FYI.

This story is over 5 years old.

vesti

Rusofilija, bolest najmilija

Odavno sam dobio tu neku vrstu zadatka da porazmislim o rusofilima i rusofobima u nas i da se nakon razmišljanja bacim i na uobličavanje tih mojih razmišljanja u neku smislenu celinu.
22.12.14

Odavno sam dobio neku vrstu zadatka da porazmislim o rusofilima i rusofobima u nas i da se nakon razmišljanja bacim i na uobličavanje tih mojih razmišljanja u neku smislenu celinu. Problemu je valjalo pristupiti iz više uglova, samo ja nisam imao predstavu koji prvo napasti. Kako bi koliko toliko predstavio i kontekst iz koje, moguće je to, proizlazi ta silna ljubav, poželio sam ući u vremeplov i krenuti na krstarenje? Samo odakle početi?

Nametnulo mi se nakon dolaska Putina u Beograd. Dve zastave, istih boja, samo obrnutog redosleda. Valjalo se vratiti nekih dvestotinjak godina kad je nastao današnji poredak boja na zastavi Srbije. To i jeste poredak koji simboliše obrnuti poredak sa ruske zastave. Do 1835. godine zastava Srbije, u čast francuske revolucije, bila je identična današnjoj zastavi Hrvatske, odnosno, bez grba bi to bila zastava Holandije. A onda je Knez Miloš, pod pritiskom bratske Rusije, promenio poredak u ovakav kakvog ga znamo danas.

Reklame

Vronski, Srbine

Da nije tako bilo pitanje je da li bi grof Vronski osetio ikakvu vrstu blagonaklonosti Srbiji u doba srpsko-turskog rata i pitanje je da li bi svoj život ostavio, kako legenda kaže, u bici sa Turcima 20. avgusta 1876. kod sela Gornji Androvac, nedaleko od Aleksinca? Taj grof se u stvarnom životu zvao Nikolaj Rajevski i poslužio je, tako kažu, kao inspiracija Tolstoju za lik Vronskog.

„Ako poginem, srce mi ostavite u Srbiji, a telo prenesite u Rusiju", navodno je rekao Rajevski pred bitku i navodno je to srce sahranjeno u porti manastira Sveti Roman kod mesta Đunis na putu Ražanj-Kruševac.

„Ana Karenjina" je, uz „Rat i mir", bila gotovo pa obavezan komplet među jugoslavenskom, a samim tim i srpskom srednjom klasom pa, ko velim, znaju ljudi da je Vronski krenuo u Srbiju u rat i da je tu skončao svoj život Srbiji u čast i, još bolje, da je tu ostavio i svoje srce koje valjda i danas kuca svakom onom rođenom na srpskom tlu. A znaju li to zaista? I ne moraju da znaju. Osete. A kad slavensko srce oseća onda ono vrišti, još ako u njemu klija pravoslavna duša, onda je ta veza fatalna.

Dosta se pričalo o tim dubokim vezama i kad su se spominjala oba svetska rata. Prvi malo više no drugi, ali opet… Nije to bio ugao iz kog bih sad posmatrao tu fatalnu ljubav zbog opšteg konteksta. Učestvovanje u ratovima je bilo neminovno i to iz drugih razloga.

E, sad… Rezolucija Informbiroa nekako je u svemu ostala sa strane. Možda zato što joj nije godišnjica, mada sam skloniji mišljenju da će tako ostati i na godišnjicu. A upravo tu bi valjalo malo zagrebati i napraviti paralelu odnosa između Jugoslavije i SSSR-a onda i Srbije i Rusije danas, između Staljina i Putina.

Reklame

Iz sadašnje perspektive i poučeni iskustvima država koje su bile pokorene sovjetskom čizmom, možda bismo mogli reći da je Titova odluka bila pogrešna. Na stranu što bi Beograd možda dobio i metro, već svi koji su bili prignječeni Staljinovim režimom imali su itekakav motiv da se od iste čizme otrgnu i da svoje društvo, neke više, a neke manje urede po nekim drugim standardima. To je ta nova Evropa, rusofobna i to sa debelim razlogom.

Mi taj problem nismo imali, a možda bi nam zaista pomoglo da smo i sami bili okupirani pa bi današnju Rusiju sagledavali iz jedne druge perspektive, sa razumevajućom distancom.

Dok se Srbija pokušava odreći svoje istorije pod komunizmom, retušira je, u Rusiji je situacija malo komplikovanija. Gledamo svake godine veličanstvenu paradu na Dan pobede nad fašizmom koju je izvojevala komunistička Rusija, odnosno Sovjetski Savez. Dileme tu nema. Rusi su itekako ponosni na svoju žrtvu i izvojevanu pobedu. Kakva je razlika u viđenjima pobede najbolje je pokazala beogradska parada na dan oslobođenja grada, odnosno četiri dana ranije kad je najodmereniji govor održao upravo Putin koji je popunio brojne praznine u govoru predsednika Tomislava Nikolića. Ali ne zavaravajmo se baš svime što je rekao, iako se tu teško ima šta prigovoriti.

Današnja Rusija, iako uveliko kapitalistička, rado se priseća komunističke istorije, posebno pod Staljinom. Milioni stradalih po gulazima, makar sami bili i Rusi, samo su kolateralna šteta nastala radi napretka zemlje koja, za današnjeg prosečnog Rusa nije bila ništa više, a ni manje od ispunjenja sna – velike Rusije, makar se ona tako i ne zvala i makar bila pod komunističkom palicom. Čudan je taj sraz ruskog nacionalizma, pa čak i fašizma koji na komunizam gleda na taj način, a još čudnije razumevanje Ruske pravoslavne crkve čiji su pripadnici posebno stradali u Staljinovo vreme.

Reklame

Putinove veličanstvene parade i potenciranje pobede nad fašizmom treba sagledavati onda i kroz ovu prizmu jer one veličaju, ne toliko antifašističku crtu, koliko velikorusku.

Komunizam, klica razdora

Sad, rusofili u Srbiji nemaju toliko problema sa onim „velikoruskim", ali nekako se ne uklapa i odnos prema komunizmu. U nas se potenciraju komunistički zločini, dok se u Rusiji na njih gleda sa punim razumevanjem. Mala pukotina u odnosima? Možda, ali samo čangrizavci ulaze toliko duboko u sličnosti i razlike.

Uglavnom, padalo mi je na pamet da zaobiđen te istorijske crtice i da sagledam odnose kroz sportske gde je postojao rivalitet između ondašnje Jugoslavije i SSSR-a, pri tom kad kažem „rivalitet" poprilično sam blag. Sraz dve reprezentacije često je više bio politički nego sportski, a pamti se posebno utakmica fudbalskih reprezentacija na Olimpijadi u Helsinkiju 1952 koja je čak nazvana „utakmicom smrti". Dakle, četiri godine nakon istorijskog „Ne". Utakmica je završila rezultatom 5:5 i to nakon što je Jugoslavija vodila 5:1 i zbog toga je ponovljena. Pred drugu utakmicu stiže i Titov telegram podrške i SSSR biva poražen. Posramljeni, vraćaju se kući nakon čega je čak rasformiran klub koji je činio reprezentaciju, a kakve su kazne zbog toga dobili igrači možemo samo da pretpostavimo.

Obilazio sam te uglove kao mačak oko kaše, ali nijedan mi nije baš mirisao kao prigodan prvi zalogaj. Kao drugi, treći možda ali nikako kao prvi. A onda se ukazalo baš poput prvog vara nesuđenog gasovoda u Šajkašu.

Reklame

„Uzimajući u obzir činjenicu da do sada nismo dobili dozvolu iz Bugarske, verujemo da u aktuelnim uslovima Rusija ne može da nastavi sa realizacijom ovog projekta. Ako Evropa ne želi da realizuje projekat Južni tok, onda i neće biti realizovan."

Reči su ovo Vladimira Putina, šefa Rusije nakon odluke da gradnju gasovoda „Južni tok" i definitivno arhiviraju. Poprilično hladn i sračunato. A gde smo tu mi? Baš nigde. To je samo surovije sagledano stanje od onoga – između Rusije i EU, između istoka i zapada… Surovije i realnije.

Ljubavi su uglavnom slepe, pa je tako i sa ovom. Osim toga izlivi emocija dolaze samo sa jedne strane pa se o ljubavi teško može i pričati. Više je reč o opsednutošću.

Rusofob? Da. Imao sam ja kući komplete Tolstoja, ponešto čak i čitao. Istina na silu, ali čitao. Ali nekako sam uvek pronalazio načina da umetnem u sredinu knjige neki strip američke provinijencije. Komadanta Marka, kapetana Mikija, Zagora, Velikog Bleka, Mister Noa… Teško da mi je bilo omraženije reprezentacije od one Sovjetskog Saveza. Ruski mogu da razumem samo kroz ovaj naš jezik, kako god ga zvali, dok sa engleskim nemam tih probIema.

Iracionalan je i moj odnos prema Rusiji, baš kao i ova ljubav. Slažem se. I teško da me se sad može preobratiti. Posebno nakon jednonedeljnog boravka u Moskvi. Ne pamtim da sam se ikada obradovao povratku u Beograd nakon nekog puta po inozemstvu, osim tada. Sve mi je izgledalo potaman, kao divno mesto za život. A Moskva i Rusija? Hvala, eto vam je ako znate šta ćete sa njom.