​Od dečaka do muškarca na internetu

Čudno mi je kad se setim da imam Tviter nalog već šest godina, Tumblr sedam godina, a Fejsbuk skoro deset. Putem ovih društvenih mreža beležio sam svakodnevne aktivnosti, pa sad mogu da pogledam unazad i vidim šta sam mislio i radio, svesno ili ne. Vidim koliko sam bio uzbuđen kad sam dobio prvi posao, ili koliko sam se napio kad sam tvitovao kako slušam Japandroids. Ovi isečci iz prošlosti su, naravno, ponekad neprijatni, ali na neki sentimentalan način mi je drago što postoje.

Pa ipak, tih šest odnosno sedam odnosno skoro deset godina nisu ništa u poređenju sa stažom koji imam na GameFAQs, popularnom forumu posvećenom video igrama kome sam pristupio sa 11 godina, čim sam dobio pristup 56.6k modemu. Postao sam član GameFAQs 1999. godine, što znači da tamo imam nalog već 16 godina - samo deset manje od trenutnog starosnog doba. U to vreme na zidu sam imao anime postere, sa kvake su mi visile značke koje sam zaradio na okupljanjima ljubitelja stripa, a pored kreveta sam držao baterijsku lampu da bih noću ispod prekrivača mogao da igram originalnu verziju Pokemona dok mama i tata spavaju. Posle školskih obaveza, provodio bih beskrajne sate sa igrama – Final Fantasy, Chrono Cross, Star Ocean 2, i slične JRPG.

Teško mi je da zamislim kakav sam bio u to doba, delom zato što su dečaci od 11 godina u suštini gremlini, ali uglavnom zbog toga što nisam imao nikakvo životno iskustvo. Jesam imao društvo, ali sa njima sam uglavnom pričao o igrama. Kad sam po prvi put otišao na GameFAQs, bila mi je potrebna pomoć oko Final Fantasy VII. (Bar mi se tako čini, ali možda sam samo hteo da razgovaram sa nekim o toj igri - pravio se da tražim savete samo da bih mogao da pričam koliko je Klaud kul.) Danas na ovom forumu postoje milioni registrovanih naloga, ali moj je bio jedan od prvih par hiljada. Kako je zajednica rasla, tako su i teme postepeno bile grupisane – pro rvanje, stripovi, anime, religija, Tool albumi, druge video igre – a sve to me je zanimalo.

Zanimali su me i ljudi: naizgled energični i beskrajno duhoviti, sposobni da povedu razgovor na bilo koju temu, a pred -pubertetliji je svaka od tih tema otvarala vidike. Uglavnom su bili stariji od mene, spremni da objasne neukom mladiću kako svet funkcioniše. Njihove mudrosti upijao sam osmozom prvo na forumu, a zatim i na AOL četu sa onima koji su na mene ostavili najjači utisak. Počeo sam da se zanimam za razne stvari ne zato što su mi bile zanimljive, već da bih stekao pristup onome što sam doživljavao kao digitalnu društvenu elitu. Ako bi Dream Theater bila tema razgovora, ja bih pomislio „Uh, taj Dream Theater mora da je fenomenalan", iako me se iskreno nikad nije dojmio Džon Petruči.

________________________________________________________________________

Klinci koji su napravili rimejk Indijane Džonsa

________________________________________________________________________

Sa jedanaest godina nije mi palo na pamet da odrasli ljudi koji troše vreme pričajući sa bubuljičavim klincima o Pokemonu nisu baš elitno društvo. Baš te ljude sam želeo da upoznam. Gramat ički i leksički sam se doveo u red da niko ne bi znao koliko sam mlad. Nije se više radilo o samo video igrama ili o privatnom životu - upijao sam čitave sisteme vrednosti, estetske kriterijume, smisao za humor, stavove o rasnim pitanjima i seksu i ženama i porodici od ljudi koji, iz današnje perspektive, očigledno nisu mogli da dodaju više od par mrvica znanja. Sagradio sam svoje poglede na svet pod uticajem isključivo ljudi koje takve poglede imaju.

U prvih godinu dana mog forumskog postojanja, imao sam po stotinak aktivnih postova na raznim temama. To mi je bio izazov - održati što više. U početku sam postovao samo kad sam imao šta da kažem ili pitam, ali kasnije su to bile besmislene pošalice, nekad samo „ha-ha" (ili ^_^ što bi rekao pretenciozni jedanaestogodišnjak opsednut anime serijama) Postovi su se automatski brisali dva puta mesečno, pa je bio potreban neverovatan trud da bi učesnik ostao aktivan - svakoj temi sam prilazio spreman da nešto dodam, i odlazio sa još jednim postom, još jednom reckom na beskrajnom pojasu.

Da li je moguće proceniti koliko je sadržaja tu bilo? Ne, ali sigurno ga je bilo mnogo. Dani i noći su se odužili; telefon je bio konstantno zauzet sve dok moja porodica nije uvela i drugu liniju da bi moglo da se telefonira. Moj otac, koji je sam sastavljao svoje kompjutere, razumeo je šta me toliko privlači. Moja majka je samo htela da joj se oslobodi telefon, što je uvođenjem druge linije i dobila.

„Odrastao si u tehnološko doba," kaže mi danas. „Ne, nisam tu videla ništa neobično." Ovaj stav mora da je zahtevao beskrajno strpljenje, kao i veru da će se njen nezgrapni bledunjavi sin, sklon napadima besa kad god izgubi Tekken meč, prirodno pretvoriti u normalnu odraslu osobu. Ali u to vreme, tako se radilo. Moj vršnjak C, sa kojim sam se sprijateljio na forumu iako se nikad nismo uživo sreli, ima istu priču. „Naravno, moji su mislili da sam malo čudan," piše mi na Fejsbuku. „Ali prosto nisam znao šta bih drugo radio."

I ja sam to mislio – a onda sam jednog dana promenio mišljenje. Vidici su mi se prirodno proširili kako sam odrastao, kroz kontakt sa nepoznatim sadržajem. U početku su me samo zanimale igre, ali lak pristup tolikoj količini površnih informacija naterao me je da se zapitam čega sve ima u svetu van foruma. Ispostavilo se da ima svega i svačega. O muzici sam mogao da učim sa VH1 ili Pitchfork, ili od druge dece mojih godina; o stripovima od prodavaca u obližnjoj striparnici; o bilo čemu drugom kopajući po Vikipediji, ili čak čitajući knjigu. Ključni trenutak desio se kad sam ugostio malog stranca preko studentske razmene i shvatio da u zgusnutom rasporedu neću moći da učestvujem u onlajn Pokemon turniru na koji sam se već prijavio. Pa dobro, rekao sam sebi, moraću da se odjavim. To sam i uradio, umesto da odustanem od aktivnosti u stvarnom svetu. Kako sam se distancirao od GameFAQs foruma, ipak sam komunicirao putem interneta koristeći AIM, Livejournal, i Xanga sa prijateljima koje sam znao uživo.

Danas uglavnom koristim internet ciklično. Pošto radim onlajn, obično posetim jedan sajt, za tim drugi, treći, pa šesti pa dvanaesti, a onda se vratim prvom; nastavljam razgovore koje sam započeo pre više sati; čitam tvitove da vidim šta sam sve propustio, a onda odskrolujem do vrha da bih počeo ispočetka. Prosejavam pesak na beskrajnoj plaži, a čim plima nanese nove naslage, moram ponovo da prođem istim putem da proverim da li se nešto novo pojavilo - novi detalj neke priče, ili zanimljiv video sa medvedima. Nema više sirovog eskapizma koji je bio prisutan kad sam bio dete – nema osećaja da onlajn mogu da radim šta god hoću i dokle god hoću. Moj svet je previše profesionalan za tako nešto.

Nekad se pitam kakav bih čovek bio da sam odrastao bez interneta, da sam ga otkrio tek kao odrasla osoba, spremna da kritički filtrira priliv informacija, bez navika razvijenih u detinjstvu. Naravno da to ne mogu da znam; još od jedanaeste godine koristim internet osam sati dnevno. Posle toliko vežbe, mora da sam šampion u disciplini memetičke pretrage.

Ne znam kako je za osobu rođenu u 21. veku da odraste sa internetom. Možda današnji roditelji drugačije gledaju na to ako njihovo dete provodi bezbroj sati ispred ekrana, a možda i ne. Možda prosečni pripadnik milenijumske generacije, od rođenja priključen na sve moguće izvore informacija, izrasta u nekog digitalnog vanzemaljca. Ali možda im se još ranije razvije svest o banalnosti života koji vode, pa pokušavaju da se iz svega isključe kao što pišu u raznim kolumnama. Svesni onoga što propuštaju zalepljeni za svoj iPad od starta, možda za njih eskapizam leži u šumama Viskonsina u kom odgajaju male primitivce, neiskvarene truležom modernog tehnološkog društva.

Ali dok mislim o tome koliko se svet promenio od kako sam počeo da se bavim internetom i gejmingom, shvatam koliko je u isto vreme ostao isti. Prošle godine, u jeku Gejmeregejt skandala, bio sam zgrožen isključivim stavovima gejmera koji su sa prstima u ušima vikali o etici u žurnalizmu, ignorišući stvarne pretnje upućene ženama. Zapitao sam se, da li bih da sam danas onaj tupavi jedanaestogodišnjak sklon guranju nosa u pitanja koja ne razumem, takođe horski urlao? Još gore, da li bih da nisam pošao drugim putem, bio jedan od odraslih ljudi koji zapomaže kako su njegove prekrasne igre ugrožene, nezainteresovan za sva ostala pitanja u spoljnom svetu?

Čak i kad nisam postovao onako učestalo na forumu, svakodnevno bih svraćao da vidim šta se dešava. Sa vremenom sam sve manje i manje imena prepoznavao, razgovori su bili sve grublji i manje razumljivi, da bih na kraju prestao da dolazim. Kad se setim svih onih ljudi koje sam nekad poznavao, zapitam se šta li je bilo sa njima - čime se bave, koga upoznaju, gde žive pošto su se postepeno oslobodili tereta nagomilanog u mladosti i pristupili stvarnom svetu. O tome bismo popričali, ako bismo se nekad sreli uživo. A onda bismo se vratili na temu igara.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu