Godina muških suza

Te 2014. godine mizandrija je postala šik. Januar iste godine započeo je podsetnikom Medlin Holden, tvorca sajta Critique my Dick Pic, da "kita ima u izobilju i da ne vrede mnogo ", tvitom koji je imao snagu manifesta od 140 slovnih mesta. Posle filma Iščezla i video spota Tejlor Svift za "Blank Space", mizandrija je postala nešto čemu vredi težiti. Namnožili su se Etsy-jevi ručni radovi sa izvezenim natpisom "svi muškarci su šljam" i šolje za kafu Café Press-a sa natpisom "muške suze". Godina se završila tako što su feminacistkinje sa radošću otvorile svoje poklone na dodeli Mizandmi 2014 i u njima zatekli primerke stripa Bitch Planet i knjige Bad Feminist.

A onda su se pojavili prvi teorijski tekstovi koji su analizirali novu popularnost mizandrije. Amanda Hes je na Slejtu tvrdila da "ironična mizandrija funkcioniše kao isplaženi jezik nasilniku sa igrališta". Džes Cimerman je prihvatila izazov i saopštila muškarcima da moraju da počnu da prihvataju mizandrijske šale jer "nije sve na ovom svetu podređeno osećaju udobnosti kod muškaraca, ne više". A Sara Begli iz Tajma bila je glas opozicije, rekavši da "koren reči 'mizandrija' sadrži mržnju", kao da je to nešto loše.

Sve u svemu, mizandriju je 2014. godine obeležila šašava zbunjenost i uzdržana ironija. Mi žene smo se šalile da volimo naše muškarce kao što volimo kafu — samlevene i u zamrzivaču — ali nismo zvučale ozbiljno. Praćakale smo se u dečjim bazenima punim muških suza i nosile lančiće sa pločicama na kojima piše "mizandrija"; držale smo se za ruke i skandirale "zabranite sve muškarce" na sastancima našeg veštičjeg kovena; posle smo recitovale Mizandrističku molitvu dok smo razgledale slike mačaka.

Ali 2015. godine mizandrija se promenila i stvari su postale ozbiljne. Mizdandrija nije prosto samo mržnja prema muškarcima. Baš kao što je mizoginija manje neprijateljstvo prema ženama a više sklop običaja zasnovanih na tlačenju žena, mizandrija je uzavreli bes prema patrijarhalnoj moći, a ne samo neprijateljstvo prema muškarcima. I možda je rođena kao ironija, ali je ojačala uz pomoć .

Teško je odrediti šta je tačno pretvorilo mizandriju iz zabavnog neustrašivog flerta u feminističku praksu, ali je Bil Kozbi pomogao. Za Amerikance rođene šezdesetih i sedamdesetih, Kozbijeva animirana serija Debeli Albert i Kozbijevi klinci bila je oličenje nevinosti po svom bekeljenju i blago halucinatornim primarnim bojama. Oni rođeni osamdesetih i devedesetih, nisu mogli da izbegnu seriju Kozbijevi. A ako ste nekako i propustili te serije, znali ste Kozbija po njegovom idiličnom uživanju u puding-lizalicama na štapiću. Sve je to bila dobra, čista, bezbedna zabava.

Najmanje dve generacije žena odraslo je uljuljkano Kozbijevim živopisnim džemperima i umirujućim glasom. Bez obzira na naše poreklo, boju kože, porodični status ili geografsku lokaciju, u Kozbijevoj ličnosti smo videle zaštitu. Bilo da se radilo o animiranom univerzumu Kozbijevih klinaca ili omiljenih nedara domaćinstva Hakstabl, prepoznavale smo mesto koje je bolja verzija našeg doma. Ali pred kraj 2014. godine, dvadesetak žena javno je optužilo Kozbija sa seksualni napad. Do jula 2015. godine, taj broj je narastao na 35 , a do decembra ove godine popeo se na 55. Kozbi je sve porekao.

Kako je svaka nova tužilja ispričala svoju priču o Kozbiju — da joj je podmetnuta droga; da joj je krišom sipao alkohol u piće; da se probudila u njegovom krevetu ne znajući gde je; da ju je naterao da se spusti na kolena; da je silovana — žene širom Amerike osetile su kako se taj vazdušni jastuk iluzije o bezbednosti izduvava. Duša nas je bolela za žrtve, a bol se pretvarao u bes. Lepo je i krasno sprdati se sa #ubijsvemuškarce na Tviteru, ali Kozbijevo izneverivanje našeg poverenja je sa svakom novim slučajem odagnalo svaku ironiju.

Manje istaknut bio je primer Čarlija Šina, koji je u jutarnjem programu obznanio da je HIV-pozitivan, optuživši za to "društvo neukusnih i neprimerenih osoba". U tom intervjuu je voditelj sa NBC-a Met Lauer uporno ponavljao to Šinovo "neukusno i neprilično", a Šin je ponavljao sa njim; nije, dakle, bilo dovoljno što nam Šin, čovek sa pozamašnim istorijatom optužbi za porodično nasilje , govori da je HIV-pozitivan, već je usput za to morao da optuži žene.

A onda se kao treći u nizu pojavio "dečko iz komšiluka" pornografije Džejms Din. Za Dan zahvalnosti Dinova bivša devojka i povremena partnerka na filmu Stoja, glumica, preduzetnica i kolumnistkinja koja je pisala za VICE, optužila je Dina u dva tvita da ju je silovao. Za samo nedelju dana, oglasilo se još osam žena sa tvrdnjom da ih je Din seksualno zlostavljao. Din je ispričao svoju stranu priče Aurori Snou; taj intervju zvuči kao dugi, aljkavi francuski poljubac sa muškarcem čija je sklonost pričanju viceva o silovanju iscrpno dokumentovana.

I šta riba da radi kad vidi da su muškarac koji joj je bio idol, muškarac koji joj je raspaljivao maštu i muškarac uz kog je masturbirala izneverili žene? Ona se osvrne oko sebe i počne da se plaši svakog muškarca, jer deluje kao da je svaki muškarac saučesnik u hladnim poricanjima ovih slavnih muškaraca. Strah dovodi do besa. Bes dovodi do mizandrije. A mizandrija dovodi do prilično fascinantnih društvenih akcija, da ne pominjemo sjajna dela popularne kulture.

Spisateljica i seksualna radnica Šarlota Šejn izrazila je nezadovoljstvo ograničenošću šaljive mizandrije na sajtu Meter, rekavši: "Za mene je insistiranje na tome da je mizandrija uglavnom samo šala podrila njen potencijalno najsubverzivniji kvalitet: nedvosmislenu tvrdnju žena da su gnevne." Mizandrija-kao-meme, tvrdi Šejn, oslobađa ljude odgovornosti zbog svoje šaljivosti, ekskluzivnosti i ironične impotencije. Ali Šejn u mizandriji vidi budućnost kao prakse: "Još se više nadam", kaže ona, "da ćemo pronaći način za zajedničko delovanje koje će iskoristiti katarzičnu moć mizandrije, osudu muškosti i naglasak na ženskoj snazi u cilju postizanja dugoročnijeg restorativnog cilja."

Tviter se odazvao ovom pozivu. Iako Tviter deluje tek kao platforma za mikroblogovanje, on je zapravo petrijeva posuda za uzgoj najrazličitijih pokreta kao što to dobro ilustruju Arapsko proleće, "Okupiraj Vol Strit" i "Životi crnaca su važni". Pošavši od tog istorijata, tviterašice LaurenChief Elk , Yoeshin Lourdes i Bardot Smith smislile su hešteg i pokret #GiveYourMoneyToWomen, radikalan — i kontroverzan — koncept da žene zaslužuju da budu plaćene za svoj emotivni rad. Ideja za ovaj projekat, Chief Elk je objasnila u intervjuu za VICE , nastala je iz njenog aktivističkog stava da su zlostavljači finansijski dužni svojim žrtvama. Chief Elk je navela da su se toga setili "razmišljajući o tome šta sve žene moraju da rade po čitav dan, bilo u braku, vezama ili radnom okruženju."

Mizandriju koju je Tviter iznedrio, popularna kultura je proslavila. U filmu Iščezla muškarci su možda uništeni, ali su zato u Pobesnelom Maksu: Autoput besa ubijani, a Imperator Furiosa nijednog trenutka se nije trudila da bude "kul devojka". Čeličnog pogleda i praktične snage, Furiosa otelotvoruje radikalnu predstavu o ravnodušnosti prema muškosti, ali Autoput besa je samo jedan deo u dvostrukoj filmskoj predstavi mizandrije za 2015. godinu. Drugi film na ovom duplom programu bio je Magični Majk XXL. Jer evo u čemu je poenta: strejt žena u publici za MMXXL konačno je dobila priliku da se oseća kao svaki strejt tip dok gleda svaki drugi film. Njoj se ugađa. Ima šansu da odmeri prelepu spoljašnjost i brižnu unutrašnjost, umotanu u pneumatsku kožu filma o drugarima striptizerima. Iznad svega, MMXL pokazuje da prava mizandrija znači terati muškarce da se ne osećaju prijatno povodom svog tela.

Muzika i televizija su takođe navukli svoj mizandristički oklop. Rijana je okupala svoj spot za "Bitch Better Have My Money" krvlju Madsa Mikelsena; u spotu za "High by the Beach" Lane Del Rej obaranje helikoptera sa paparacima puškom delovalo je lako, lišeno emocija i kul; među životne ciljeve ženske ekipe Tejlor Svift u njenom spotu za "Bad Blood" spadalo je šutiranje muškaraca u vrat i međunožje..

Mizandrija nije ništa novo, nema veze što je reč u raširenoj upotrebi tek od 1946. — slučajno iste godine kada se dešava radnja prve sezone Agentice Karter, koju je ABC premijerno prikazao 2015. godine. Superiornost agentice Pegi Karter u odnosu na muškarce oko nje uzima se zdravo za gotovo, baš kao i njen trpeljivi stav. Ovu superiornost preslikava i pojačava glavna inspektorka Stela Gibson u seriji Pad, u tumačenju Džilijan Anderson, poznate feministkinje; sajt Jezebel nazvao je The Fall "feminističkom kriminalističkom serijom koju smo svi čekali." Netfliks je ponudio ne jednu, već dve serije o rušenju patrijarhata: suptilnu i optimističnu Nesalomivu Kimi Šmit i direktnu i sumornu Džesiku Džons. Obe serije ubijaju boga u muškarcima, Džons bukvalno.

Pakosni, predivni primeri mizandrije u 2015. godini pokazuju da to nije samo prolazna moda. Uvukla se u muziku koju slušate i serije koje gledate; postala je sastavni deo filmova i vaše Tviter lajne. Oblikuje kulturu i utiče na žene. Ako je vaša #MuškostTolikoKrhka da imate problem s tim, dozvolite da vas uputim na gotovo čujno prevrtanje očima Hilari Klinton na saslušanju o Bengaziju, na simpatično ubistvenu Avu u filmu Ex Machina ili prekršaj muškog širenja nogu u javnom prevozu u Njujorku 2015. godine. Mizandrija je stigla i više nema nameru da ode, momci. Naviknite se na nju.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu