FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Tetovirane dame kroz vekove: Od cirkusa do televizije

U devetnaestom veku, posetioci cirkusa mogli su da kupe fotografije ovih žena kao suvenire, ljudi su ih sakupljali, kao Instagram tog vremena.
2.6.16

Eni Ajriš smatra da su je tetovaže tu i tamo koštale napretka u karijeri, ali više je nije briga. Akademik iz Bruklina, prvi put se tetovirala u 18 godini, ali je tačku bez povratka prešla tek sa 21 godinom, kada je na pesnicama istetovirala VERBOSE. („opširna."), sa sve tačkom na kraju.

„U tom trenutku je bodi art prestao da mi bude hobi i postao stil življenja," kaže za VICE preko telefona. „Moj Rubikon! Sećam se da mi je majstor rekao da je baš bilo hardkor."

Reklame

Danas u dvadeset devetoj, Eni je svršeni magistar rodnih i kulturnih studija na Simonsu i izvođačkih na Univerzitetu Njujork. Kao što se može i pretpostaviti, bavi se bodi artom, telesnim modifikacijama, fetišima, i društveno-kulturnom istorijom Amerike. Nedavno je u bruklinskom Muzeju morbidne anatomije održala predavanje pod naslovom „Američke tetovirane dame: 1840-2015" u kom je predstavila istoriju tetoviranih žena, sve od cirkusa devetnaestog veka pa do današnjih zvezda rijaliti programa i modela kao što su Ket Von Di ili Megan Masakr.

Neposredno pre nego što je održala govor, pozvali smo je da bismo popričali na temu objektivizacije i fetišizacije tetoviranih žena, o ulozi Njujork Tajmsa u borbi protiv tabua, i zašto su nekad ljudi bili spremni da plate da bi videli ukrašeno žensko telo.

VICE: Reci nam nešto o svojim tetovažama.

Eni Ajriš: Ja ih obično radim u Pumpkin Tattoos studiju u Bostonu, kod majstora Čeda Českoa. Obično su krupnijeg dizajna. Pokrivene su mi obe butine do vrha, a prethodnih deset godina radim na jednom rukavu. Imam i nekoliko sitnijih – sidro, dijamant, nož…

Ulaznice su planule za tvoje predavanje u Muzeju morbidne anatomije, čestitamo! O čemu ćeš govoriti?

U predavanje ulazim pričom o svom ličnom iskustvu sa tetoviranjem. Onda dajem širu sliku ove umetnosti, sa istorijskim pregledom cirkusa i ostalih putujućih predstava – što je prva pozornica američke zabave za mase. Na ovim javnim nastupima, često su žene sa tetovažama bile glavna atrakcija. U neku ruku, tetovaže ženskih izvođača su u samim temeljima industrije zabave kakvu znamo i danas.

Reklame

Dalje govorim o Nori Hildebrand, prvoj „zvaničnoj" tetoviranoj ženi. Ona je jedno kraće vreme nastupala u Barnumovom cirkusu, gde je na pozornici pokazivala tetovaže. Ali onda je Noru zamenila žena po imenu Ajrin Vudvard koju su smatrali privlačnijom. Ovaj princip je ostao i do danas – najpoznatije tatu umetnice su u velikoj meri seksualizovane, što se vezuje za mušku fetišizaciju ženskog tela. U devetnaestom veku, posetioci cirkusa mogli su da kupe fotografije ovih žena kao suvenire, ljudi su ih sakupljali, kao Instagram tog vremena. Obe ove aktivnosti karakterišu cirkulacija i posedovanje ženskih tela.

Takođe govorim o Mod Vagner, jednoj od prvih zvaničnih ženskih tatu majstora, a zatim malo ubrzam, pominjem po jednu ženu svake decenije sve dok ne stignemo do rijaliti zvezda kao što su Ket Von Di i Megan Masakr, danas popularne tetovirane dame.

Kako je američka javnost gledala na tetovaže u 19. veku?

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, smatralo se da tatu asocira na kriminal, podzemlje, mutne radnje. Na prelazu u dvadeseti vek, povezivali su tetovaže sa mornarima, prostitutkama, lopovima. Ovo je delimično vezano za lokacije salona – mnogo ih je bilo u blizini brodogradilišta, pa su tetovaže bile popularne među mornarima.

Ali to nije cela priča. Ti stavovi su preneti na cirkuske tačke i tetovirane izvođače. Iako je tatu i dalje bio stigmatizovan, ljudi su bili spremni da plate za priliku da ih vide radi razonode. Postojao je određeni dualitet jer su s jedne strane ljudi smatrali da tetovaže priliče samo nižim klasama i zatvorskim bandama, ali s druge strane su ih dovoljno privlačile da bi ih gledali na pozornici. U najgorem slučaju bile su im toliko šokantne i gadne da nisu mogli da odvrate pogled.

Reklame

Kako su se ljudi tetovirali 19. veku?

Kao i danas, u tatu salonima. Pre tehnološkog razvoja i mehanizacije, sve tetovaže su bile ručno rađene. Zakon nije zabranjivao tetoviranje, ali ipak se time bavio samo polusvet. Tek u dvadesetom veku je u nekim državama proglašeno protivzakonitim, a neke od njih te zabrane nisu ukinule sve do 1997. u slučaju Njujorka !

Mislim da su ipak mogli svi koji su hteli da urade tatu, svako je znao nekog ko zna nekog. Zabrane iz 20. veka su mahom bile vezane za strah od zaraze – HIV, intravenske droge, i slično. Ta vrsta stigmatizacije dovela je do danas poznate medicinski svesne prakse kad je tetoviranje u pitanju – uvek sveže igle, higijenski besprekorni saloni – što je vodilo u pravcu legitimizacije tog zanata.

Šta je onomad izazvalo toliko interesovanje za tetovirane žene na pozornici?

Tu je seksualni element, mnoge žene su na binu izlazile oskudno obučene, pokazivale obeleženu golu kožu. Za one koji su izbegavali vodvilj i bordel, ovo je bila retka prilika da se vidi žensko telo, pa još sa nesvakidašnjim telesnim modifikacijama. Bilo im je uzbudljivo da vide da polunaga tela. Za muškarce jeste bilo prihvatljivo da nose tetovaže, ali bi ih to obeležilo kao pripadnike nižeg staleža. Čak bi i prizor tetoviranog muškarca bio šokantan, a tetovirane žene još više. Popularnost ovakvog spektakla bila je visoka do te mere da se nailazi na priče o ženama koje ostave posao daktilografa i počnu da nastupaju kao tetovirane dame da bi više zaradile.

Reklame

Pomenula si Mod Vagner, prvu tatu umetnicu?

Dok je Nora Hildebrand bila prva „zvanična" tetovirana dama, Mod je prva počela da sama radi tetovaže. Nju je istetovirao suprug Gas, a kod njega je kasnije izučila zanat. Oni su bili među poslednjim majstorima koju su radili isključivo ručno. Ne bi svaka istetovirana žena ujedno i sama počela da tetovira. Vrlo malo broj žena se ovim i danas bavi, u pitanju je i dalje muška profesija. Sve tatu umetnice ostale su u senci umetnika, zato i pokušavam da ih ovim predavanjem izvučem na videlo.

U jednom tekstu si navela da je za kulture tetovaža, žena i rodnih manjina prelomni trenutak bio kad su starlete počele da se tetoviraju. Možeš li nešto više da nam kažeš o tome?

„Njujork Tajms" je 1882. objavio članak o Martinu Hildebrandu, Norinom suprugu koji je ostao zapamćen u američkoj tatu istoriji. Iako je tetoviranje bilo u senci, i Nora i Martin su izašli u „Tajmsu". Tu se pominje kako su čak i „starlete" počele da rade tetovaže, što je simbolično uzdiglo ovaj zanat i dokazalo da postoji mesto za tatu u svim staležima, ne samo među kriminalcima i prostitutkama. Ove žene su obično tetovirale leptire – što je meni glupo ali šta ćeš, ima ko i danas hoće leptira. Ti sitni radovi su za njih bili nostalgične prirode, skriveni i neprimetni ali ipak trajni.

Ipak, te žene su birale delove tela koje odeća pokriva da ne bi neko slučajno pomislio da su pobegle iz cirkusa ili bordela. Mislim, odeća je tada skoro sve pokrivala, ali ipak je bitna da potreba za mimikrijom – tetoviraš se da niko ne vidi. Mnogi ljudi čak i danas tako misle. Jedna moja poznanica istetovirana je koliko i ja, ali radi isključivo torzo. Radi doktorski, niko ne zna da ih nosi, čak ni roditelji.

Šta povezuje tetovirane žene 19. veka i današnje slavne ličnosti?

Ono što je nekad bila cirkuska pozornica, danas je rijaliti TV. U pitanju su samo platforme za zabavu, rekapitulacija kulturnih obrazaca.

Na primer, danas su dve najpoznatije istetovirane žene Kat Von Di i Megan Masakr. One odlično rade tetovaže, ali takođe rade kao modeli, di džejevi, prodaju odeću i šminku. Megan sebe doživljava kao alternativnog modela i tatu umetnicu, što me podseća na Suicide Girls i ceo onaj trend alternativnog manekenstva – suština je u tome što neke od njih aktivno rade da bi postali tatu modeli. Moja prijateljica je i tatu model i Suicide Girl. Ko bi rekao pre dvadeset godina da od te dve industrije može da se zarađuje za život? Ali sličan je princip kao u onoj anegdoti koju sam pomenula, kad daktilografkinja odluči da postane tetovirana dama u cirkusu.

Osnovna razlika kad su u pitanju tatu devojke 19. i 21. veka je u tome što je onda seks bio tek suptilno nagovešten, dok se danas otvoreno gura u lice. To je problematično jer žena tako postaje fetiš. Ket je na primer dobro iskontrolisala svoj imidž, ali je Megan vrlo rano bila seksualizovana – to se vidi po tome kako pozira i slično. Naravno, ona ima pravo da radi šta god hoće, ali ogromna je razlika između toga i onih ranih fotografija slavnih tetoviranih žena. One su koristile svoju seksualnost na drugi način, vodile svoje karijere na drugi način, pa su im se i druge prilike javljale. To je sve u vezi sa širom pričom o seksualizaciji žena, kontroli nad ženama, medijima koji ih predstavljaju kao ono što u stvari nisu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu