Radila sam kao hostesa u ljigavoj kineskoj karaoke jazbini

„Nosićeš kratku, elegantnu suknjicu. Bez širokih haljina, molim. Bilo bi sjajno da imaš „V" izrez bez rukava, ali i kratki rukavi dolaze u obzir. Ako si navikla da nosiš hula-hopke, nemoj. I ono što je najvažnije, obuj svoje najbolje cipele sa štiklom. Ali ne čizme."

„U redu", odgovorila sam ponizno potpunom neznancu na WeChat-u, najvećoj kineskoj platformi za poruke. Našao mi je tajni dodatni posao u KTV (karaoke) baru u gradu i plaćaće mi 600 juana (oko 100 dolara) za veče, da služim pića, flertujem, i izgledam kao strankinja. Ne zvuči kao mnogo para, ali pošto ću za jedno veče zarađivati polovinu svoje plate spremačice, bila sam radoznala. Osim toga, to se dešava čak u Kini, gde umesto gomile odvaljenih klabera koji teturaju u zoru i viču na taksiste, postoji božanski KTV.

Ovaj fenomen pokriva četvrtu najveću naciju po veličini, i kao i njena hrana, ukusi su regionalni: mando pop u severnim obalskim gradovima, vojničke i revolucionarne pesme na ogoljenom istoku, srceparajuće ljubavne balade na jugu. Iako je KTV razbibriga raširena u elitnim krugovima, na ljude koji rade na karaokama društvo gleda kao na ništarije, pa je doza tajnovitosti neophodna: članovi imućne porodice u kojoj sam smeštena bi umrli od sramote, kada bi saznali da njihova mala, dragocena učiteljica engleskog takođe radi kao hostesa na karaokama.

Uvek sam se pitala koliko lako bi na moj moralni sud mogao da utiče novac, i zatekla sam sebe kako sam se zakačila za posao koji se nudi samo jednom polu, jednoj rasi, i u potpunosti zavisi od nečije spoljašnjosti. Bila sam odvratna sama sebi kada sam kliknula na oglas, a dok sam sa tim čovekom razgovarala preko WeChat-a, više sam se osećala kao roba, nego kao ljudsko biće. Ali uveravao me je da moja zaduženja podrazumevaju samo „stvaranje vesele atmosfere… to je sve. Bez uvrnutih stvari. Postoji opcija za uvrnute stvari, koja se drugačije plaća". Ohrabrena njegovom iskrenošću, rekla sam da ću doći u subotu.

Pojavila sam se obučena kao turista, sa seksi preobukom u rancu. Neki momak sa Šri Lanke me je odveo na treći sprat kitnjaste višespratnice, i smesta sam prepoznala obeležja karaoke bara: plišani, izuvijani hodnici, crveni, tapacirani zidovi i numerisana vrata, pomalo nalik hotelima. Iza svakog od tih vrata, nalazila se karaoke „kabina": nalik salonu, opremljena kaučima, jastucima i stolom na kojem je bilo voća i cigareta. Sa jedne strane se nalazio podijum sa malim ekranom na kojem biraš svoju moćnu baladu. U pročelju svega toga je glavni predmet u prostoriji: džinovski TV ekran. I sve to za cenu koja dostiže i 4500 dolara za veče (zgodno društvo se plaća posebno).

Za razliku od kabina, ofucana ženska svlačionica takođe služi i kao kancelarija blagajnika. On broji svoje papirne novčanice sa likom Maoa, dok se devojke šetkaju ili leže unaokolo, ličeći na nezainteresovane labudove. Momak sa Šri Lanke stavlja moje stvari od vrednosti u svoj ormarić i pokazuje mi kupatilo u kojem mogu da se presvučem u privatnosti, što je privilegija koju kineski zaposleni nemaju. Pokušavam da se doteram tako da i sama ličim na nezainteresovanog labuda, ali kada me je menadžerka pogledala, samo je rekala, „Može da prođe". Kada je konfiskovala naše mobilne telefone, poređala je mene, jednu devojku iz Nepala, jednu Ruskinju i jednu Ukrajinku iza reda kineskih labudova, koji ulaze u kabinu pre nas. Idemo za njima i stajemo ispred gomile sredovečnih careva i tri izabrane devojke. Menadžerska šapuće nešto šefu na uvo, i pokazuje na svaku od nas; ali kada je on podrugljivo pogledao svoje drugare , postalo je jasno da ne žele nijednu od nas.

Ukrajinku i mene sprovode u jednu praznu kabinu i govore nam da ćemo morati da sačekamo neke goste koji su nas angažovali. Izgleda da su nas izabrali po slikama, kao baštensku garnituru iz „Argosovog" kataloga. Nakon sat vremena čekanja i razgovora sa Ukrajinkom o životu („Ne razumem zašto je u mojoj zelji rat. Mi smo prijatelji s Rusijom!"), stigla su četiri mladolika Kineza koji su nas veselo pozdravili. Jedan od njih, albino, odlazi pravo do mirkofona, i otpeva par mandarinskih pesama neočekivano zvonkim glasom. Posle malo viskija i ubeđivanja, pridružujem mu se u duetu pesme „Vestlajfa" pod nazivom „Ti me dižeš". Onda im palim cigarete i dosipam piće, pokušavajući da se u isto vreme zezam na kineskom, i da bilo šta razumem. Kasnije pevam jedinu kinesku pesmu koju znam, a u sitne sate je vreme za Britni, kučko.

Prudružuju nam se neke od labudica i počinju da maze glavnog baju po licu i međunožju, dok on loše peva. Albino tip izvali štos kako bi trebalo da odem sa njima kući i jebem se, i svi se smejemo, dok oni ne shvate da je to bila šala, i počnu da odlaze sa devojkama koje su popustljivije od mene. Kasnije mi tip sa Šri Lanke kaže da sam „ostavila dobar utisak", ali i da sledeći put obučem cipele sa višom štiklom, kao i svečaniju odeću. Daje mi pare, osećaj je dobar i prljav, i zabranjuje mi da ostanem u kontaktu ili da spavam sa bilo kojim od klijenata, koji su nezamislivo bogati, jer bismo mogli da upadnemo u sranja sa zakonom, kao i mafijom koja je povezana s vlastima, ili tako nešto. Ko bi rekao da su karaoke tako mutan posao?

Sela sam na skuter, i u četiri ujutro stigla u svoj odrpani smeštaj, i zaspala u hladnoći. Sledećeg jutra sam vratila ključeve i zamišljala kako ću finansirati časove kineskog radeći kao hostesa na karaokama, i sa obnovljenom nadom i ambicijama, otišla sam da kupim par cipela sa vrtoglavo visokim štiklama.

Naredne nedelje, moj karaoke trgovac živim mesom me je upozorio da nema kabina, i da nema posla. Pošto sam ipak došla, užurbano me sklanjaju i čujem menadžerku kako govori, „Brzo, dovedite belkinju u veliku sobu". Guraju me u veliku sobu, i kada čuju da sam Engleskinja, biznismeni koji su unutra zaurlaju od radosti, i stavljaju me da sednem pored debeljuškastog čoveka s naočarima, jer ćemo izgleda moći da ćaskamo. Ovo se ispostavilo kao neistina. Ova grupa je raskalašnija nego ona prošle nedelje – doveli su pregršt devojaka i na karaokama pevaju komunističke ratne pesme o majčinskoj žalosti, što je možda ekvivalent tome kada bi neko pevao „Vladaj, Britanijo", dok merka devojke u „Vederspunsu".

Kada se soba zamrači, „Snežane" vuku mlohave tatice za ruke i pretvaraju su da su uzbuđene. Jedna radi ovde šest večeri nedeljno, žonglirajući između momka i dnevnog posla pomoćnice pedikira. Raspomamljena menadžerka odvaja parove, na očiglednu sramotu svih prisutnih, i atmosfera postaje kao u školskom disku. Kada svinjske ručice pokušaju da me uhvate za dupe, ja se vešto iskobeljam i odem do mašine da izaberem pesmu, pokušavajući da im smekšam srca uz malo Selin Dion; posle toga me obično ostave na miru.

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------Pogledajte i VICE DOKUMENTARAC - OTROV : Lingen, Kina

--

------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Svaka smena je kao „Dan mrmota": oskudna odeća, Lejdi Gaga, ksenofilija, bobičavo afričko voće, maltretiranje, pa sve to ponovo. Tokom mojih smena nisam videla nijednu gošću; svi gosti su biznismeni, a kada ih pitam čime se bave, odgovaraju neodređeno, tipa, „Bavim se prenosom stvari. Logistikom". Ono što bih još istakla su pogledi Kineskinja puni zavisti zbog toga što imam povlašćeni tretman, a njima govore da smršaju, iako su mršave da mršavije ne mogu biti. Kao i to da su isprepadni menadžeri tu i tamo pokušavali da me prodaju ispod cene, zbog čega sam se osećala kao budala. Takođe su mi rekli da se potrudim da ne pevam toliko dobro, jer klijentima to brzo dosadi. Bez malo mazohizma nema „vesele atmosfere".

Jedne večeri sve odlazi dođavola. I samoj mi je bilo dosadno, pa sam rešila da se okoristim o fenomenalan viski koji se inače pretvaram da pijem, i da izmasakriram neke kineske pesme. Jedan dlakavi muškarac viče na mene da pevam „Prepusti se", dok gnječi sisu neke jadne devojke, zato što njegovo dete voli tu pesmu. Prostorija se zavrtela oko mene, iskusne pijandure.

Ne sećam se šta se zatim dogodilo. Sledećeg jutra sam se probudila u svojoj iznajmljenoj udžerici i videla grupnu WeChat poruku u kojoj je obznanjeno da sam „sramota i za osoblje, i za klijente". Uz miris povraćke, ovo je bio neslavan kraj moje karijere hostese karaoka: ne žele da više dolazim, i biću primer drugim devojkama za opasnost od opijanja na poslu. Pretpostavljam da sam uprskala, što je pravo dostignuće, na mestu na kojem ponižavaju studentkinje i ambiciozne devojke zbog zarade i perverznog hobija. One bi pretrpele teže posledice kada bi bile otpuštene. Postoji pritisak da se povinuješ previše seksističkom materijalizmu nove Kine, ogrezle u estetici i finansijskom nadmetanju, dok zapadnjaci veoma lako dobijaju takva zaposlenja. To što im smežurani muškarci plaćaju za njihovo društvo pruža im bizarnu potvrdu imidža vesele lutkice kojem te devojke moraju da se povinuju. Što se tiče muškaraca, možda je najbolji način da spiskaju svoje bogatstvo to da iznajmljuju devojke da pevaju s njima uglas. Možda stres od „pomeranja stvari" za velike pare zahteva ovakav iskorak iz svakodnevnog bračnog života.

Šta je, tu je. To nije jedini karaoke bar u gradu, i to nije jedini grad u Kini. Utešena time što uvek mogu da se vratim tom ljigavom poslu ako ostanem sasvim švorc, kupim svoje omiljene prnje, moje dragocene „frulice", i odlazim.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu