FYI.

This story is over 5 years old.

vesti

​Internet komentatori: ne izvinjavamo se zbog napada na „Šarli Ebdo“

Čudno je što toliko mnogo krstaša za tastaturama zahteva od umerenih muslimana širom sveta da ustanu i izvine se za jučerašnji bezumni napad islamskih ekstremista na redakciju Šarli Ebdoa.
9.1.15

Mala kolekcija onlajn komentara u kojima se raspravlja o tome da li umereni muslimani treba da se izvinjavaju zbog dela ekstremista

Kada bi neki neznanac od vas tražio da se izvinite zbog nečega što niste uradili, šta biste mu rekli? Pretpostavljam da bi mu većina nas rekla da prestane da bude toliko agresivan, da nas ostavi na miru i nađe pravog krivca, jer to je najrazumniji način postupanja sa nekim ko je potpuno promašio poentu.

Stoga mi je čudno što toliko mnogo krstaša za tastaturama zahteva od umerenih muslimana širom sveta da ustanu i izvine se za jučerašnji bezumni napad islamskih ekstremista na redakciju Šarli Ebdoa.

Reklame

Zasenjujući kratkovide i neuke reakcije na napad – kao na primer, korišćenje napada „Britanije na prvom mestu" kao izgovor za prodaju bedževa sa svojim buldogom, ili Feridžovo iskorišćavanje ovog zverstva kao dokaz da je multikulturalnost loša stvar – većina kolumnista i gostujućih komentatora reagovala je na odmeren i pronicljiv način. Ali na dnu velikog broja članaka, gomila nemuslimana je ostavila komentare o tome kako bi muslimani trebalo da izađu na ulicu, da osude napade i preuzmu krivicu na sebe u ime islama.

„Zašto se takozvani 'umereni muslimani' ne oglašavaju?", pitaju oni.

„Kada možemo da očekujemo reakciju 'religije mira'?"

Izvinjavam se ako mi je nešto promaklo, ali stvarno ne shvatam ovakvo rezonovanje.

Ne moram da ističem da se neizmerno solidarišem i saosećam sa žrtvama i njihovim porodicama. Ali tražiti od mene da mi bude žao zbog postupaka ekstremista, zbog toga što sam pukim slučajem muslimanka, isto je kao tražiti da se izvinjavam zbog tuđih slovnih grešaka.

Varvarski teroristi koji sebe opisuju kao muslimane nemaju ništa sa mnom, mojim verovanjima, mojom dušom ili mojom ličnošću. Izvinjavanje zbog njihovih gnusnih zločina meni nema nimalo smisla, jer sa njima nemam apsolutno ništa zajedničko, i nemam nimalo razumevanja za njihovu grotesknu interpretaciju islama. Zašto bih preuzimala odgovornost za tuđe grehe? Grehe koje ne mogu ni da dokučim, ni da razumem?

Otići ću na marš solidarnosti, ne zbog toga što mi je dužnost da pokažem svetu da muslimani ne podržavaju ubice i teroriste, već zato što sam ljudsko biće i osećam emaptiju za postradale. Razgovaraću o svojoj veri i pokušaću da razvejem strepnje, ali osim toga, ja sam sa tim ekstremistima povezana isto toliko koliko i neki „patriota" iz UKIP-a (Partija za nezavisnost Ujedinjenog kraljevstva) koji sedi u svom bungalovu i ima problema da razlikuje islam od nasilnog islamizma.

Reklame

Kada je Engleska Liga za Odbranu (EDL) održala demonstracije u mom gradu, nisam mislila da je dužnost belih Britanaca koji nisu rasisti da organizuju marš pokajanja. Nisu morali da kažu da se izvinjavaju zbog postupaka fanatika, jer sami nisu fanatici. Da li cenim kada aktivisti dignu svoj glas protiv rasizma? Naravno. Cenim sve humanitarne napore. Ali takođe prihvatam da to može da se postigne bez izvinjenja koja ne služe ničemu osim da umire one koji nisu shvatili suštinu.

Štaviše, ne želim da bilo ko povezuje moje razumevanje miroljubivog islama sa apsurdnim akcijama estremista. Izvinjenje u njihovo ime samo bi napravilo vezu između mene i njih, koliko god beznačajna bila. Ne želim ni na kakav način da budem povezana sa grupom nehumanih čudovišta, baš kao što ne želim da ručam sedeći pored sasušenog psećeg govna. Imam pravo i mogućnost da se distanciram, pa ću tačno to i uraditi. Izvinjenjem bih prihvatila odgovornost, prihvatila bih da islam, onakav kakvog ga ogromna većina shvata, ima nekakve veze sa ubistvom tih nedužnih novinara. Ja ne verujem da je tako, kao i svaki normalan musliman koji ceni vrednost ljudskog života i zadojen je miroljubivim učenjima proroka Muhameda.

Mnogo muslimana i islamskih grupa osuđuju ovaj napad. I ja ga osuđujem, ne samo kao muslimanka, već i kao sestra svakoga ko veruje u svetinju ljudskog života. I ako polazimo od te premise, čitava populacija Zemlje bi trebalo da se izvini zbog događaja u redakciji Šarli Ebdoa.

Mnogi muslimani su umorni od kajrona na vestima u kojima se svaki čin terorizma izjednačava sa islamom. Šačica psihopata je ocrnila većinu, i niko od nas ne želi da ima bilo šta sa otrovnom manjinom iz straha da se posredno ne ukalja. Muka mi je od toga kada normalni stariji muslimani, koji su proživeli živote isto kao i vi (verovatno se moleći malo više i, ako je verovati Benu Afleku, jedući mnogo više sendviča) moraju stalno da dokazuju drugima da su dobri ljudi.

Naravno, otvoreni dijalog je dobra stvar, i uvek ću zagovarati moć diskusije. Ali besmislena ideja da bi svi muslimani morali da se izvine zbog groznih nedela drugih me je zgranula. Radije ću provoditi vreme voleći ljude kojima sam okružena, biti ljubazna i fina prema komšijama i verovaću da se lepo vraća lepim.

Nedužni muslimani koji se ne izvinjavaju za zločine poremećenih islamista nisu ravnodušni prema zverstvima. I dalje izražavaju svoj stav u svojim domovima i zajednicama tako što manifestuju lepotu islama svojim delima i rečima. Muslimane uče da budu kule svetilje koje privlače druge svojom toplinom i sjajem učenja Kurana. Uče nas da budemo ljubazni, da praštamo, da budemo gostoljubivi i pošteni. Takođe nas uče da verujemo u moć miroljubive molitve, i možda zbog toga mnogi od nas deluju tiho.

Ali tiha voda breg roni, i velika većina muslimana na svetu, ljudi kao što su moji tihi, penzionisani roditelji i moja bogobojažljiva majka, mole se za sve žrtve, njihove porodice, i za budućnost.