Američki teniser koji je zaboravio engleski i probudio se misleći da je Šveđanin

U februaru 2013, šezdesetjednogodišnji veteran po imenu Majkl Boutrajt se pojavio u jednoj bolnici u Palm Springsu sa neobičnim slučajem amnezije. Pronašli su ga onesposobljenog u obližnjem motelu, a kada se osvestio u regionalnom medicinskom centru Dezert, Boutrajt – državljanin SAD od rođenja – govorio je i razumeo samo švedski.

Rastegnuvši liniji između neurologije i magije, naslovi kao da su dolazili iz Riplijevog Verovali ili ne, i označili su početak odgovarajuće bizarnog konačnog poglavlja Boutrajtovog bizarnog života.

Izveštaji lokalnih novina o Boutrajtovoj čudnoj dijagnozi pod nazivom „prolazna opšta amnezija" izazvali su prvo nacionalnu, a onda međunarodnu pažnju. Kao i mnoge ličnosti pre njega koje su dočekale svojih petnaest minuta slave, Boutrajt – koji se u početku odazivao samo na ime svog švedskog alter ega, Johana Eka – postao je poznat po jednoj rečenici koja sumira sve, i priča je vapila za zadovoljavajućim krajem. Priča se na kraju završila, ali ne tako što mu se vratilo sećanje, već tako što se preselio u svoju retroaktivno prisvojenu skandinavsku domovinu, gde je mogao da govori svoj maternji jezik i poživi srećno i dugovečno.

Ali onda se priča ponovo završila par meseci kasnije, ovog puta Boutrajtovom naglom preranom smrću usled samoubistva.

„Želeo je da pobegne", rekao je za VICE Giford Serls, Boutrajtov prijatelj iz prošlosti. Serls kaže da je jednom spasio Boutrajta kada je pokušao da izvrši samoubistvo, i misli da je Boutrajtov konačni čin ispunjenje davnašnje želje. Serls je rekao za VICE da veruje, bez ikakve dileme, da se Boutrajt pretvarao da ima neurološki problem, ali da ga bez obzira na to smatra prijateljem.

Linds Kosovic, lokalna predstavnica američkog reda Vasa, udruženja švedsko-američkog prijateljstva, takođe je poznavala Boutrajta, ali nije ga smatrala prijateljem. Ona je za VICE rekla, „Verujemo da se tu događalo nešto sumnjivo, ali niko nije želeo da istupi i da kaže nešto". Kosovicova je rekla da joj je malo falilo da rizikuje i proglasi Boutrajta za prevaranta, kada su se novinari 2013. fiksirali na njega. Nije to učinila samo zato što, „Nisam psihijatar. Nisam medicinski radnik, i ne znam šta mu se događa u glavi".

Takođe ima i drugačije mišljenje o Boutrajtovoj smrti od Serlsa. „Kasnije smo čuli da su švedske vlasti ispitivale Majkla oko razloga zašto je u Švedskoj, i da li bi uopšte trebalo da bude tamo. Zbog toga se Majkl zabrinuo, a to se događalo neposredno pre njegove smrti".

Tokom meseci koje je kao zvezda provodio u bolnici, a kasnije, u skloništu za beskućnike u Palm Springsu, izgledalo je kao da su svi ljudi na svetu koji su se sećali Boutrajta rado stupili u kontakt s njim da pokušaju da mu povrate pamćenje. Na taj način, svi koji su 2013. bili u okruženju Majkla Boutrajta su sklepali njegovu biografiju, iako nijedan podatak nisu dobili od samog Boutrajta.

Rođen 1952. na Floridi, Boutrajt je izgleda živeo besciljan život, sa retkim periodima stabilnosti i normalnosti. Pristupio je mornarici i služio kao avio-mehaničar u Vijetnamu, od 1971. do 1973. Nešto kasnije, preselio se u Švedsku, možda da igra tenis. „Rekao je da se ničega ne seća, ali jednom drugom prilikom je rekao da ga je otac poslao u Švedsku da igra tenis", kaže Vila Vajler, još jedna članica američkog reda Vasa koja je imala priliku da dobro upozna Boutrajta. Tenis je ostao jedna od Boutrajtovih životnih strasti.

„Oženio se Šveđankom, a onda su se preselili na Floridu, a zatim su se razveli. Po onome što znam, ona živi ovde, ali nije želela da ima išta s njim", kaže Kosovicova. Boutrajt i njegova žena iz Švedske su se 1983. razveli.

Sredinom osamdesetih, Boutrajt je izgleda živeo na brodu na obali Njuporta, na Rod Ajlendu. Onda se smucao od Hjustona do Meksika, pa je došao kod svojih roditelja u Majami. U to vreme se dopisivao sa jednom bivšom devojkom iz Švedske po imenu Eva Espling. Adrese na tim pismima su jedina dokumentacija o njegovom boravištu u to vreme. 2003. je prekinuo kontakt sa svima koje je poznavao.

U to vreme Boutrajt se preselio u Japan gde je, prema onome što je ispričao Serlsu, deset godina predavao engleski. Kasnije, dok je živeo u Kini, rekao je Serlsu da se u Japanu ponovo zaljubio. Fotografija iznad je, prema Serlsu, napravljena na dan Boutrajtovog venčanja u Japanu. On i njegova žena su dobili sina po imenu Taiki.

Serls, koji mu je postao prijatelj u kasnijem periodu života, i upoznao ga tek 2012, priča o Boutrajtovom japanskom iskustvu kao da mu je to bilo najsrećnije doba u životu. „Pričao mi je da im je kuća bila stara 500 godina – obožavao je to mesto". Dok je bio u Japanu, Boutrajt je došao u posed vruhunskog samurajskog mača, koji mu je najverovatnije poklonio tadašnju tast. Boutrajt se veoma vezao za taj mač.

„Razveli su se, ali su im se odnosi ekstremno pogoršali, jer ona mu nije dozvoljavala da vidi sina. Potpuno ga je odstranila iz svog života", kaže Serls.

Johan Ek nije bio prvi Boutrajtov alter ego. Njegov nadimak iz prošlosti je glasio „Strongbou", što mu je bilo viteško ime kad je tokom osamdesetih u Švedskoj učestvovao u viteškim igrama. Johan Kasel iz Udruženja kreativnih anahronizama je za štampu izjavio da je Boutrajt u tim danima „bio prilično dobar kopljanik". Kasel ga opisuje kao „jednog od boljih izvođača" i ocenjuje Boutrajtov švedski kao „pristojan".

Njegova fascinacija bitkama nikada nije izbledela, i kako je tehnologija napredovala, Boutrajt je mogao svoju kreativnost da izražava i na druge načine. Kao „Korstemplar" na DeviantArt-u (Identitet koji je razvio dok je predavao engleski u Kini, kada je otišao iz Japana), postavljao je umetničke radove na temu Gospodara prstenova, i izmislio sopstveni mali univerzum vilenjaka i drugih magičnih stvorenja, koristeći amaterski softver za 3D modeling.

Ukratko, pored svega ostalog, Boutrajt je bez sumnje bio staromodni štreber. Takođe je imao i ekscentrične poglede na dešavanja u svetu. 2011, u doba kada je pokret Okupiraj raspirivao proteste širom sveta, on je na internet forumu pod nazivom Projekat Vavilon napisao „da je globalna ekonomska revolucija na pomolu". „Da li iko vidi da će se vojni policajci sa belim šlemovima okrenuti protiv svojih gospodara iz vlasti", pitao je, a onda opisao mogući scenario po kojem će herojski pripadnici vojske razneti federalne rezerve.

Boutrajtova javna Jutjub istorija odslikava tu istu ličnost. Lajkovao je filmove o zaverama povodom jedanaestog septembra, demonstracije borilačkih veština, izvođenja srednjevekovnih bitaka, saveta u tenisu i tutorijala o crtanju vilenjaka. Ali tokom godina je postao donekle fasciniran i filmovima o zagrobnom životu i o iskustvima bliskim smrti. U vreme kada je najverovatnije bio u Kini, lajkova je video čoveka po umenu Rič Martini, u kojem je ovaj preko sat vremena govori o reinkarnaciji.

U Kini se Boutrajt 2012. godine sprijateljio i sa Gifordom Serlsom, instruktorom tenisa, gde su obojica bili jedni od retkih Amerikanaca koji vole tenis i žive u Žugaju u blizini Hong Konga. Serls je predavao na internacionalnom koledžu Junajted, a Boutrajt je bio instruktor engleskog kao drugog jezika u TPR engleskoj školi. Serls je Boutrajta opisao kao veštog tenisera i „jednog od najzabavnijih protivnika" sa kojima je ikada igrao.

Izgleda da se Boutrajtovo i Serlsovo prijateljstvo uglavnom zasnivalo na tenisu. Povezali su se na terenu, a van terena su razgovarali o svojoj zajedničkoj fasciniranosti ženskom teniskom zvezdom Anom Ivanović. Boutrajt je iznenada prestao da radi u TPR-u, i ostaje nejasno zašto. Ipak, po Serlsovim rečima, Boutrajt nije mogao da se vrati kući.

Jednog petka uveče, Boutrajt je neočekivano pozvao Serlsa telefonom. Boutrajt je bio teško nadrogiran i preklinjao ga je za pomoć. Prema Serlsovim rečima, Boutrajt je uzeo smrtnu dozu sredstva za umirenje životinja, a onda se predomislio. U većini izveštaja piše da se njegova bivša supruga u Japanu preudala, ali ovaj detalj ostaje nepotvrđen, a njen identitet nikada nije objavljen.

Boutrajt je ostavio oproštajnu poruku, koju je Serls sačuvao. Ona sadrži spisak razloga za njegovo samoubistvo: „Nemam porodicu, nemam posao, nemam para i nemam kuda da odem", pisalo je na spisku. „Vidimo se na drugoj strani", završava.

„Prava misterija je zašto je mene pozvao", kaže Serls. Međutim, pošto Serls kaže da je plaćao lečenje siromašnom i nezaposlenom Boutrajtu, i dopustio mu da se oporavlja u njegovoj kući posle pokušaja samoubistva, to deluje kao mudra odluka. Nakon nedelju dana provedenih u Serlsovoj kući – tokom koje je Serlsovoj supruzi Ksaoli bilo neprijatno zbog Boutrajtovog prisustva, kaže Serls – Boutrajtova kineska viza je isticala. Morao je da napusti zemlju.

Serls kaže da je kupio Boutrajtu kartu za avion i dao mu kontakt za mogući posao: poznavao je izvesnog Džima Lupolda, direktora teniskih terena u hotelu JW Meriot u Palm Dezertu, u Kaliforniji. U znak zahvalnosti, Boutrajt mu je ostavio svoj laptop i svoju najveću dragocenost, samurajski mač. „Dao mi ga je sa suzama u očima", kaže Serls. „Kada je otišao, bio sam optimista".

Boutrajt je 24. februara stigao u Palm Dezert, i uzeo sobu u lokalnom motelu 6, u obližnjem Palm Springsu. Jedino što je posedovao je bila vreća sa teniskom opremom, više mobilnih telefona, ličnih dokumenata, nekoliko teniskih reketa i 400 dolara za trošak.

Sastanak sa Lupoldom je bio poslednji zabeležni razgovor tokom kojeg je Boutrajt govorio engleski. Iz razloga koji su ostali nepoznati, Lupold nije bio u prilici da ponudi Boutrajtu posao. To je sigurno bilo teško razočaranje za Boutrajta, koji je proputovao pola sveta zbog toga posla, samo da bi po ko zna koji put ostao praznih ruku. Boutrajt se verovatno vratio u motel, i dalje nezaposlen, sa novcem dovoljnim da tamo odsedne jedno nedelju dana. Nije imao nikakvu perspektivu, i njegova mala zaliha novca se tanjila.

Pod takvim okolnostima se 28. februara dogodila nekakva katastrofa koja je Boutrajtu pomutila mozak. Međutim, priroda ovog događaja nikada nije bila javno rasvetljena, a Boutrajt sa dijagnozom amnezije je bio poslednja osoba koja bi mogla da objasni šta se dogodilo.

„Mislim da su ga našli bez svesti, kao da se onesvestio ili kolabirao, i verovatno je udario glavu, istraživački novinar Dezert Sana Bret Kelman je napisao u svom odgovoru na VICE-ov mejl. Neki su izveštavali da je bio povređen u pljački, ali prilično sam siguran da to nije bio slučaj". U većini izveštaja, taj deo priče je izostavljen i prepušten mašti javnosti na volju. Lika iz sapunice koji dođe u bolnicu sa amnezijom verovatno je izbatinao njegov zli blizanac. Što se svih tiče, to se i dogodilo Boutrajtu.

„Kada sam se probudio na intenzivnoj nezi, znao sam da mi je to ime", rekao je kasnije Boutrajt lokalnoj snimateljskoj ekipi iz fondacije Pustinjski koledž. „To mi je bilo ime: Johan Ek. Meni je to prirodno, i prirodno mi je da se odazivam na to ime". Među ono malo Boutrajtovih stvari se nalazilo i više ličnih dokumenata na ime Majkl Boutrajt, uključujući i knjižicu udruženja veterena i nedavno korišćen pasoš.

Od kraja februara 2013. do juna te iste godine, Boutrajt je kopnio u regionalnom medicinskom centru Dezert, i postao predmet radoznalosti zaspolenih, kao što je socijalna radnica i nekadašnja arheološkinja Liza Hant-Vaskez, koa je potražila pomoć lokalaca koji znaju švedski, da bi pokušala da komunicira sa Boutrajtom. Tako su Kosovicova i američki red Vasa postali umešani. „Delili smo švedsku hranu", kaže ona, zajedno sa „švedskom literaturom, časopisima i knjigama – sve što bi moglo da mu povrati sećanje".

„Red Vasa je pokušavao da mu pomogne, ali nismo želeli da nas neko iskorišćava", kaže Kosovicova, dodajući, „Ponekad ne znaš da li si u stvari stao u zmijsko leglo".

Nakon više od četiri meseca amaterskog detektivskog rada regionalnog medicinskog centra Dezert, Dezert San je pisao o Boutrajtovom slučaju i pružio priliku profesionalcima – i celom svetu – da kažu šta misle. Takođe su omogućili i Boutrajtu, koji je sada bio ubeđen da je „Johan Ek", da javno iznese svoj slučaj.

„Ponekad sam zaista tužan, a ponekad besan zbog cele situacije – zbog činjenice da nikoga ne poznajem. Nikoga ne prepoznajem", rekao je Koledžu pustinjske fondacije. Mnogi su brzo došli do zaključka da se pretvara. Svima koji su sumnjali da je njegova priča istinita, on je govorio, „Pokušajte jedan dan da provedete u mojoj koži. Doživećete najveći košmar u životu".

Organizacije detektiva amatera, kao što je Websleuths.com su stupile u akciju. Neki detektivi su ostali ubeđeni da se pretvara, uprkos insistiranju Hant-Vaskezove da je pokušala da ga na prevaru natera da progovori engleski, ali da se on „nije dao".Jedna od osoba koje su govorile švedski i koje su se najviše zbližile sa Boutrajtom je Vajler, Šveđanka koja, sada u svojim osamdesetim godinama, misli da su oni koji su pomagali Boutrajtu sebi dozvolili da se suviše emotivno angažuju. „Bio je prilično naočit, finih manira, prijatnog osmeha, pa se dopadao ženama i one su želele da ga neguju. Delovalo je kao da mu prija briga žena", iznela je Vajler svoje mišljenje VICE-u.

Prema Vajler, „Johan Ek" nije mogao da prođe kao pravi Šveđanin. „Znala sam da je njegov švedski naučen, i da nije odrastao govoreći ga". Opisuje greške koje onaj kome je švedski maternji jezik nikada ne bi pravio, kao što je preveliko oslanjanje na izgovor napisane reči, dok se „ljudi tako ne izražavaju".

Kada je tražila od „Eka" da se priseti koju hranu je jeo u detinjstvu, ispalo je da je odrastao na bogatim trpezama, a ne na domaćoj švedskoj hrani. „Uvek je pominjao skupu, finu hranu, koju prosečna osoba ne bi jela. Pričao je o lososu. Pričao je o raznim sirevima. A te stvari nabavljaš samo kada praviš neko slavlje", kaže Vajler.

Takođe je delovalo da povremeno razume engleski. Kosovicova tvrdi da Boutrajt „nije tečno govorio, ali je znao dovoljno da razume šta želim da mu kažem".

Članak Dezert Sana je preneo USA Today, a onda je to postala vest na televizijama širom Sjedinjenih Država. Devet dana kasnije, jedna od njegovih sestara se pojavila u Luizijani. Mišel Bruer je izjavila za Dezert San da se sa svojim bratom Majklom nije čula još od 2003, verovatno u vreme kada je otišao u Japan. „Uvek je bio lutalica. Onda bi se vratio kući kada mu treba para, ili nešto od nekoga. Onda bi ponovo otišao", rekla je ona. Bruerova mu je možda bila sestra, ali to što je pronađena nije razrešilo situaciju.

Šta više, iako niko nije mogao da zna šta se događa u Boutrajtovoj glavi, njegova rana dijagnoza „prolazne opšte amnezije" – privremenog stanja tokom kojeg se ne stiču nova sećanja – izgleda nije bili ispravna. Prema Popularnoj nauci, Boutrajtovi simptomi možda više ukazuju na nešto sličnije psihogenoj amneziji.

2004. godine, jedan Nemac je doživeo neku vrstu gubitka lingvističkog pamćenja na zanimljiv način, sličan Boutrajtovom slučaju. Ovaj tridesetrogodišnjak se pojavio u jednoj mentalnoj ustanovi, tvrdeći da je izgubio pamćenje i sposobnost da govori svoj maternji, nemački jezik. Govorio je engleski sa nemačkim akcentom, piše u izveštaju o njegovom slučaju. Kada je pušten, postojale su određene sumnje da li je zaista u potpunosti izgubio pamćenje, ili samo sposobnost govora na nemačkom. „Pokazao je jasno znanje svojih autobiografskih podataka, i semantičke ili asocijativne strukture nemačkog jezika", pisalo je u izveštaju.

Ukratko, po prethodnom istorijatu bi se moglo reći da je Boutrajt možda govorio istinu – ili neku njenu varijaciju – o svojoj amneziji, čak iako nije u potpunosti izgubio pamćenje, pa možda čak ni njegova sposobnost da govori engleski nije sasvim nestala. Prema Kosovicovoj, „Ako kažete ovo Evi Espling, ona će prekinuti svaki kontakt sa vama, jer je činjenicu da on govori samo švedski iskoristila da ga dovede u Švedsku".

Između prvobitne medijske pomame i Boutrajtovog odlaska u Švedsku je prošlo nešto više od mesec dana. Esplingova, Boutrajtova bivša švedska devojka, se angažovala kada je čula da je Boutrajt u nevolji.

Boutrajt je početkom avgusta pušten iz bolnice i prebačen u smeštaj za beskućnike, gde je živeo samo oko tri nedelje. U čudnom sledu događaja, okrug Riversajd je platio Boutrajtu avionsku kartu do Švedske. Džeri Vengerd, direktor Zavoda za mentalno zdravlje okruga Riversajd je za Dezert San izjavio da Boutrajt u Palm Springsu „nema alternativu, osim da bude beskućnik", dok su u Švedskoj ljudi voljni da mu pomognu.

Danas bi jeftina avionska karta iz Palm Springsa do Geteborga u Švedskoj, gde je Boutrajt sleteo, koštala okrug malo više od hiljadu dolara. Sa strane gledano, reklo bi se da je to dobro utrošenih hiljadu dolara okružnih para, ako omogućuje nekome da se izvuče iz teškog siromaštva i počne da živi produktivan, srećan život. „Bilo smo zadovoljni zbog toga što nije otišao u propast", pomalo poetski se izrazio Vengerd.

Osam meseci je izgledalo da Boutrajt živi srećan život u Švedskoj. Primio je jednog novinara u domu Eve Espling, iako nije jasno da li su njih dvoje obnovili svoju emotivnu vezu. Boutrajt je napokon našao posao kao privatni instruktor tenisa u malom obalskom gradu Udevala, pa se čak malo i takmičio u tenisu u Geteborgu. „Osećam se kao da sam ponovo rođen", govorio je švedskim novinarima, dodajući, „Baš sam imao sreće".

Tokom boravka u Švedskoj, Boutrajt je nastavio da koristi internet kao „Korstemplar". Dopadao mu se zanimljvi dokumentarac iz 1992. pod nazivom „Senke: percepcija ljudi koji su za dlaku izbegli smrt", u kojem na desetine ljudi iz prve ruke svedoče o svojim iskustvima sa zagrobnim životom. Većina njih su tipa, „Kretao sam se ka svetlu". Neka su bila na rubu psihodelije. Treba istaći da su sva na engleskom, bez opcije švedskih titlova.

Onda se 22. aprila 2014. Boutrajt ubio. Detalji njegove smrti su gotovo nepostojeći, osim činjenice da ga je u stanu pronašao jedan njegov prijatelj. Međutim, Toni Helander, predstavnik za štampu policije Udevale je u mejlu rekao VICE-u da je u pitanju bio „slučaj samoubistva".

Očigledno je čudno i frustrirajuće da na kraju priče ovaj čovek izvrši samoubistvo, iako je delovalo kao da je dobio sve što je želeo. Eva Espling je odbila da bude intervjuisana, i rekla je, „Dala sam Majku obećanje, obećanje koje ću održati, a to je da neću da dozvolim još tih čudnih i za njega bolnih natpisa o njemu, o životu kojeg se on lično ne seća".

„Ako je sebi u Švedskoj oduzeo život, to je bilo slučajno. A ne zato što je želeo to da učini", rekla mi je Vajler. Ona misli da je prvobitna Boutmanova povreda mozga nastala usled nekog verovatno pomalo sramotnog nesrećnog slučaja, i da je tako i umro, i da je zbog toga njegova prvobitna povreda ostala pod velom tajne. Prema Vajler, lokalni policajac „Mi je rekao mnogo toga što ne bi trebalo da se sazna", naročito da se „popriličan broj slavnih muškaraca slučajno ubije, bez namere da izvrše samoubistvo".

Helander se ne slaže sa ovim viđenjem. „Njegova smrt nije posledica slučajnosti, a nije bila ni zločin", rekao je, dodajući, „Nećemo vam reći ništa više o tom slučaju".

Međutim, za Giforda Serlsa, priča o Boutrajtu je došla do svog logičnog kraja. „Pokušao je i ovde da se ubije. Otišao je u Švedsku. Uspeo je. Mislim da se nije plašio smrti; mislim da se gotovo radovao tome što će da se dogodi kada umre".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu