali nekoga ili možda samo rifrešovali svoj fejsbuk status, teško je reći. Na kraju krajeva, da nisam došao na fetiš događaj, verovatno ne bih ni obratio pažnju na tako nešto, a ovako mi je sve bilo sumnjivo. Shvatio sam da sam zatucaniji nego što sam mislio i zbog toga mi je bilo pomalo neprijatno. Sa moje leve strane je bio šank, a okolo su bile barske stolice i stolovi. Ekipa koja je sedela gore izgledala je više kao vaše prosečne sredovečne komšije koje u papučama idu u kladionicu. U njihovom društvu je bio i po koji klinac baš kao oni što u kraju vole da zapale buksnu i da povremeno nekome otvore glavu. I nije baš neki flaming homosexual stereotip.

Tada sam se setio prva dva pravila Bear događaja:

1. Zabranjen je ulaz ženama i

2. Zabranjen je ulaz bitchyfrajerima.

Bitchy tipovi su muškarci koji su lako prepoznatljivi po opsesivnoj karakateristici da glume konstipirane kučke sklone traču, zapletu, zakulisnim intrigama i navodno duhovitim spuštanjima na sve što kažete. I oni su ne nepoželjna, nego strogo zabranjena kategorija u bear zajednici.

Ne znam koliko je to bila olakšavajuća kategorija za mene, ali je svakako atmosferu činila "manje gej nego što to uobičajeno jeste", ma šta god to značilo, onako kolokvijalno. Zanimljivo je i to da nema obezbeđenja. Drugar koji organizuje ove žurke na samom početku mi je rekao: "Mi nikada nismo imali nijedan incident. Doslovno ništa. Ranije dok smo radili u jednom drugom beogradskom klubu, a oko nas je bila gomila popularnih lokala, menadžer kluba je na pitanja drugih zašto dolaze samo muškarci ovde govorio: 'Momačko veče.' A i nije čudo. Ovde nema crossdressera i feminiziranih muškaraca. Ovde su svi mačo. Baš kao tvoj prosečan ortak.

Foto: Antonio Perez Rio (Flickr)

Dok sam ga slušao shvatio sam i zašto im (između ostalog) ne treba obezbeđenje. Iako ni ja baš nisam potpuni slabić, u ovoj ekipi ima ortaka koji bi me poslali noćnim vozom u Nedođiju iz jednog udarca. Ko želi da uleti u lokal od dve stotine muškaraca od kojih svaki ima trocifrenu prosečnu kilažu, među kojima mnogi imaju na sebi manje masti od mistera univerzuma. Ovi bi ih ispresavijali dok čovek izgovori "integralni pirinač".

No, došlo je i vreme da se spustimo dole. Ortaci su mi rekli: "Hajde Galebe, šta blejiš ovde. Dole je fora." Kupio sam još jedno pivo i vodu i krenuli smo.

Dok sam silazio niz stepenice, usledilo je prvo iznenađenje. Sreo sam ortaka iz kraja. Usrao se kada me je video. Nabildovan, sredovečan, maljav i u majici na bretele, a žena i deca kod kuće.

"Brate, otkud ti", preplašeno me je pitao.

"Evo, svratio malo da se zezam", odgovorio sam mu, ne baš neuživajući u njegovoj neprijatnosti.

"Ja sam prvi put ovde. Napili se, doveo me drugar."

"E, brate, sve je ok", nasmejao sam se, "uživaj samo", završio sam, jer nisam želeo da se oseća neprijatno. Mislim da je i njemu bilo lakše što se taj kratak susret završio. Nisam ga video posle. Možda je zapalio. Mislio sam na njega kasnije. Na kraju dana on i nema zbog čega da se oseća neprijatno. Društvo je to koje je zatucano. On samo živi u strahu. Nisam prošao ni dva stepenika, naleteo sam na još jednog ortaka. Ovog znam iz teretane. Jedan je od onih koji je u teretani najglasniji i ne propušta priliku da prokomentariše svako žensko koje su pojavi tu. Sve nas nervira, a izgleda da baš to i voli.

Imali smo sličan razgovor.

Drugar koji organizuje ove događaje mi je usput govorio da je bear populacija u Srbiji, inače, kritičnija od ostalih pripadnika lgbt-a.

"Oni su tvoj prosečan ortak, komšija, kolega sa posla. To su muškarci koji su u srednjem životnom dobu, mačo. Na njih se nikada nije sumnjalo. Oni nisu stereotip. Njihova stigma je time teža, jer biti takav i biti gej je veći prst u oko homofobičnom društvu nego biti 'samo gej'. I posledice bi bile takve. Zato ćute, prihvataju društvene uloge, žene se, osnivaju porodice i ostaju zaključani u ormaru celog života."

Trudio sam se i o tome da ne razmišljam preterano dok sam stajao na stepenicama, pripit. Ne zbog toga što sam okružen mačo gejevima, već zbog stepenica. Ispostavilo se da su mi one cele večeri bile najveća pretnja. Ne treba olako shvatati stepenice.

Ako sam mislio da je gore bilo vruće, prevario sam se. Dole je bila sauna (što ne sumnjam da gej populaciji fali), ali nisam baš siguran oko intencionalnosti te sparine. Znoj je liptao sa mene, što od vrućine, što od alkohola, što od susreta sa kulturom koju slabo poznajem. Dole je bilo i ozvučenje i muzika je bila dobra. Za razliku od mnogih gej lokala i klubova u Beogradu u kojima odjekuju obično kreštavi glasovi narodnih pevaljki i melosi turbo estrade, ovde je vozio dosta dobar deep house. Od Alexa Niggemanna pa nadalje, poželeo sam da postoji više ovakvih mesta. Zar na gej parti moram da dođem da bih čuo dobru muziku, pomislio sam.

Dole su bile šipke kao u striptiz barovima, samo što oko njih niko nije plesao. Povremeno poneka izdrogirana budaletina bez majice počne tu da mlatara rukama kao navijači na Marku Nastiću, ali osim toga, svi su beskrajno pristojni. Da bih vam bolje oslikao, zamislite vašeg "prosečnog huligana" koji je uviđajan, pažljiv, pristojan, nenametljiv i skroman. Niko ti ne prilazi, niko te ne dodiruje. Malo me je to čak i uvredilo. Želeo sam da se dopadnem. Mislim šta, zar ja nisam dovoljno seksi ovoj ekipi? Mene ovde niko nije gledao. Drugar je to primetio i šapnuo mi je: "Brate, iskuliraj. Vidi se iz aviona da si strejt." Pa kako, majku mu? Zar ceo koncept ovde nije da se što je više moguće oponaša strejt? Izgleda da sam propuštao nešto, a šta - i dalje ne znam. Zašli smo dublje u klub. Prošli smo dj-a, prvu prostoriju i ušli smo u drugu, mračniju. Ovde je bila značajno veća gužva i jedva se videlo šta se dešava okolo. Uglavnom su se razaznavale samo silute i pokreti tela i ništa više od toga. Ako malo začkiljiš, možeš čak i da zamisliš da su ona dvojica što se hvataju na kauču kao da od toga zavisi lek za ebolu, zapravo, dvoje, ali ništa od toga. Sve moje stečene navike su ovde morale da se ugase. Kratki spojevi na sinapsama su pravile kuršlus, ili je to bio samo alkohol. Ne znam. Tada mi je prišao jedan od moja dva drugara i pitao me:

"Vidiš ovog desno?"

"Vidim", rekao sam i diskretno bacio pogled na nekog tipa u beloj uskoj majci, nabildovanog kao obezbeđenje na splavu, sa pederušom u jednoj ruci, proćelav i stava kao da će svakog trenutka nekoga da zabode.

"E, njega sam fistovao do lakta."

Vreme je proticalo. Na okolnosti sam se navikavao sve više i više. Opustio sam se i skapirao da sva ta hipersenzitivnost nema nikakvog smisla. Ljudi su samo radili sve ono što rade i svi drugi, na bilo kojem mestu. Nema tu ničega čudnog. Jedine dve stvari koje su bile drugačije su finoća i dobra muzika. To se baš i ne sreće često. A onda me je ortak pitao: "Hoćeš u Dark Room?"

Odmah da pojasnimo, pitanje je bilo više izazov nego pitanje, a i takva je moja priroda. Želeo sam da testiram najveći od svih stereotipa o gej populaciji. Baš me je zanimalo da li će da me salete napaljeni gejevi u mraku i da me jašu dok ne lipšem kao konj cenzure kojeg jaše Vučić.

Ortak je krenuo, a i ja za njim.

Ovde nije bilo zvučnika ni svetla. Mrkli mrak je okruživao moj stvarnost, a iz kluba je dopirao samo zamuljani zvuk pesme Infinity i žamor ljudi i teško je bilo iskulirati neprijatnost. Dok sam pokušavao da se saberem, skapirao sam da stojim u grču, pun strepnje. Ortak mi je ponovo pričao: "Brate, ako hoćeš akciju, ne možeš da ostaneš na ulazu, moraš da uđeš unutra." Eto, iako je samo stajanje na ulazu već znak zašto si tu, i dalje ti niko ne bi prišao. Skupio sam muda i napravio sam još dva koraka. Mala koraka za čoveka, ali velika za moje jadno iskustvo. Naprezao sam oči, ne bih li nekako uspeo brže da ih adaptiram na mrak nego što bi one to same, no nije pomagalo. Zvuk je bio sve tiši i tiši, pa sam uskoro počeo da razabirem uzdahe i stenjanje. Čudno je kada čuješ samo muško stenjanje, a da nije neka MMA borba u parteru. Barem se moje uho nije naviklo na to. Njima bi verovatno bila čudna moja svakodnevica. Zažmurio sam. Tako će oko, valjda brže da se navikne. Stajao sam u grču, u blago raskoračnom stavu, skupljenih pesnica pored tela, kao da sam neki junak japanskog manga crtaća i čekam da se pretvorim u neko ludilo - i ništa. Već neko vreme sam stajao tu i izgleda da nikome nisam bio zanimljiv. Zakoračio sam još dublje. Oči su počele polako da se privikavaju i uspeo sam da razaberem prvo siluete, a onda i likove na ulazu do kojih je još i dopiralo neko svetlo. Stajali su tamo, poređani kao pioni, kuraca napolju i besomučno su drkali, ali džabe. Amfetamini nisu dobri prijatelji kada je u pitanju erekcija. Nisam siguran da li mi je to delovalo gadno, smešno ili prosto tužno, jer sam uzeo u obzir mnoge faktore. Dark room je nešto što bi bez ikakve sumnje u "našem svetu", krojenom po merilima čoveka uskih shvatanja, bila jedna beskrajno vulgarna stvar. Nama je sve dozvoljeno i mi sve možemo. Za nas bi to bilo bahaćenje, bezobrazluk do krajnjih granica. Ali pripadnici gej populacije, posebno bear, nemaju mogućnost da imaju seks. Za njih je to luksuz. Ne mogu jedni kod drugih, posebno mladi, jer verovatno žive sa roditeljima koji ne znaju ništa o njima. Ne smeju nigde na javnom mestu, u kolima ili bilo gde gde postoji opasnost da ih neko vidi. Tada im ne prete samo batine, možda i nešto gore od toga. Svet u kojem oni žive je pun represivnih elemenata koji ih stigmatišu. Dark room za njih nije pitanje bahatosti i razmaženosti, za mnoge od njih je to nužnost. Dobro, i fetiš. I ja sam stajao u njemu. Sa dva drugara. Od treme smo se kikotali, jer smo zakoračili u najdublje špilje gej zajednice. Valjda je to onaj isti sindrom kao kada se smeješ na sahranama.

I onda se desilo. Odjednom sam osetio da me je neko zagrlio i da se pribio uz mene. Ali me je brzo i pustio. Moj zgrčeni i uplašeni stav ga je odbio. Čak i u tim situacijama, kada stojiš na izvol'te u mraku u prostoriji koja služi upravo za seks, niko ti neće ništa ako ti ne želiš. Svi stereotipi su pali u vodu. I ja sam se osetio malo kao govno, zbog toga što sam otkrio da i u meni, negde duboko, ipak leži neki strah od istopolnog odnosa. Razumem da nisam gej, ali ne znam gde je mesto strahu. Verovatno zato što je naučen, zato što sam odrastao u takvom okruženju i, koliko god se trudio da ga se otarasim, nisam mogao do kraja. Ne mogu ni da zamislim koliko je tek teško objasniti zadrtim homofobičarima koliko nisu u pravu i koliko greše, ako čak ni ja ne mogu u potpunosti da se otresem tog osećanja.

Jedino rešenje je da svi budemo više u kontaktu sa kulturama koje ne poznajemo, a kako ćemo to da radimo u okruženju gde "oni" moraju da se kriju u mračnim podrumima, jer ništa drugo nije dovoljno sigurno - pa ni to.

Nisam se još dugo zadržao u klubu. Popio sam još jedno pivo, otišao na picu, pa na taksi kući. I dugo nisam mogao da zaspim, jer sam otišao na fetiš događaj da saznam nešto više o tome, a saznao sam dosta toga o sebi. Svaka čast ljudima koji drže tu scenu živom i nadam se da će jednoga dana da žive ukus slobode koji je "nama" dat a priori.

Galeba možete pratiti i na tviteru: @Agelast_