FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Prvi put se selim, Beograd ima novog dođoša i sve je horor

Isprvao sam verovao da će se sve samo od sebe rešiti. Da ću se septembra probuditi u stanu u Beogradu, doručkovati uz zvuke velegrada i krenuti bajsom na posao.
6.9.16
Foto: Autor

Pa, eto i to se dogodilo. Moje detinjstvo i meni znan svet su nestali u sekundi. Dobro, ne baš u sekundi, preciznije nakon 25 godina, što je zapravo dug vremenski period. Kako sam već od svoje šesnaeste godine priželjkivao ovaj trenutak, nemam problem sa tim što je konačno došao, već samo sa tim koliko se brzo realizovala selidba od trenutka kada se prvi put ozbiljno pomenula kao mogućnost.

Selidba se nalazi na trećem mestu po listi stresova, odmah posle gubitka partnera i posla. Devojku nisam izgubio, a posao je razlog zbog kojeg se selim, tako da je ovo najveći stres sa kojim sam se u životu suočio, jer su mi bombardovanje objasnili kao partiju Kozaksa, pa sam to izgurao poprilično okej.

Reklame

Postoje ljudi koji su život proveli po izviđačkim skupovima, studentskim parlamentima i mogu da se nose sa selidbom. Dopingovani samopouzdanjem, tipovi koji džeparac zarađuju od uradi-sam tutorijala kojima je selidba poput špice za Princa sa Bel Era. Ali ne i ovom rasplazu. Sve što ja znam o uređivanju stana je iz igrice The Sims, a tamo sam imao šifru za pare! (ctrl-shift-c-rosebud, u slučaju da nekome zatreba)

Isprvao sam verovao da će se sve samo od sebe rešiti. Da ću se septembra probuditi u stanu u Beogradu, doručkovati uz zvuke velegrada i krenuti bajsom na posao, dok me poštar u prolazu baca petaka, a komšika sa četvrtog prosipa vodu protiv uroka. Za tako nešto mi je falio onaj Harijev čarobni štapić, a ja sam jedva imao onaj Ronov polomljeni što tera ljude da povraćaju puževe.

Svaka osoba koju poznajem, pa i moj četvorogodišnji brat, mi je rekao da moram da se trgnem i požurim sa traženjem stana, ako ne želim da spavam u vreći u studentskom parku. I to sam uradio, što sam brže i efikasnije mogao. Evo kako je izgledala moja selidba u najkraćim crtama.

Fotografija: Lazara Marinković

Potraga za stanom

Traženje stana u Srbiji može da izgleda kao quest iz Dungeonsand Dragons. Nakon par sati božanstvene internet potrage, uspeo sam da izdvojim dve kategorije nameštenih stanova – one za koje bi mi dobro došla donacija Emirata kako bih plaćao stanarinu i one za koje bi meni trebalo da plaćaju da boravim tamo u naučne svrhe, simulirajući postapokaliptični svet. Ne znam kako neko očekuje da mu ljudi plaćaju 150 eura za stan u koji je on uložio 7 eura, opremivši ga nameštajem koji je pokupio kada su renovirali železničku stanicu u Subotici.

Problem je bio i naći stan u kom možete da čuvate psa, jer vlasnici po običaju misle da je njihovo ponašanje slično ponašanju bivola u begu. To je problem sa našom zemljom. Možete da glasate za Vulina, bijete decu i šorate u reku, ali ne možete da imate psa na osmom spratu.

Reklame

Stoga sam se odlučio da iznajmim prazan stan, što je dobro jedino zbog ovog teksta, jer će tako potencijalni lopovi znati da u njemu nema apsolutno ničeg vrednog. Osim ako se na crnom tržištu ne kotiraju dobro pakovanja vazduha iz socijalističkih solitera.

Prvi kontakt sa stanom

Nisam tražio da stan bude prostran, ni nov, pa čak ni čist u trenutku mog ulaska, ali da je očistiv (ako ta reč uopšte postoji). Ne bih se baš oduševio idejom da me dočeka leš čoveka koji stoji tu od predizborne tišine, kao ni činjenicom da moram da poskidam parket i zapalim ga kako bih se rešio neprijatnog mirisa. Vlaga, memla i ostale stambene napasti su moji najveći neprijatelji, pa sam u potrazi za njima mirisao svaki kutak stana, kao da tražim kokain u meksikančevom anusu.

Kada sam konačno ustanovio da je sve u redu sa gajbom, zviždukao sam, dozivajući mister Propera, a onda sam ugledao džoger u uglu sobe. Back to life, back to reality.

Opremanje stana

Dakle, imao sam prazan stan i, pa, ništa više, jer je prazan. Trebalo je da ga opremim nameštajem i da donesem garderobu. Prvo sam hteo da ga sredim u skandinavskom stilu, pa sam pogledao cene i opredelio se za minimalizam, a onda sam prekalkulisao i shvatio da je dizajn kasarne ili sobe budističkog monaha sasvim okej. Šta mi zaista treba? Radni sto, frižider i dušek za spavanje. Sve ostale sitnice ću doneti od kuće, a kuhinjske elementi su već bili u stanu, pa je moj poriv da doteram smederevca ugušen tiho poput poslednjeg vojnog puča u Turskoj.

Interesantno je koliko se cene nameštaja razlikuju od cena bilo čega ostalog. Jebote, treba mi drveni sto, običan drveni sto, ne sto od slonovače tapaciran pandinim krznom. Pa zašto je onda toliko skup?

Reklame

Pakovanje

Pakovanje je bilo malo zeznutno, jer sam do sada u životu pakovao stvari za maksimum 25 dana odsudstva, a sada je trebalo da ponesem otprilike sve. I jesam poneo sve. Napunio sam torbe i kofere, ali kada sam stigao u Beograd, video sam da nisam doneo ništa funkcionalno za preživljavanje. Doneo sam samo knjige i stripove, koji mogu da posluže jedino ako nas zadesi novo ledeno doba, pa iskoristim znanje sakupljeno iz filma Dan posle sutra. Ovo me je podsetilo na trenutak kada je četvorogodišnji Uroš rešio da ode od kuće i u rancu poneo jedino plastični kiper i tetris. No dobro, neki drugari sa psihologije kažu da je ovakva reakcija normalna i da prilikom promene staništa, individua mora da donese nešto što će ga učiniti domom. A ako postoji dom bez sušare za sudove, kante za đubre, pribora za jelo, četke za šolju, korpe za veš, čiviluka i garderobe, ali da je zato prepun Dilan Dogova, onda sam na pravom putu ka samostalnom životu.

Prva noć u stanu

Kada sam ušao u prostorije na koje će se moje "palim gajbi" odnosti u narednom periodu, shvatio sam koliko je situacija zajebana. Iako sam usput doneo osnovne stvari za noćenje, nalazio sam se na nepoznatom terenu, a nisam imao nikoga s kim bih se menjao za stražu. Parket je bio nov, nije imao šupljine u koje bih mogao da zabijem nož, da imam na gotovs ako me napadnu Vajtvokeri, a nisam smeo da postavljam lasere, jer bi ih sam aktivirao noću dok mesečarim. Prvu noć nisam ni spavao, što od neprijatne tišine, što zbog dimnjaka od pečenjare koji nisam video kada sam prvi put gledao stan, iako doseže do petog sprata. No dobro, to će se već promeniti. Mislim, zaspaću nekad, a pečenjara ostaje.

Fotografija: Lazara Marinković

Reklame

Beograd uopšte

Bio sam milion puta dosad ovde, ali se sve to može svesti pod "turističku bleju". Sada je drugačije, sada već moram da živim ovde duže vreme. Pod uslovom da me ne otpuste odmah.

GSP apsolutno ne mogu da pohvatam – bukvalno kao da čitam periodni sistem elemenata – i saobraćaj je najgori na svetu, a vozio sam čak po Skoplju. Ali sve ostalo je super i mislim da je bespotrebno isticati objektivne prednosti ovog grada. Možda će me ubrzo sve smoriti, pa ću smisao života ponovo pronaći na internetu, ali nekako mislim da ovaj grad ima keca u rukavu i da će me stalno iznova oduševljavati.

Tako da, Beograde, bogatiji si za još jednog dođoša. Jebi ga, šta da ti radim, to ti je otvoreno tržište.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu.