Guljenje ljudske kože u laboratoriji za prepariranje Doktora Smrti

FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Guljenje ljudske kože u laboratoriji za prepariranje Doktora Smrti

Ime "Ginter fon Hagens" možda vam pomalo zvuči kao ime nekog genijalnog nemačkog doktora koji zarađuje za život tako što dere kožu i preparira ljudska tela, ali postoji razlog za to: on to i jeste.
16.3.16

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Nemačka

Na jednoj žurci sam upoznala Saru, koja mi je ispričala da se bavi prepariranjem za Gintera fon Hagensa. Ime "Ginter fon Hagens" možda vam pomalo zvuči kao ime nekog genijalnog nemačkog doktora koji zarađuje za život tako što dere kožu i preparira ljudska tela, ali postoji razlog za to: on to i jeste.

Fon Hagens je izumeo plastinaciju — tehniku uz čiju pomoć mogu da se očuvaju čitava tela i njihovi delovi. Fon Hagens je i mozak iza Bodyworlds-a, kontroverznog muzeja koji izlaže oguljena, plastinirana tela — uključujući i ona trudnih žena, deformisanih fetusa i ljudi tokom seksualnog čina. On je 2002. godine izveo javnu autopsiju u jednoj londonskoj galeriji — prvu posle 170 godina. Zbog ovih dostignuća, između ostalih, zaradio je i nadimak "Doktor Smrt".

Reklame

Fon Hagens je vlasnik Plastinarijuma — proizvodnog pogona za plastinaciju u Gubenu, nemačkom gradu blizu granice sa Poljskom. Tu radi Sara. Fon Hagen danas ima 71 godinu i pati od Parkinsonove bolesti, tako da se uglavnom povukao iz posla. Ali zaveštana tela i dalje stižu svakog dana u pogon, te se ona ovde i dalje prezerviraju u naučne svrhe.

Plastinacija — tehnika koju je Fon Hagens razvio 1977. godine na Univerzitetu u Hajdelbergu — podrazumeva zamenu ćelijske tečnosti plastikom. Njegovi plastični modeli su sa stanovišta istraživanja legitimni naučni materijali, ali prepariranje tela tako da ono drži sopstvenu kožu ili jaše mrtvog konja ne čini nužno uvod u anatomiju. Međutim, da li to znači da doktor ne poštuje smrt i integritet ljudskog tela? Baš tako, tvrdi grad Berlin. Ovaj grad je, naime, 2014. godine zabranio doktorovu stalnu postavku, zato što je kršila gradske propise o sahranjivanju. Ljudski muzej je na kraju ipak otvoren, ali je budućnost izložbe pod velikim znakom pitanja. U decembru je viši administrativni sud doneo presudu protiv njega. Ali dok je sudski proces još u toku, izložba i dalje otvorena.

Smatrajući da mi je ovo možda jedinstvena prilika, odlučila sam da posetim Bodyworlds. Na putu do Gubena, sve vreme sam se osećala nelagodno. Trebalo mi je dva sata vozom od Berlina, a izašla sam na železničkoj stanici na ničijoj zemlji. "Ako želite da vidite nešto, prepešačite u Poljsku", posavetovao me je taksista. Kad sam ga pitala da li je već bio u Plastinarijumu, odmahnuo je glavom.

Nakon što sam ušla u nekadašnju fabriku šešira, moj prvi susret sa smrću bila je žirafa sa krilima od sopstvene kože koja se pela uz palmu. Nalazila se u dobrom društvu. Bila je deo menažerije sa drugom žirafom koja je isečena na segmente i lobanjom još jedne žirafe koja eksplodira u tri dela. Morala sam nekoliko puta duboko da udahnem dok sam čekala Saru u predvorju. U vazduhu se osećao neobičan miris.

Kad je Sara došla po mene, prošle smo pored ljudskih plastinata, providnih komada anatomije i vlažnih uzoraka pod staklom, kao i pojedinačnih delova tela i organa. Stigle smo do zastakljene sobe obasjane svetlom, u kojoj su stolovi za autopsiju čekali anatomski obrazovni materijal, koji će ovde biti obrađen. Tela koja služe kao osnova za Fon Hagensov rad stižu iz istog programa donacije još od 1982. godine.

Reklame

Tela na kojima će na kraju Sara i njene kolege raditi forcepsima i skalpelom prvobitno će morati da provedu godinu dana u kupki od formaldehida. Ova hemikalija zaustavlja truljenje tela a istovremeno uspeva da očuva tkivo. Od početka do kraja, postupak zahteva oko 1.500 radnih sati — od acetonske kupke do impregnacije plastikom. Uzorke na kraju čini oko 70 odsto plastike. Porazgovarala sam sa Sarom o njenom radu na mrtvima.

VICE: Saro, ti se baviš prepariranjem. Kako je tačno to postalo tvoje zanimanje?

Sara: Upoznala sam umetnika koji je želeo da se bavi prepariranjem životinja. Bila sam fascinirana kad mi je ispričao za to. Nisam imala pojma da je to profesija. Bila je to prava stvar za mene, i u tehničkom i u umetničkom smislu. Tako sam nazvala sve ljude u Berlinu koji se bave prepariranjem sve dok nisam obezbedila sebi pripravnički staž i godinu dana učila struku radeći.

Da li je teško uleteti u ovu profesiju budući da gotovo da nema organizovane prakse?

- U Nemačkoj postoji samo jedna škola za prepariranje životinja. Nalazi se u Bohumu. Ima ih nekoliko u Norveškoj. Asistirala sam jednom njihovom stručnjaku tamo. Kada sam saznala da postoji laboratorija za prepariranje blizu Berlina, prijavila sam se, a oni su me pozvali da im se pridružim.

Kako si prešla sa prepariranja životinja na prepariranje ljudi?

- Tokom probne faze, radila sam na zmijama. Ali ne ustručavam se ni od čega, čak ni od rada na ljudima. Isto tako, nemam neku posebno omiljenu oblast.

Šta je najneprijatnije u vezi s ovim poslom?

- Provesti čitav dan sa mirisom formaldehida. Ekstrakt od mente, doduše, pomaže.

Reklame

Na čemu radiš trenutno?

- Trenutno radim na stopalima jednog uzorka. Uklanjam masno tkivo skalpelom. Potom ću moći da izrezbarim građu — konkretno mišiće, nerve i sudove.

Da li ti odlučuješ o tome kako će sve izgledati na kraju?

- U svom radu držimo se plana. On nas upućuje kako model treba da izgleda. To su obrazovni uzorci za škole u Egiptu, Iranu i Iraku.

Znaš li išta o ljudima koji doniraju svoja tela vašoj službi?

- Po njihovoj koži mogu da ocenim koliko su godina imali u vreme smrti. Ne možete da procenite koliko su godina imali na osnovu unutrašnjih organa — a i uvek zavisi u kakvoj su formi bili. Ponekad pronađemo tragove bolesti kao što su kancerogeni tumori. Ne znam njihova imena niti bilo kakve slične podatke. Sve je anonimno.

Kako se nosiš sa smrću kad se svakog dana srećeš sa njom izbliza?

- Znam da ću jednog dana morati da umrem. Za mene je to normalno. Živim svoj život sa pozicije opuštenog nihilizma.

Da li ti tela nekad deluju apstraktno?

- Na neki način, ovo je veoma slično hirurgiji — uvek radite na jednom malom, izolovanom parčetu nečega. Prilično se skoncentrisani isključivo na anatomiju i zaboravljate da je ono na čemu radite nekad bio čovek.

Šta te najviše fascinira u vezi sa radom na ljudskom telu?

- Ljudski um jedva može da pojmi njegovu složenost. Primećujete to kad vidite reakcije posetilaca. Pre nekoliko nedelja, neko mi je rekao da bi radije bio pun belog sleza nego da zamišlja da mu ovako izgledaju unutrašnji organi. Svest o tome da je ono što gledaš stvarno i da funkcionišeš samo od malo mesa i nekoliko organa ponekad može da vas preoptereti. Mislim da je baš uzbudljivo kako tela uspevaju da funkcionišu automatski godinama bez prestanka. Vidim ja to, ali mi je istovremeno teško da pojmim.

Reklame

Da li tvoj rad ima neki trajniji uticaj na tvoj život?

- Postala sam svesnija sopstvenog tela i preduzela sam neke konkretne korake da zbog toga promenim svoj život. Na primer, ne mogu da shvatim kako moje kolege mogu na putu do puš-pauze da prolaze pored izloženih uzoraka pušačevih pluća.

Skrolujte dole ako mislite da možete da podnesete još fotografija.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu