Kurt Rasel o "Podlih osam" i vožnji skejta sa Čarlsom Bronsonom

Ajde nešto odmah da raščistimo. Nisam nepristrasan po pitanju Kurta Rasela. Odrastao sam uz njegove komedije za Dizni , bio opsednut njegovim filmovima u režiji Džona Karpentera osamdesetih i predano pratio njegovu karijeru kao odrastao. Poslednjih 30 godina, njegova zapuštena, oznojena njuška pazila je na mene sa desetak zidova spavaćih soba (prvo na nemačkom plakatu za Njujork 1997 [Escape From New York] iz 1981. – Die Klapper-Schlange ["Zvečarka"] – a onda na malo raskošnijoj italijanskoj ilustraciji za 1997: Fuga da New York ). To vam je scenario sa jednim parom otisaka u pesku. Kurt bi mi se uvek našao kad je trebalo.

I tako sam prihvatio zadatak da učestvujem u poslednjoj novinarskoj promociji Kurta, da mu pružim podršku za njegovu ulogu u filmu Podlih osam Kventina Tarantina, kao da je to egzistencijalno pitanje. Dobiću 15 minuta u luksuznoj hotelskoj sobi sa svojim idolom. Čak i sa samonametnutim ograničenjima (ne zadirati u politiku i porodična pitanja ) i dalje mi je za zahvat preostalo šest decenija njegovog rada. Šta bih uopšte mogao da pitam čoveka za samo 15 minuta? Prijatelji su me obasuli savetima.

"Neka mu bude baš neprijatno."

"Oslovljavaj ga sa 'Kirk'."

"Traži da mu sedneš u krilo."

Pošto čitavog života gledam intervjue sa Raselom, znam da ume da ubaci svoj šarm za javnost u petu brzinu. Nisam, međutim, računao na to koliko Kurt Rasel voli da priča o svojoj karijeri. Kad sam se predstavio i seo, odmah je krenuo i zaukao se, kao da smo se upravo vratili sa pauze za reklame.

"Moraš da shvatiš, kad snimaš filmove onoliko dugo koliko sam ih ja snimao, kad snimiš onoliko filmova koliko sam ih ja snimio, kad radiš sa onoliko ljudi sa koliko sam ja radio, zatekneš sebe da se osećaš prilično srećnim zbog svega toga. Mislim, život koji živim… da kucnem o drvo." Pokucao je zglavcima o stočić sa promišljenom gracioznošću filmske zvezde. Na filmu je bilo tri različita Kurta: Akcija, Komedija i Drama. Ovo je bio četvrti Kurt, iskusni veteran davanja intervjua. Osećao sam kako me hvata vučna sila tog šarma dok sam posmatrao kako dragocene sekunde protiču na mom diktafonu.

"Mimo toga, imate svoje favorite", nastavio je. "I u samom vrhu svih njih, za mene se nalazi ovo iskustvo sa Podlih osam , stvaranje lika po kom sam želeo da budem upamćen. I dobiti priliku da to radiš sa Kventinom? O, da. A da to radiš sa Kventinom na vrhuncu kreativne snage? I to prihvatam. A da radiš sa drugim glumcima koji su na vrhuncu kreativne snage? O da, i to želim. Mislim, obožavam da radim sa svima njima zasebno, ali raditi sa svima njima zajedno? I dok su svi na vrhuncu kreativne snage? Oh, kako bih samo to voleo! 'A da li bi to voleo da radiš dok se osećaš da si na svom vrhuncu?' Možda će zvučati kao iznenađenje, ali to bih baš voleo. Sad je samo preostalo da dam sebi oduška i zabavljam se najviše što mogu…"

"Ali vi dajete sebi oduška već 50 godina."

"Oh ne, iznenadio bi se", rekao je. "Stvarno bi se iznenadio. Snimio sam Bone Tomahawk pre ovoga. Baš sam uživao. Ali mi nisu dozvolili da dam sebi oduška. Režiser to nije tako želeo."

"Baš sam sinoć gledao Bone Tomahawk", rekao sam.

"Volim Bone Tomahawk. Samo…"

"To je jedan vraški dobar film", ispalio sam iskreno. Bone Tomahawk je zanimljiv, sporiji parnjak Podlih osam (a po brutalnosti može da se meri sa bilo kojim Tarantinovim filmom). U tom filmu, Raselov šerif lovac na kanibale nosi sedu bradu i izgleda kao Deda Mraz više nego ikad pre. Setio sam se predloga za pitanje da li bih smeo da mu sednem u krilo.

"I ja to mislim. I preuzimam punu odgovornost za njega. Ali ako me pitaš jesu li mi dozvolili da dam sebi oduška? Nisu."

"To je jedan smireniji vid davanja sebi oduška", natuknuo sam.

"To je tačno. Pod davanjem sebi oduška ne mislim isključivo na bombastičnu glumu. Čitav film je snimljen na određen način, sa određenom atmosferom. I može da se uživa u mnogo stvari u vezi s tim. Obožavam kako se film završava. Ali da li je mogao da bude mnogo bolji? Po mojoj proceni, apsolutno. Prihvatam ga, međutim, takvog kakav je. Zato što se takvi filmovi prosto više ne snimaju."

Dok smo pričali, glatko izbrijani Rasel odsutno je gladio opuštenu kožu na vratu, onako kao što mnogi ljudi glade svoje brade. Sa 64 godine, više ne podseća na čvrste, oznojene junake iz svoje mladosti. A opet, deluje potpuno opušteno dok tumači uloge (i živi u koži) ljudi svojih godina, što je pomirenost koja je dosledna tokom čitave njegove karijere. Nastupio je trenutak sredinom devedesetih kada je Rasel rešio da postane prvoklasni akcioni filmski junak . Ali posle komercijalnog neuspeha filmova kao što su Bekstvo iz Los Anđelesa i Vojnik, vratio se raznovrsnijim ulogama. Ove 2015. godine, Roki i Han Solo (uloga za koju se Kurt prijavio na audiciju) i dalje životare; nekadašnji Snejk Pliskin deluje savršeno pomiren sa zbrčkanim dostojanstvom starijih muškaraca. Preostalo nam je bilo još svega nekoliko minuta. Osećao sam dužnost da pomenem njegov status najdugovečnije dečje zvezde na svetu još od Mikija Runija. A dečja filmska zvezda je postao ulogama u izgubljenom svetu televizijskih vesterna.

"Snimili ste dva od četiri vesterna koji su izašli 2015. godine. Što je verovatno rekord."

"Jeste! Tačno!" Zacerekao se. "Pokrio sam 50 odsto čitavog jednog žanra u istoj godini, u pravu si! To ti je ono: 'Hej, čoveče, daj mi da to vidim u tvom rezimeu, Džek!"

"Kao dete, stalno sam slušao o Putovanjima Džejmija Mekfitersa " – TV seriji iz 1961. godine koja je proslavila Kurta, a sa čijim naslovnim likom delim prezime — "ali godinama već nisam primetio da ga bilo ko pominje. Mada postoji šala o Šugarfutu u seriji Arrested Development…"

"Nisam snimao Šugarfuta."

"Mislio sam da ste bili u jednoj epizodi Šugarfuta."

"To ti je jedna od tih internet glasina. Moj ćale je snimao. Ja nisam."

"Desi li vam se, dakle, da neko pomene Džejmija Mekfitersa ?"

"Ah, pa znaš već. S vremena na vreme. Vrlo retko. Volim ga, zato što volim Dena O'Herlihija.."

"Jeste, a ne može nigde da se nađe. Zato nikad nisam pogledao nijednu epizodu."

"Oh, bila je to dobra ideja. Radi se o klincu koji ima 12 godina, njegov otac putuje na zapad iz Kentakija, a otac je pijanac – lekar je, ali gadan pijanac – u suštini dobar čovek, ali sin je zapravo više otac svom ocu nego što je ovaj otac njemu. To je jedan veoma brižan odnos. Odlična knjiga! A televizijska serija se prilično strogo drži predloška."

"Trajala je jednu sezonu, ali bila je to duga sezona, zar ne?", pitao sam.

"Jeste, tako je. Dvadeset i šest epizoda."

"A pola je bilo sa Čarlsom Bronsonom."

"Trinaest ih je bilo sa Čarlijem", potvrdio je on.

"On je bio zastrašujući lik!", odgovorio sam. "U Muzeju voštanih figura je bio jeziv. A vi ste imali, koliko, deset godina?"

"Imao sam 11 i 12 godina. Stvarno sam voleo Čarlija. Čarli Bronson je bio… omražen lik u mnogim krugovima. Radio je neke prilično ružne stvari. Ali ja sam voleo Čarlija. Jednom sam mu kupio poklon, a on ga je primio i samo otišao pravo u svoju prikolicu. Čitava ekipa je bila u fazonu: 'Jao, Kurte. Pusti ga. On je samo nesrećan čovek.' A ja sam bio u fazonu: 'Sve je u redu.' A onda sam nekih pola sata kasnije čuo: 'Kurte, Čarli želi da te vidi.' Otišao sam do Čarlijeve prikolice, pokucao na vrata i pomislio: Šta sam sad kog vraga zgrešio? A on je otvorio vrata, pogledao me i rekao: 'Niko mi nikad pre nije kupio poklon, hvala ti.' I zatvorio vrata.

"Moj rođendan je bio dva meseca kasnije. Saznao je za njega, ne znam kako, i kupio mi fantastični skejtbord marke 'makaha'. Kupio je i sebi jedan, tako da smo ga često vozili zajedno po studiju MGM-a. Jednog dana mi je prišao prvi asistent i kazao: 'Kurte, ne možeš da voziš skejt ovde. Zbog osiguranja. Ne žele da to radiš.' Rekao sam: 'Oh, u redu, izvinite.' I Čarli me pita nekoliko dana kasnije: 'Gde ti je skejt?' Ja mu kažem: 'Rekli su mi da ne smem da ga vozim.' On mi kaže: 'Hej, Kurte, uzmi skejt.' I odemo ti mi do predsednika MGM-a. On prođe pravo pored njegove sekretarice, otvori vrata i kaže: 'Ovo je Kurt, kupio sam mu skejtbord za rođendan. Vozićemo ga često po studiju. Samo sam to želeo da vam kažem.' Okrenuo se i otišao. I to je bilo to."

Pogledajte i VICE Meets sa Nikom Kejvom:

Obojica smo se nasmejali. U očaju sam bacio pogled na svoja pitanja. Bilo je toliko pitanja koja nikad neću stići da mu postavim. Da li je više šokirao obožavaoce Diznija kao Snejk Pliskin ili bezdušnim tumačenjem snajperiste Čarlsa Vitmena šest godina kasnije? Kako je saznao za poslednje zapisane reči Volta Diznija? Da li je upoznao Bila Kozbija? Hoće li Federalne rezerve konačno podići kamate? Da li voli the Cro-Mags? Smem li stvarno da mu sednem u krilo? Pojavila se agentica i potapkala prstom po zglobu. Uspeo sam da iskamčim poslednje pitanje o Snejku Pliskinu.

"Kolaju glasine da ste se, kada ste snimali noću u Istočnom Sent Luisu, pojavili iza ćoška u kostimu i – čuo sam veoma različite verzije te priče – da ste naleteli na pravu pravcatu uličnu bandu…"

"Bila to četiri vrlo opaka crna momka. Nisu bili meštani. Ne znam ko su bili. Prvo i prvo, Istočni Sent Luis u to doba noći… izgleda kao izbombardovan kraj. Nije bilo nikog živog. Sve je bilo prazno. Ali ja sam bio obučen kao Pliskin. Imao sam mašinku, povez preko oka, dugu kosu… – bilo je to 1980. godine i duga kosa uveliko više nije bila u modi. A ta mašinka je imala laserski nišan, niko to tad nije imao. Odšetao sam do kraja ulice, pošao desno, držao voki-toki u ruci, držao mašinku u ruci, imao sam povez preko oka i spremao se da pođem, spremao sam se da postanem Snejk. Zašao sam za ugao i tamo zatekao četiri crnca. Hodali su ka meni. Videli su da odnekud dopire svetlo i verovatno ih je zanimalo odakle. Pojavio sam se iza ćoška, stao i samo ih odmerio. Četvrt sekunde kasnije, oni su me pogledali i bili u fazonu: 'Polako, polako, polako. Samo polako, čoveče. Idemo, idemo.' I sećam se da sam pomislio: Ovaj lik funkcioniše."

Vreme mi je isteklo. Ošacovao sam poslednji put to primamljivo krilo. Više mi se nikad neće ukazati prilika da mu na uvo šapnem sve svoje nade i snove kao Deda Mrazu. Sad me ništa ne može zaustaviti.

Ali Kurt je ustao da se rukujemo i taj trenutak je prošao.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu