FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Zašto je samo Benksiju dozvoljeno da vandalizuje zidove u Britaniji

Koja to rupa u zakonu daje za pravo nekom grafiti umetniku da vandalizuje javnu svojinu kako mu se prohte samo ako su Bred Pit i Anđelina Džoli dali milion funti za neko njegovo delo?
26 Jul 2015, 5:38am

Najnovije Benksijevo delo u Klaktonu. Fotografija preuzeta sa sajta banksy.co.uk)

Ni grafiti više nisu što su nekad bili. Nekada jedan od četiri stuba na kojima počiva hip hop, preselio se sa vagona u Harlemu sve do Donjeg doma britanskog Parlamenta, pokrenuvši usput najrazličitija pitanja o tome šta je autentična umetnost i od čega se sastoji. To su ona ista pitanja na koja i sad isto kao i ranije odgovore daju kolumnisti i o njima pametuju istoričari umetnosti svaki put kad grafiti osvanu u vestima.

Naravno da je glavni razlog da grafiti završe na naslovnim stranama – ili je barem u Britaniji uvek tako – taj što je Benksi odlučio da je potrebno skenuti pažnju svetske javnosti na neku pojavu, bilo da je to situacija u Palestini ili konzumerizam.

Prošle godine se u gradiću Klakton, u okrugu Tendrik u Eseksu, u kojem je Stranka nezavisnosti Ujedinjenog Kraljevstva osvojila ubedljivu većinu na lokalnim izborima, pojavio jedan od novijih Benksijev radova koji se bavi temom imigracije. Ovo umetničko delo prikazuje jato golubova koje se obraća jednoj šarenoj ptičici rečima „marš nazad u Afriku". Grafit je brže-bolje uklonjen usled pritužbi na rasizam kakve su upućivali ljudi koji nekim čudom nisu uspeli da shvate da se zapravo radilo o veoma eksplicitnoj poruci uperenoj protiv rasizma.

Tu u stvari i nema nečeg posebnog: među nama ima i onih koji se lako nađu uvređeni, a lokalne vlasti ionako stalno uklanjaju grafite sa zidova. Ali ono što donekle može da začudi jeste izjava koju su gradski oci dali onda kada su shvatili da je uništeno nešto što je potencijalno moglo da im donese poveliku zaradu: „Svaki odgovarajući Benksijev rad na bilo kom našem keju biće sasvim dobrodošao i svojim eventualnim povratkom on bi nam u budućnosti pričinio veliko zadovoljstvo."

Ovakvo rezonovanje meni nema puno smisla jer su me od malih nogu učili da su grafiti zakonom zabranjeni. Da bih proverio da li su me roditelji lagali ja sam pozvao policiju gde su mi rekli kako su grafiti stvar lokalnih vlasti. Međutim, u Zakonu o zaštiti prirodne sredine stoji da se „grafiti prema odredbama Krivičnog zakona iz 1971. godine smatraju krivičnim delom protiv imovine i za lica čija se krivica po tom delu dokaže predviđena je maksimalno propisana kazna u uznosu do 5.000 funti."

Pročitajte i: Benksi je kupio našu kuću

I sad se ja pitam kad je to odlučeno da se ovaj zakon ne odnosi i na Benksija? Koja to rupa u zakonu daje za pravo nekom grafiti umetniku da vandalizuje javnu svojinu kako mu se prohte samo ako su Bred Pit i Anđelina Džoli izdvojili milion funti za neko njegovo delo? I šta na sve to imaju da kažu nadležni lokalni organi?

U pokušaju da dođem do odgovora na neko od ovih pitanja, o svemu sam razgovarao sa Najdželom Braunom, menadžerom za odnose sa javnošću lokalnih vlasti okruga Tendring. Čovek u početku nije mogao da se odluči da li je grafit uklonjen jer je bio neprimeren ili jer je bio protivzakonit. Onda je izjavio kako nije bio protivzakonit jer je Benksi od njih dobio dozvolu, pošto oni odobravaju sve što može da „unapredi" taj deo grada.

A kada sam pitao zašto to nije bolje pojašnjeno građanima, on mi je ovako uzvratio: „Vidite, teško da smo u mogućnosti da tako nešto javno kažemo, jer bi to onda dovelo do toga da svakakvi ljudi počnu da rade svakakve stvari." A kada sam ga malo pritisnuo da mi kaže zašto je baš Benksi pre svih bio dobrodošao da se vrati, rekao mi je samo: „Mi smo primorsko odmaralište koje živi od turizma. A uz Benksijev original tog turizma bi bilo više."

Dakle eto vam odgovora: Benksiju se sve može jer donosi pare. Nije ovo neko veliko iznenađenje. Političari vole novac. Ali postavlja se pitanje kako se povodom jedne ovakve tehničke pojedinosti vezane za Benksija osećaju drugi grafiti umetnici? Mora da je veoma frustrirajuće potrošiti pola života u bežanju od policije, sa rancem punih sprejova koji zveckaju, praćeni saznanjem da niste dovoljno slavni da biste bili iznad zakona?

Grafit napravljen u čast nedavno preminulog umetnika Robboa

Blejz radi grafite još od 1982. U Njujorku je oslikavao vozove, a u Londonu je sarađivao sa Benom Ajneom i nedavno preminulim Robbom. Rekao nam je: „Tamo nekom klincu će za najmanju sitnicu da banu na vrata i sjebu mu život, ali kad se radi o Benksiju onda to nije vandalizam – već novac na zidu, da tako kažem."

„Stvari se izgleda naglo promene čim se u igri pojavi novac", kaže nam Dejvid iz galerije Grafitti Life u Šordiču. „Sve se svodi na to da pravila koja važe za njega ujedno ne važe i za sve ostale. Kada to rade ulični umetnici, onda se to zove vandalizam. Kada Benksi to radi, onda je to umetničko delo. I tu se pravi razlika."

Za dr Džastina Vilijamsa, profesora na Univerzitetu u Bristolu, kojem su hip hop i džez kultura u žiži interesovanja, ovo pitanje je puno složenije: „Sve ovo nam možda dokazuje da treba da pređemo na američki stil filantropije, na koji u Britaniji nismo navikli", kaže on. „Lokalne vlasti u suštini traže privatne donacije od Benksija na osnovu vrednosti njegove ulične umetnosti. Ne samo da je sporno već je malo i tužno to što lokalne vlasti delimično ograničavaju slobodu izražavanja dok im je u isto vreme očajnički potrebna podrška baš tih istih ljudi da bi ulagali u buduće umetnike."

U celoj ovoj stvari čoveku izgleda mora da bude makar i malo žao Benksija. Dobijati ovakve poruke dobrodošlice od lokalne torijevske vlasti mora da je bar malo nalik na ono kad premijer podeli sa javnošću svoju ljubav prema bendu The Smiths, ili kad ministar finansija otvoreno krade vama osoben stil napada na vrednosti kapitalizma dok istovremeno objavljuje novu turu rezova budžeta u javnom sektoru.

U vreme kada se sa grafitima tek počinjalo, svaki pokušaj sputavanja ove umetnosti samo je poslužio kao dodatni podsticaj umetnicima; kad su gradski čelnici besneli protiv njih, to je grafiti umetnike samo podsećalo da znaju kako se provocira. A kada su 1971. godine u Njujorku prefarbani svi vozovi i metroi, to je onda značilo da – bar nakratko – ovi umetnici više neće morati da se brinu oko toga da li slikaju preko tuđeg rada, što je i dovelo do danas već slavnih oslikavanja čitavih vozova.

Da su bile dovoljno dalekovide, vlasti iz onog vremena bi shvatile da je najbolji način da se grafiti zauzdaju taj da se oni prigrle. Benksija su svakako prigrlili, i to čvrsto – dozvolu za rad britanska država mu je maltene isporučila na tacni – ali je svrha svega toga ostala nekako nedorečena. „Imam puno prijatelja koji rade na ulici i time sebe izlažu brojnim opasnostima da bi stvorili umetnost kavka je ova, dok u Benksijevom slučaju te opasnosti nema", kaže Dejvid. „Ali ako eliminišeš opasnost, u šta se to onda pretvara?"

Benksi je u neku ruku žrtva vlastitog uspeha. Norman Majler je 1947. godine napisao da su grafiti način da ljudi reklamiraju sami sebe. Cornbread, jedan od prvih legendi u svetu grafita, kitio je ulice Filadelfije svojim autorskim delima da bi privukao pažnju jedne devojke, čime je dokazao Majlerovu poentu. Sve što je Benksi u suštini uradio jeste da se izreklamirao u tolikoj meri da se pretvorio u brend koji je važniji od umetnosti koju stvara.

„Svi se mi borimo za slavu", rekao nam je Blejz. „Ako sto puta vidite neki moj autorski rad, sledeći put kad ga ugledate na nekoj livadi u Kardifu pomislićete: Au jebo te, evo ga opet onaj lik, i više nećete moći da me izbijete iz glave. Benksi nam je danas stalno pred očima pa i nije čudo da ga jedva i primećujemo. Ne slažem se sa svakom njegovom porukom, ali mu svejedno skidam kapu."

Benksijev pacov u centru Londona

Dejvid nam je rekao i sledeće: „Čak i moja baba je čula za Benksija. Ono što on radi i nije baš po mom ukusu, a ni mnogi drugi grafiti umetnici nemaju bogzna šta dobro da kažu o njemu. Ne zaboravite da je cilj svakog grafiti umetnika upravo da ga što više ljudi zna. I ko je onda po toj logici uspešniji, pitam ja vas? Pa niko."

Na ulici se ovakvi stavovi često čuju. Drugi grafiti umetnici često slikaju svoje radove preko Benksijevih, uprkos lokalnih pokušaja da se oni sačuvaju. Pol Dizi Sonders je direktor londonske galerije West Bank. Evo šta mi je on rekao: „Postoji puno netrpeljivosti i prema njemu i prema smeru u kojem se grafiti zbog njega razvijaju, ali lično smatram da se iza većine takvih stavova ne krije ništa osim čiste zavisti."

I uzgred samo da vas podsetim da mišljenje kakvo grafiti umetnici imaju o Benksiju nema neki preterani uticaj na to kako oni stvaraju. „Ljude koji su ostali na ulici i rade uopšte ne zanima čime se Benksi bavi, niti mnogo haju kako javnost gleda na sve to", kaže Dejvid. „Oni na takve stvari uopšte i ne obraćaju pažnju."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu