FYI.

This story is over 5 years old.

Sport

Da li je ovo poslednja šansa da se skinu Ameri sa trona?

Znamo mi dobro šta ide sledeće – „kouč Kej" je odavno najavio penziju, sastav će preuzeti Greg Popovič.
21.8.16
Foto: MN Press

Ravno dvadeset godina kasnije, eto nas ponovo u istoj situaciji. Olimpijski turnir je za nama, ostatak planete se ponovo poklonio pred Srbijom, i ostao je samo poslednji stepenik u vidu američke košarkaške reprezentacije. Drugim rečima, pokazali smo znanom svetu da trenutno boljih od nas nema, barem što se tiče ne-Amerikanaca.

Situacija je, doduše, tada bila nešto specifičnija. Naši su u Atlantu došli u najboljem mogućem sastavu – Paspalj, Divac, Đorđević, Danilović, Bodiroga, Rebrača, Savić i drugari bili su strah i trepet Evrope, i u skladu sa svojom reputacijom zabeležili su samo pobede dok ne dođoše do treće inkarnacije „Drim Tima", za koji su nastupali budući članovi Kuće Slavnih Čarls Barkli, Dejvid Robinson, Hakim Olajdžuvon, Skoti Pipen i drugi.

Reklame

Posle nekih trideset minuta ravnopravne borbe, naši su fizički pali i dozvolili Amerikancima da se odlepe i komforno završe utakmicu. Kada je na tu predstavu stavljena tačka, ostao je minimalan žal za neučinjenim i veliki ponos zbog svega prikazanog. Tih godina, naime, niko nije ni pomišljao za ozbiljno da se NBA zvezde uopšte mogu pobediti, i cilj je prosto bio samo im što duže moguće pokazati zube i pružiti dostojan otpor.

Mit o nepobedivim Jenkijima srušen je šest godina kasnije u Indijanapolisu, prvo od strane Argentine, zatim i nas i potom i Španije. Uljuljkani serijom ležernih uspeha na tri uzastopna olimpijska turnira, kao i kvalitetnom epizodom na otetom SP u košarci 1994., čelnici američke košarke su na svetsko prvenstvo u sopstvenoj zemlji poslali ispodprosečnu ekipu (barem za njihove standarde), pa još pritom i loše uigranu. Poraz Pola Pirsa, Bena Volasa, te ostarelog Redžija Milera i drugih upalio je alarm u otadžbini košarke – ovakvih propusta više ne sme biti.

Pa ipak, na sledećim Igrama 2004. u Grčkoj desio se još jedan debakl. Ol-star ekipa iskusnog Lerija Brauna (kasnije, pokazaće se, najgoreg mogućeg izbora za selektora) doživela je prvo šokantan poraz od Portorika na otvaranju, zatim ih je i Litvanija dočekala na penal i naplatila im onaj poraz iz Sidneja kada je Jasikevičijusova trojka za pobedu ostala na obruču, a posao je u polufinalu dovršila magična Argentina. Ako je Indijanapolis bio šamar Amerikancima, Atina je bila nok-aut udarac pravo u bradu. Jer jedno je izgubiti svetsko prvenstvo, a drugo obrukati se pred bogovima Olimpa. Ovo prvo i sme ponekad da se desi. Ovo drugo – ne.

Reklame

Ključevi od kola su tada uručeni trofejnom treneru Djuk univerziteta Majku Kšiševskom. „Kouč Kej" je u prvom pokušaju ponovo naleteo na stativu – poraz od Grčke u polufinalu u Saitami osudio je Amere na još jednu bronzu, drugu u tri godine. Međutim, posle toga, ispada nije bilo. Na olimpijskim igrama u Pekingu, „Redim tim" je sa relativnom lakoćom stigao do zlata, a slična demonstracija sile prikazana je i na svetskim prvenstvima 2010. u Turskoj i 2014. u Španiji, kao i na olimpijskom turniru 2012. u Londonu. Pred odlazak u Rio, poslednja zvanična žrtva bejahu upravo ponovo Srbi. Harden, Kari i ekipa surovo su se poigrali sa nama u završnom meču finala SP, rasturivši nas sa 129-92.

Ali, izgleda da i kod moćnih Amerikanaca nekad dođe do zamora materijala. Pred olimpijski turnir u Brazilu, svoje učešće otkazali su mnogi bitni igrači svetskog formata kakvi su Stef Kari, Džejms Harden, Lebron Džejms i drugi. I pored njihovog odsustva, Sjedinjene Države poslale su ekipu sa ravno 11 „Ol-Star" igrača (mahač peškirom Harison Barns je jedini kome je ovo zvanje izmaklo), koja je na papiru bila spremna da se lagano iznese sa svakim poteškoćama. Rutinska raskantavanja nejakih Kine i Venecuele u prva dva kola potvrdilo je da se izgleda zaista radi o potentnom sastavu.

Treći meč protiv Australije okrenuo je tu percepciju doslovno naglavce. Posle mnogo muka i nešto jače igre u poslednjih petnaest minuta, puleni slavnog trenera Kšiševskom uspeli su da se iskobeljaju iz rupe u koju su ih gurnuli NBA igrači Peti Mils i Metju Delavedova. Isplivale su tada na površinu sve slabosti dvanaestog avatara „Drim tima" – u napadu, ekipa je delovala kao da se srela prvi put prekjuče u hotelu, i igrači su pribegavali isključivo rešenjima u igri jedan na jedan. U odbrani, pak, Amerikanci su bili potpuno zbunjeni brzim protokom lopte na spoljnim pozicijama, i korišćenjem centra kao ofanzivno oružje ne samo u košgeterskom, već i razigravačkom smislu. Moćni košgeteri kakvi su Kevin Durent, Kajri Irving i Klej Tompson, kao i „Ol-NBA" defanzivci Deandre Džordan i Drejmond Grin, najednom su izgledali sasvim prosečno.

Reklame

Meč sa Srbijom samo je dodatno potvrdio ono što se videlo protiv Australije. Krv je sada i zvanično bila u vodi, i ajkule su se okupile oko bogatog plena. Ako su Mils i Delavedova načeli Amerikance, Miloš Teodosić je u njih ušao punom snagom. Plejmejker CSKA sekao je svaki vid američke odbrane kao vruć nož blok putera, pronalazeći rešenja u nekim navratima toliko lucidna da su se američki komentatori hvatali za glavu. Miroslav Raduljica, koji u svom poslednjem boravku preko Atlantika nije uspeo da sebi obezbedi garantovan sezonski ugovor nakon dva desetodnevna, je sa tolikom lakoćom briljirao pored Džordana i Demarkusa Kazinsa da su ovi prosto odahnuli kada je korpulentni Inđijac zbog pet ličnih morao prevremeno na klupu. Šut Bogdana Bogdanovića za izjednačenje nije prošao kroz obruč i Amerika je tako preživela još jednom, ali znali smo da se neće završiti na tome.

Inspirisana partija protiv velikog protivnika prenula je „Orlove" iz sna i dala im podsticaj za ostatak turnira. U četvrtfinalu eliminisan je veliki rival iz komšiluka, a u polufinalu Australiji je ispostavljen račun za onaj poraz u prvoj fazi i to sa zelenaškom kamatom. Zaigrala je Srbija Aleksandra Đorđevića kao Jugoslavija iz najboljih dana. Čelična odbrana ostavila je „Bumere" na tek 14 poena na poluvremenu, a Teo, Jokić, Marković i Kalinić dovrišili su kasnije i posao u napadu. Na kraju, 87-61, i povratak na prvi pasus ovog teksta. Ostali smo samo mi i oni. Ali, okolnosti su se promenile.

Reklame

U razgovoru sa mnom za Vice Srbija, Miloš Teodosić je pred početak kvalifikacionog turnira izjavio da se slava stiče igrajući za reprezentaciju, ne u klubovima. Dragi drugovi košarkaši, kako da vam kažem, ali taj posao ste već odradili. Mesto na balkonu vam je zagarantovano, i vaša imena ostaće zapamćena među domaćim ljubiteljima košarke još hiljadama godina, baš kao što smo zapamtili i vaše prethodnike iz Atlante.

Ako, međutim, ne stanete gde su stali i oni, i odete taj korak dalje, vi nećete ostati samo slavni. Ne, u tom slučaju, vi ćete postati besmrtni. Postaćete olimpijski ideal ne samo Srbima već celoj planeti, baš kao što su učinili Argentinci pre dvanaest godina u postojbini olimpizma. Vaša imena će stajati zajedno uz Abebea Bikilu, Marka Špica i Juseina Bolta. Svako dete od Novog Zelanda do Aljaske će znati napamet priču o maloj zemlji sa jugoistoka Evrope koja je nanela Amerikancima prvi ikada poraz u olimpijskom finalu, barem kada računamo post-Drim Tim eru.

Je li realno očekivati ovakav ishod? Zašto da ne. Kako sam juče pročitao jednu duhovitu opasku na društvenim mrežama, pa mi smo na bazi loženja krenuli protiv NATO pakta, a sad kao nećemo na Kajla Laurija. Raspoloženje u našoj ekipi je na najvišem mogućem nivou. I za razliku od Atlante, kada smo nagađali koliko možemo da izdržimo, sada smo malo svesniji svojih kapaciteta.

Naravno, izuzetno je teško prognozirati kakav će se to tim Sjedinjenih Država pojaviti večeras od 20:45 na parketu. Oni još uvek imaju dovoljno individualnog kvaliteta da sa 80% snage izgaze svakog ko im stane na crtu, ako se barem iole dovedu u vinklu i povežu redove. Protiv Španije u polufinalu baš i nije delovalo tako, i najveći saveznik im je bio umorni, ostareli tim Serđa Skariola. Stojim vam dobar da bi ovaj isti sastav napravio Amerikancima ozbiljne probleme samo da je pet godina mlađi, ovako, ne možeš baš da računaš da će ti Navaro i Gasol igrati 35 minuta, koliko god veliki oni znalci bili.

Kako god okrenemo, deluje da je ovo poslednja šansa za nekoga da skine Amere sa trona. Znamo mi dobro šta ide sledeće – „kouč Kej" je odavno najavio penziju, sastav će preuzeti Greg Popovič, na prvi sledeći turnir biće pozvani i Lebroni i Kariji i Hardeni ovoga sveta, „Pop" će ih zabraviti u neku vojnu bazu mesec dana i uigrati ih k'o svoje Sparse i opet će stoka da nabija sa četres' razlike, da prostite. Ne voli veliki brat kada mu tamo neke Srbije, Argentine i Španije uzmu primat nad „njihovim sportom". Opšte je mesto da se sa Amerikancima teško može igrati ako su došli narihtani na svoj apsolutni maksimum.

Ali to ovoga puta ipak nije slučaj. Australija, Srbija, Francuska pa i Španija imali su svojih ne pet, već trideset i pet minuta sa ovom ekipom, i pokazali da se tu nešto možda ipak da iskopati. Dakle, drugovi košarkaši, što bi se reklo – još malo pa nestalo. Udrite dok je vruće, pa kud puklo.

Napred u legendu.