​Jebeš muziku, pričajmo o osećanjima

Muzički festival FYF Fest u Los Aneđelesu praktično je jedina prilika kad izlazim iz kuće. Svake godine čim objave spisak izvođača, ja sam u fazonu: Obavezno idem. A onda se približi taj vikend i ja sam u fazonu: Oh ne, to znači da moram da se pojavim u javnosti.

Ove godine sam osećala poseban otpor prema odlasku na festival kada mi je na bradi iskočio buljuk akni svega nekoliko dana pred sam događaj. Zamišljala sam te svoje četiri ogromne bubuljice kao glavne izvođače na festivalu, prekrivene skorenim puderom, obasjane suncem Los Anđelesa.

Muzički festivali treba da su vreme za slobodu, zabavu i sreću. Ali ja se plašim lične slobode, nisam prirodno stvorena za zabavu, a sreću obično doživljavam kao neuhvatljivu kategoriju. Deo problema je u tome što sam uvek na oprezu iščekujući neki razlog za nerviranje. Ako nisu akne, biće to nešto drugo. Ali sreća — sposobnost da budete samo ono što jeste bez trunke napora — izgleda da izmiče i mnogim drugim ljudima.

Ove godine sam odlučila da na festivalu o sreći intervjuišem muzičare za čija se dela kaže da su "tužna" "mračna", "nostalgična" ili "melanholična": šta je za njih sreća, šta im znači, kako je doživljavaju. Prva osoba sa kojom sam pričala bio je Džeremi Grinspen iz grupe Junior Boys, čiji album Big Black Coat prosto obožavam zbog njihovog čeznutljivog zvuka.

"Da definišem sreću?", rekao je Grinspen. "Mene je prilično lako zadovoljiti, ja sam ti prost u tom pogledu. Kad pomislite na sve ono što bi usrećilo jednu 70-godišnjakinju, to bi uglavnom usrećilo i mene. Moj ideal savršenog dana je, ono, kupovanje starina na selu, dan proveden na farmi, tako to. Ne volim uzbuđenja. Volim kad sve teče glatko."

"Da li se to na bilo koji način odražava na tvoju muziku?", upitala sam ga.

"U svom svakodnevnom životu nisam sumorna, melanholična osoba, tako da mislim da sve to iz mene izvire u muzici… To je dobra strana stvaranja muzike, imaš šta da radiš sa svojom nervoznom energijom kad nisi dobro raspoložen… Dobra muzika često nastaje iz loših trenutaka u vašem životu. Uglavnom mogu da razrešim mnoge stvari u svom životu kroz muziku."

Grinspen mi je delovao prilično zadovoljan sobom. Zapitala sam se kako bi on reagovao kad bi mu se odjednom izbacio buljuk akni na bradi. Da li bi dozvolio da mu naruše unutrašnji mir? Mislim da ne bi. Džek Tejtum iz grupe Wild Nothing, sa kojim sam pričala posle, delovao je zato zadovoljavajuće opsednutiji sobom i manje opušteno.

"Ima nešto površno u muzičkim festivalima, tako da se osećam, kao izvođač, da moram da se pravim da sam srećniji i da se više zabavljam nego što to stvarno radim. Što ne znači da se uopšte ne zabavljam… ali u društvu ljudi dobijam prilično jak napad anksioznosti, tako da nikad ne bih ni išao na muzičke festivale da ne nastupam na njima", rekao je on.

Da sve bude zanimljivije, muzika grupe Wild Nothing pokazuje vrlo malo od te frenetične energije anksioznosti, a projektuje mnogo više snoliku energiju materice. Kao da ste na nekom mestu na kom biste želeli da se sakrijete od anksioznosti.

"Imaš li prikolicu? Da li se kriješ u njoj?", upitala sam ga. "Zato što ja volim da se krijem. Na festivalu sam se krila u kupatilu i tvitovala."

"Kad bi mi se ukazala prilika, verovatno bih", rekao je on. "Spreman sam da ugrabim tu priliku… Kad sam na bini, sve je drugačije. Ne stvaram sebi drugu ličnost, ali glumim da mi je 'u redu što sam tu.' Uživam u tome na nekom nivou, ali uvek imam osećaj: Sranje, sigurno razmišljam o istim stvarima o kojima svi razmišljaju."

"Kad osetiš anksioznost u društvu ljudi", pitala sam ga, "da li je to fizički osećaj, kao napad panike, ili se više ispoljava mentalno — kao haotične misli u glavi, poput opšte anksioznosti?"

"Postaje više fizički osećaj kad sam u velikoj masi kao što je ova", rekao je on. "Sinoć sam došao ovamo da gledam neke nastupe a potom sam bio u fazonu: 'Ne mogu ja ovo.' Uvek moram da se povučem… Kad god postanem opsednut sopstvenim mislima, tonem sve dublje i dublje i počnem da se pitam šta drugi misle. Čovek lako zaboravi da niko nešto posebno ne razmišlja o tebi."

Zatim sam razgovarala sa Munafom Rajanijem i Majklom Džejmsom iz Explosions in the Sky, benda poznatog po dramatičnom i emotivnom zvuku, ili kako to članovi vole da zovu, "katarzičnim malim simfonijama."

"Nekad sam bio ciničniji u svom odnosu prema sreći, sreća je bila kad sam namiren, kad mi više ne treba ništa, ali više se ne osećam tako. Sada osećam da mi zaista treba nešto da bih bio srećan… određena ispunjenja", rekao je Džejms.

Sa Rajanijem je, međutim, drugačije.

"Što se mene tiče, sreća mi je nekad dolazila u formuli ako/onda. Ako se dokopam ovoga, onda ću osećati ovo. Ali kako sam bio stariji, shvatio sam da sve više mogu da eliminišem to i samo živim u sadašnjem trenutku i budem srećan s onim što imam… Kad ste srećni, lako je biti u fazonu: 'Aha, ovo mi nedostaje ili ono mi nedostaje.' Mislim da prvo morate da budete spremni da želite sreću", rekao je on. "Naša muzika je tokom godina sadržala u sebi tugu, trenutke besa, sve one trenutke koje jurimo i pokušavamo da prenesemo preko melodije. Ali to nije celovita definicija nas kao ljudi. Zanimljivo je prisetiti se svih tih muzičara koje smo usput upoznali i koji su, po mom mišljenju, pristajali uz muziku koju stvaraju i oni koji nisu. I kako su oni koji nisu pristajali uz svoju muziku bili mnogo bolji nego što sam očekivao. A oni koji jesu, e sa njima je bilo, ono, radije bih da ih nisam upoznao."

"Ja se ne upoznajem sa svojim idolima, prosto to ne radim", rekao je Džejms. "Svirao sam na festivalima sa svojim omiljenim bendovima i izbegavao ih. Ne želim to sebi da pokvarim."

Na FYF-u sam dobila priliku da upoznam jednog od svojim muzičkih idola, Gold Pandu, britanskog producenta čijoj se muzici često prepuštam u potrazi za kreativnom inspiracijom. Panda je ponekad plesan, a ponekad, kao u slučaju Kingdom — EP-a koji je izdao ovog leta ubrzo nakon svog LP-a Good Luck and Do Your Best — mrači i tuguje. Ali ispostavlja se da je Panda uživo mnogo turobnija osoba i veći samotnjak nego što čak i njegova muzika može da dočara. Zbog tih njegovih osobina još sam ga više zavolela.

"Voleo bih da ne moram da nastupam uživo", rekao je on. "Teže mi je kad sam na turneji. Trebalo mi je pet godina da naučim kako da se opustim. Najsrećniji sam kad obavljam svoju svakodnevnu rutinu. Volim da se probudim, malo vežbam, odem na ručak… Znaš li za vafle od krompira? Uzmem vafle od krompira i grilujem ih, ne pržim, stavim na hleb sa malo salate. Koristim majonez i engleski senf. To me usrećuje."

E, to vam je sendvič Gold Pande, originalna tvorevina. Rekao mi je i da je njegov raspored snimanja organizovan oko rituala ishrane iz njegovog detinjstva. Kad je bio mlađi, dolazio bi kući iz škole, a majka bi dočekivala njega i njegovu sestru čajem i kolačima. Danas je četiri popodne vreme kad se primiri i stvara muziku.

"Nedavno sam ponovo izvodio 'You' na nastupima i ljudima se baš sviđa", rekao je on za svoj stari favorit. "Ta pesma ih usrećuje. Ali onda se zapitam zašto ja to radim? Za koga sve to radim? Na koncertu mi je prišao jedan lik i rekao: 'Nisam se baš dobro proveo večeras', a ja sam ga pitao: 'Jesam li ja kriv za to?' Ne volim kad ljudi koje poznajem dolaze na moje koncerte zato što samo svraćaju da me gnjave. Za rođendane i praznike volim da budem sam. Srećan sam kad sam sam, tad možeš da radiš šta god poželiš."

"I ja sam ista takva", rekla sam mu. "Nema ničeg lepšeg nego kad neki prijatelj otkaže planove. Ali ponekad, kad nemam plan, osećam kao da bih trebalo da ga imam."

"Zato bi stalno trebalo da praviš planove i otkazuješ ih", rekao je on. "Pre nekoliko meseci, isplanirao sam da odem na koncert u London. A kad je došao taj dan, pomislio sam: Zašto sam to uradio? Ne želim da izađem. Gde mi je bila pamet? I otkazao sam u poslednji čas. I to je bio najbolji osećaj na svetu. Bila je to prava sloboda."

"To je savršeno", rekla sam mu.

"Trebalo je oboje da otkažemo ovaj intervju", rekao je on.

Pratite SoSadToday na Tviteru