​"Igra prestola" i trudnoća kao posledica silovanja u Srednjem veku

Igra prestola je poznata po tome što njeni kreatori s radošću ubijaju glavne likove, ali se manje govori o tome kako uživaju da u seriju ubace silovanja koja završavaju trudnoćom. Iako to nismo videli do kraja poslednje sezone, obožavatelji još od devete epizode spekulišu da je Sansa Stark možda začela kada ju je silovao sadista od muža, Remzi Bolton. „Možeš da me ubiješ", ruga joj se svrgnuti lord Bolton, pre nego što ga rastrgnu njegovi psi. „Sada sam deo tebe".

Ako Sansa zaista nosi Boltonovo dete, to svakako neće biti prvi put u seriji da žena začne tokom napada. Gili i Sem odgajaju Gilinog sina kojeg joj je napravio njen otac, Kraster, koji je serijski silovao sve svoje ćerke, zadržavajući žensku decu, dok je sinove žrtvovao kralju noći. Čak je i Denerisino dete začeto kada ju je silovao muž Kal Drogo. Tokom bitke za Crnobujicu, Sersei Lanister uverava Sansu da zbog toga što ima menstruaciju neće biti silovana ako vojnici kralja Stanisa osvoje tvrđavu i počnu masovno da siluju sve dvorske dame. Po okončanju poslednje sezone, ovom spisku možemo potencijalno da dodamo i Lijanu Stark, čiji sin je, Džon Snežni, verovatno posledica silovanja ili bega sa Regarom Targarjenom, u zavisnosti od toga u koju teoriju fanova verujete.

Žene Igre prestola žive u surovom svetu prepunom silovanja, i opcije koje su im dostupne veoma variraju. Neka od njihove dece su dobrodošla – Sem i Gili su se složili da vole svog sina, ko god da mu je otac, i pod kojim god uslovima da je začet. Deni je očajna zbog svog spontanog pobačaja. S druge strane, Serseini komentari upućeni Sansi sugerišu da bi joj deca bila nakazna, i da bi bila psihički teret. Tada nije izrečeno, ali je kasnije otkriveno gledaocima, da i sama Sersei (kao i Mardžeri) koristi vid kontrole rađanja ili abortiv pod nazivom „ mesečev čaj".

Ako ni u čemu drugom, Džordž R. R. Martin i televizijski scenaristi u ovome nisu pogrešili: žene od davnina koriste razne lekovite tvari, uključujući i biljke, da kontrolišu svoju plodnost(mada ne uvek i uspešno). Međutim, srednjevekovni pristup abortusu i začeću posle silovanja je bio veoma drugačiji nego sadašnji. Pre Srednjeg veka, abortusi su bili dozvoljeni, zato što nisu zaista bili smatrani za abortuse. Iz srednjevekovne perspektive, bez duše nema ljudskog života, a smatralo se da se duša ne razvija pre četvrte, do sedamnaeste nedelje.

Zbog toga su žene imale popriličnu kontrolu nad svojom ranom trudnoćom. Možemo da primetimo kako je ovakav stav doprineo poprilično visokoj stopi spontanih pobačaja u prvom tromesečju, naročito pre pojave savremene medicine i ishrane. Dosta toga samo po sebi može da pođe po zlu u tim ranim nedeljama, a srednjevekovno akušerstvo i medicina su prepuštali ženi i njenim savetnicima da reše kako da postupaju u tom rizičnom periodu. Abortus nakon što duša počne da se razvija je smatran grešnim, i mogao je da bude kriminalan čin ili ne, u zavisnosti od toga gde žena živi, iako su suđenja u Srednjem veku bila retka.

Rezultate takvog načina planiranja porodica možemo da vidimo kod čuvene srednjevekovne kraljice majke, Margaret Bofort. Udata u neobičajeno ranom uzrastu za jednu Engleskinju, Boforta je u 14. godini zatrudnela i rodila kralja Henrija Sedmog, što je umalo nije ubilo. Iako je često ostajala udovica i udavala se još dva puta, više nije rodila nijedno dete. Sasvim je moguće da je tokom prvog porođaja zadobila takve povrede da više nije mogla da zatrudni. Ali jednako je moguće i da su njeni medicinski savetnici, kao i ona sama, verovali da bi joj još jedna trudnoća naškodila, i da su preduzeli mere predostrožnosti da se to ne dogodi.

Ako pretpostavimo da je zaista zatrudnela, Sansa, kao čedna, bezgrešna srednjevekovna plemkinja, bi imala mogućnost izbora, barem u ranoj fazi trudnoće.

Ali Gili i Deni su nosile decu svojih silovatelja, a Sersei je nagovestila da bi i dvorske dame to učinile da je bitka bila izgubljena: Zašto? Zašto se mesečev čaj koristi samo ponekad? Odgovor možda leži u nekim srednjevekovnim, pa i savremenim stavovima o začeću i silovanju. Pre razvoja moderne medicine, bilo je rašireno verovanje da i muškarac i žena moraju da dožive orgazam da bi došlo do začeća. S toga, ako silovana žena zatrudni, smatralo se da je kriva za preljubu: drugim rečima, sigurno joj se dopalo – jeziva preteča savremenog stava o silovanju, „to je i zaslužila".

I u srednjevekovnoj literaturi ima nekih dokaza za ovo. U popularnoj predmodernoj priči o silovanoj supruzi Lukreciji, ona se ubija zbog toga što ju je sramota što je bila silovana. U jednoj srednjevekovnoj verziji, Lukrecija za svoju sramotu krivi baš orgazam: „ protivno mojoj volji, usledila je slast". Njeno telo ju je izdalo, i stoga joj se to sigurno dopalo, i morala je da se ubije da bi kaznila samu sebe.

Ali ovde se u srednjevekovnoj literaturi pokazuje više saosećanja nego u nekim segmentima naše savremene kulture. U svim verzijama ove priče, uključujući i ovu, Lukrecijini otac i muž veruju da je ona potpuno nedužna. Njen muž insistira da je „ on možda silom uzeo tvoje telo… ali dobro znam da i pored sve svoje snage, nikada ne bi mogao da osvoji tvoj um". Telo ju je možda izdalo, ali se njena duša opirala do kraja. Ona nije želela da je siluju, i bilo kakva fizička reakcija ne govori ništa o njenoj nameri.

Ako pretpostavimo da je zaista zatrudnela, Sansa, kao čedna, bezgrešna srednjevekovna plemkinja, bi imala mogućnost izbora, barem u ranoj fazi trudnoće. Kao i Gili, imala bi podršku dok nosi dete svog pokojnog muža, silovatelja. Međutim, možda bi kao Margaret Bofort, a možda i kao Sersei i Mardžeri, imala podršku u tome da prekine trudnoću, i postara se za to da ubije Remzijevo dete i dokaže da on više nije nikakav deo nje. Da bismo to saznali, moraćemo da sačekamo narednu sezonu i da vidimo da li će se ispostaviti da je Igra prestola ipak više srednjevekovna nego savremena priča, sada, kada je zima konačno došla.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu