Analiza pušačkih navika fudbalera i čuvenih trenera

Naslovna fotografija: PA images Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Sports UK

U poslednjih pola veka ili tako nešto, izgleda da je u medicinskoj nauci došlo do opšte saglasnosti da pušenje i rigorozni režim vežbanja ne idu zajedno. I zaista, mnogi lekari ovih dana još više ne vole stare, dobre pljuge, uprkos činjenici da, prema neporecivoj istinitosti klasične mudrosti, svaki pripadnik medicinske profesije puši četrdeset cigareta Ričmond Superkings dnevno. Pored smanjenog kapaciteta pluća, slabije cirkulacije i suženih arterija – ne računajući ozbiljna stanja kao što su hronična opstruktivna bolest pluća i rak, što je veliko sranje – redovno purnjanje duvana najčešće smanjuje dugoročni sportski potencijal. Ali kada smo već to rekli, ima nekoliko odabranih sportista u savremeno doba koji se smeju preporukama lekara. Koristeći logiku moderne politike, ovo znači da medicinska nauka i takozvani 'stručnjaci' nisu u toku, i da u stvarnosti nikome zapravo ne obole pluća, i ljudima bi trebalo da bude dozvoljeno da zapale u bolnici, jaslicama, na benzinskim pumpama, i što je najvažnije, u tapaciranim pabovima.

U toj odabranoj grupi sportista koji prkose otkrićima višedecenijskih istraživanja o duvanu – i zlokobnim zabranama matice, naravno – najslavniji pušači dolaze iz sveta fudbala. Ako zanemarimo stare, dobre dane, kada su se svi slagali da pušenje pomaže širenju pluča i da bi moralo da se upražnjava tokom sportskih vežbi, fudbaleri koji puše su buntovnici, svojeglavi ili boemski nekonformisti, ili ljudi koji žele da ih takvima vide. I svakako da je Johan Krojf najslavniji ljubitelj cigareta u fudbalu, koji je razvio ozbiljnu naviku i dok je igrao, i dok je kasnije bio trener. Odrastajući u Amsterdamu šezdesetih godina, cigareta – luksuz namenjen samo odraslima – je svakako bila amblem pobune u vreme kada je omladinska kultura u Holandiji stasavala. Krojfa povezuju, a i on je sam sebe povezivao, sa liberalizacijom holandske kulture i antiestablišmenta, tako da nije veliko čudo što su pljuge postale odlika njegovog javnog imidža, pored njegove opuštene estetike, neobavezne elegancije i navike da svojom nonšalacijom nervira konzervativce.

I dok je cigareta za Krojfa u mlađim danima možda bila izražavanje stava, ubrzo je postao zavisan od te umirujuće, poznate doze nikotina. Narodno predanje iz Barselone kaže da je posle svoje debitantske utakmice zapalio cigaretu, onda otišao pod tuš, i smesta ponovo zapalio kada je izašao. Ako pretpostavimo da je velika većina medicinskih stručnjaka u pravu i da pušenje zaista umanjuje sportske sposobnosti, činjenica da je Krojf ipak uzeo titulu u La Ligi sa Plavo-crvenima – postigavši 16 pogodaka u tom procesu – još je veće svedočanstvo njegovog raskošnog talenta. Uprkos značajnim manama kada su u pitanju vreme oporavka i forma, Krojf je bio na višem nivou od većine svojih savremenika, nošen na oblaku dima od pljuge do fudbalske besmrtnosti i globalnog priznanja.

Kada je Krojf 1985. postao trener Ajaksa, njegova pušačka navika je došla s njim. Od tada pa nadalje, prizor Krojfa sa cigaretom u ustima dok sedi pored terena je postao ništa manje nego legendaran. Krojf je pušio tokom utakmica da bi smirio živce, i sa klupe je često kuljao sivi dim dok je on palio jednu za drugom. Na kraju je prestao 1991, dok je bio trener Barselone, zamenivši cigaretu lilihipom, nakon što mu je ugrađen dvostruki bajpas, i kada su mu lekari rekli da će ako nastavi da puši znatno skratiti svoj životni vek.

Iako ostavljanje pušenja svakako nije umanjilo njegovu efikasnost kao trenera, mislioca i filozofa fudbala – Krojf je naredne godine sa svojom Barsom osvojio Ligu šampiona, i osvojiće još tri titule u domaćem šampionatu i nekoliko kupova – to ga nije ni spasilo od srčanih komplikacija koje su kasnije usledile. Holanđanin je ponovo morao na operaciju srca krajem devedesetih, i infarkt ga je primorao da prestane da se bavi trenerskim poslom kada je 1996. godine otišao iz Barselone. U katalonskoj reklami protiv pušenja koja je snimljena ubrzo nakon što je ostavio pljuge, Krojf baca paklu cigareta u orbitu, pre nego što izgovori rečenicu: „U životu sam bio zavisan od dve stvari: pušenja i fudbala. Fudbal mi je dao sve, dok mi je pušenje skoro sve oduzelo". Te reči su delovale posebno mučne posle njegove smrti od raka pluća 2016, zbog čega je fudbalski svet bio zavijen u žalost, i što sugeriše da je medicinski konsenzus možda ipak ispravan.

Ako je cigareta među Krojfovim napućenim usnama bila mamurluk posle kontrakulture šezdesetih, kao i način da se genijalni um oslobodi stresa, isto bi moglo da se kaže i za pušačke navike njegovih vršnjaka i savremenika. Tako je Zdenjek Zeman – češki kontraš sa kultnim sledbeništvom u italijanskom fudbalu koji je predvodio 16 ekipa, uključujući i Lacio i Romu – dugo negovao pušačku naviku koja je samo povećala njegovu reputaciju ekscentrika. Andrea Pirlo je jednom Zemanovu taktiku opisao kao ispitivanje „krajnjih granica stvarnosti", što možda može da posluži kao psihološki nagoveštaj zašto bi neki fudbalski trener možda još uvek pušio pored aut linije decenijama nakon što je Krojf popušio poslednju pljugu. Za Zemana, pušenje možda ostaje čin kulturološke neposlušnosti, prkos prema savremenoj sportskoj nauci, na isti način na koji njegove često nametljive formacije prkose uobičajenim normama taktike.

Iako je Alzak u šezdesetim po svim izvorima bio prilično konzervativan kraj, mladi Arsen Venger je svejedno uživao u sočnim pljugama. Govoreći 2015. nakon što je kaznio Vojčeka Ščežnjija sa solidnih 20 hiljada funti zbog toga što je pušio u svlačionici, Venger je rekao: „Ja sam odrastao u pabu, tamo nisi mogao da vidiš ništa kroz prozor od dima, i proveo sam mladost prodajući cigarete. Odrastao sam u doba u kome sam morao da odslužim vojni rok. Na kraju meseca su nas plaćali u cigaretama. To nas je navodilo da pušimo. Kada sam bio mlad dečak, odrastao sam okružen pušačima, pa sam i sam pušio kada sam postao mladi trener".

I Venger to pripisuje stresu, mada je interesantno da on pušenje identifikuje kao znak konformizma, a ne pobune. Dok je Krojfova Holandija bila pod snažnim uticajem konzervativne protestantske elite, koja je, barem prema spolja, isticala hrišćansku uzdržljivost i tradicionalne vrednosti, Venger je odrastao i sticao moralna načela u opuštenom Alzaku, za koji je jasno da je bio mnogo prihvatljivija okolina za pušače. Ipak, iako je bezbrižno purnjanje u Alzaku možda bilo manje pobunjenički čin, Venger je i dalje bio čovek veoma zainteresovan za nauku o sportu, medicinu i psihologiju, i kao takav je morao da zna da mu sklonost cigaretama neće doneti ništa dobro.

Na neki način, pušenje je možda bilo karakteristično za nekadašnjeg hrabrog, odvažnog Arsena Vengera. To je bio čovek koji je kada je postao trener uzeo titulu prvaka sa Monakom, uprkos serijskom podmićivanju i korupciji drugih, koji je otišao u Japan da iskusi novu kulturu, a onda se vratio u Evropu da napravi revoluciju u Arsenalu i Premijer ligi. To je bio čovek koji se uhvatio u koštac sa engleskom kulturom opijanja, Mančester Junajteda i moćnog Aleksa Fergusona, i dobro im je zapržio čorbu, uprkos činjenici da je, u očima medija, bio samo tamo neki Francuz. Bio je dovoljno uzdržano nehajan da se podsmeva velikim rizicima i opasnostima, što je osobina koja je potrebna svim ozbiljnim pušačima kada pale sledeću pljugu.

Danas bi Arsen svakako okrenuo nos kada bi neko zapalio cigaretu, pošto više nije ona neustrašiva duša kao nekada. Taj tračak opasnosti odavno je ugašen, zamenjen gorućom samosvešću i parališućim strahom od sopstvene fudbalske smrtnosti. Možda ovome pridajemo previše značaja, i možda je samo razboritiji kada je u pitanju njegovo zdravlje. Prirodno, pristup pušenju i uzrast kada ga ljudi obično ostavljaju zavisi od zemlje do zemlje, kao što Arsen isuviše dobro zna. Komentarišući sada čuveni snimak na kome puši pored aut linije dok je bio u Monaku – koji je pušten u vreme incidenta sa Ščešnjijem – rekao je: „Pre neki dan su me na francuskoj televiziji prikazali kako pušim cigaretu na klupi. Nisam čak ni pomislio da sam to ja. Sećam se da je u to vreme Marčelo Lipi iz Juventusa pušio cigarete tokom svake utakmice, sve vreme".

I dok je Arsen izgleda ostavio cigarete do trenutka kada je stigao u Englesku, Marčelo Lipi je uživao u cigarama i cigarilosima i u svojim poznijim danima. Ovo je, naravno, baš svojstveno Italijanima, čiju zemlju je osnovao najelegantniji pušač u istoriji Đuzepe Garibaldi, i koja se držala svoje ljubavi prema duvanu mnogo nakon što su mnogi njeni susedi rešili da ga zabrane. I dok se prizor sedokosog, izboranog Lipija koji zaneseno srče malu cigaru najviše uklapa u italijanski stereotip o pušenju, Karlo Anćeloti deluje elegantno sa pljugom u ruci, baš kao i Đanluka Vijali. I dok je ovaj prvi povremeno viđan kako purnja u poluvremenu, dok je bio u Real Madridu, ovaj potonji je pušio tokom svih svojih igračkih dana, a znalo se da ponekad zapali i čim ga zamene.

Pušenje je i dalje integralni deo italijanskog nacionalnog identiteta modernog doba, pored takvih kao što su Vinćenco Jakvinta, Alesandro Nesta i Đanluiđi Bufon, koji su poznati po tome da krišom popuše po par komada. To su samo skorašnji primeri, pošto su svlačionice na Svetskom prvenstvu u Italiji '90 verovatno izgledale kao zadimljene scene iz Pazolinijevih filmova. Budimo fer, i Francuzi su im itekako parirali kada su u pitanju fudbaleri koji puše, pošto su Zinedin Zidan, David Ginola i Fabijan Bartez uživali u duvanu, srazmerno sa svojom popularnošču. To je indikativno kada je u pitanju etika fudbalera koji puše, budući da su neki skloni tome da s visine popuju tako dobro plaćenim profesionalcima o tome šta rade sa svojim telima. Suprotno tome, navijači retko prave problem oko ove tajne navike, ako fudbaler igra dobro – šta više, njihov stav je obično negde između pomirlijvosti i blagog divljenja – i s toga će uvek postojati doza licemerja kod onih koji se suprotstavljaju onome što je najgore čuvana tajna u ovom sportu.

Baš kao što je pušenje bilo integralan deo identiteta francuskih i italijanskih fudbalera, to je bio i kod nekih od njihovih najtalentovanijih parnjaka iz Južne Amerike. Sokrates je možda imao najprisniji odnos s duvanom, i kao čovek koji je završio medicinu, time što je konzumirao cigarete je odigrao svoju ulogu do kraja. Kao obrazovani Brazilac koji se zanimao za filozofiju i stasao početkom sedamdesetih, kada je u pitanju pušenje, na njega je verovatno uticala egzistencijalistička škola, čiji su skoro svi pripadnici voleli da purnjaju. S druge strane, Sokrates je veoma cenio i Če Gevaru i Fidela Kastra, pa je konstantni oblak dima koji ga je pratio možda bio i odavanje počasti njegovim političkim uzorima isto koliko i njegovim intelektualnim korenima.

Politički značaj duvana možda je bio jednak i za Maradonu, koji ima istetovirane i Gevaru i Kastra. Dok je Sokrates više voleo da popuši nekoliko desetina cigareta dnevno, Maradona je bio češće viđan kako u zubima drži veliku cigaru. U tom smislu, argentinski heroj je ostao verniji navikama svojih idola nego njegov savremenik iz Brazila. Ipak, dok je Sokrates postao simbol kontrakulture slično kao Krojf, izazivajući elitu u svojoj zemlji pljugom koja mu nonšalantno visi iz usta, prizor nakićenog Maradone iz kasnijih dana koji zadovoljno vuče dim iz ogromne kubanske cigarete nekako manje podseća na disidentsku politiku, naročito kada se uzme u obzir njegov ozloglašeni način života, flertovanje sa establišmentom, i ležeran odnos prema plaćanju poreza.

Kako god da neko tumači simboliku pušenja evropskih i južnoameričkih fudbalera, barem možemo da se složimo da to oni rade bolje od ovih naših. Dok su Krojf, Venger, Sokrates i kompanija uspevali da puše na otmen način koji je bacao u zapećak zdravstvene implikacije, engleski fudbaleri koji upražnjavaju tu naviku uglavnom deluju kao delinkventi od dvadeset i nešto koji su na dve nedelje otišli na Zante da prave gluposti. To je često i bukvalno istina, sa arhetipskim baticama na putu, kao što su Ešli Kol, Vejn Runi i Džek Vilšer, koji su svi uhvaćeni kako puše dok su bili na odmoru. Nešto kod dečkonja iz Engleske sa pljugama baš nije kul, što možda ima veze sa slikom užasno izgorelog Gaze sa cigaretama u ušima.

Iako pušenje fudbalera i trenera može da znači nešto kada je u pitanju identitet, kultura ili predstava o samom sebi, takođe može da bude i sasvim beznačajno. Kada Krojf ili Sokrates pripale pljugu, to za mnoge predstavlja oblik subverzije, ne samo zbog njihove uloge sportista, već i kada je u pitanju njihov kapacitet kao umnih ljudi i muškaraca. Kada Pol Gaskojn nabije dve cigarete u nozdrve nakon što je proveo dan na mediteranskom suncu, to je možda trivijalna demonstracija opiranja društvenim normama i moralu, iako mi se čini da tome pridajemo preveliki značaj. S druge strane, time što čini cigarete beznačajnim, Gaskojn možda prepoznaje neki veći osećaj egzistencijalne ravnodušnosti, za šta bi moglo da se kaže da je i u samom startu smisao pušenja.

Još na VICE.com

Totalni fudbaler, totalni pobunjenik: Johan Krojf, ponos Katalonije

Šta se dešava kad počneš da pratiš fudbal u dvadesetim

Bio sam (prvi) srpski fudbaler u Albaniji