Selfi stik ili kavez za pritvor: Fotografije izbeglica u turističkim odmaralištima

FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Selfi stik ili kavez za pritvor: Fotografije izbeglica u turističkim odmaralištima

Dok se Grčka nosi sa trećim interventnim paketom, mogućim izlaskom iz EU, i izbegličkom krizom, turisti iz severne Evrope gustiraju koktele, tamane giros, i na plaži elegantno zaobilaze prsluke za spasavanje koje su ostavili preživeli iz ratom...

Avgusta 2015, dok je izbeglička kriza počinjala da dominira svetskim medijima, fotograf Jerg Brigeman doputovao je na grčko ostrvo Kos da bi ovekovečio prve susrete izbeglica iz Sirije, Iraka, Avganistana, i Pakistana sa turistima iz Britanije, Švedske, i Nemačke.

Iako je ovaj kontrast predstavljen duhovito, situacija je bila više nego ozbiljna. Očaj sa Istoka protiv luksuza sa Zapada, bez posrednika kao što su političari ili mediji iza kojih se obično može sakriti. Dok se Grčka nosi sa trećim interventnim paketom, mogućim izlaskom iz EU, i izbegličkom krizom, turisti iz severne Evrope gustiraju koktele, tamane giros, i na plaži elegantno zaobilaze prsluke za spasavanje koje su ostavili preživeli iz ratom zahvaćenih područja.

Reklame

Razgovarali smo sa Brigemanom o zapadnjačkom konceptu blaženog neznanja, i o tome kako nas tradicionalne foto-reportaže čine tragično otupelim na sve.

VICE: Zdravo Jerg. Na Kosu si imao prilike da vidiš prve susrete između izbeglica i turista. Kako si doživeo komunikaciju između ove dve grupe?

Jerg Brigeman: Bila je to jedinstvena situacija. Tamo gde se izbeglice iskrcavaju na Lezbosu turizam nije baš razvijen, ali zato je Kos bio fascinantan. Ove dve grupe ljudi nikad nisu bile u bližem kontaktu. Prostor je mali pa je komunikacija bila prinudna – ne uvek verbalna, ali ljudi su se uzajamno gledali i trudili da shvate šta oni drugi traže tu.

Jesu li turisti pokušavali da pomognu?

Neki jesu prilazili izbeglicama, nudili im vodu i dečije igračke, ali pomoć su uglavnom pružali žitelji Kosa iz hotela i restorana, kao i grčke anarhističke i levičarske organizacije. Bilo je i turista koji su tu volontirali. Na jednoj fotki izvesni Holanđanin pokušava da zadrži izbeglice u redu, i to prilično grubo. On se dobrovoljno javio da pomogne u raspodeli hrane, šampona, i ostalih potrepština.

Iako je jukstapozicija bila u velikoj meri prisutna, pokušao sam da dočaram kako izbeglice i turisti ipak dele isti prostor, kako se u stvari ne razlikuju baš toliko. Nekad se vidi da izbeglice koriste ostrvo baš kao i turisti, imaju iste potrebe, iste obrasce ponašanja – sunčaju se, druže se dok čekaju registraciju. Vide se deca izbeglica kako se kupaju u prslucima za spasavanje, slično kao što deca turista koriste gume za plivanje. Čak sam slikao izbeglice dok prave selfije na plaži, baš kao što rade i turisti. Nema tu neke razlike; osim što su odrasli u sjebanom mestu gde se trenutno raduje, sve ostalo je isto. Baš to sam hteo da prikažem.

Reklame

Fotografije kao da pokazuju manjak razumevanja sa Zapada, manjak empatije. Da li je i to bila namera?

Definitivno, to je to. Ali ko je kriv za nedostatak empatije? Ako stvari percipiraš samo kroz medije, nisi im direktno izložen. Nešto je sasvim drugo kad se nađeš oči u oči sa izbegličkom krizom. Odjednom počneš emotivnije da doživljavaš te ljude.

Turisti na Kosu reaguju na razne načine. Mnogi od njih su odavno rezervisali te dve nedelje letovanja, radili su čitave godine da bi mogli da priušte odmor, jedva su ga dočekali, a onda kad dođu i zateknu sve te izbeglice… Mislim, mnogo njih je u vestima već imalo prilike da vidi šta se dešava, što znači da su pomislili „Na odmoru sam, ne moram valjda sve to da gledam." Što je sasvim OK, ali ko baš nije hteo da vidi izbeglice mogao je da izabere hotel na drugoj strani ostrva, pola sata vožnje udaljen, i tako da izbegne problem.

Sa druge strane, bilo je ljudi koji su takođe čuli šta se dešava pa su svesno došli na Kos da bi to iz prve ruke videli. Oni su više razmišljali „Kad sam već tu, daj da nekako pomognem." Interesantno je to kao metafora na reakciju celog sveta na ovaj haos.

Da li je bilo konkurencije od drugih reportera zainteresovanih za izbegličku krizu?

Jeste, i to me je iznenadilo. Jednog jutra sam baš rano ustao da sačekam čamce na plaži, kad ono još osam fotografa na istom zadatku. Stajao sam sa njima i slikao pristajanje, ali dešavalo se još toliko toga što oni kao da nisu razumeli. Kad je došao sledeći brod, ja sam se udaljio dvadesetak metara da bih uhvatio celu scenu. Hteo sam da pokažem kako su i mediji jedan od aktera cele priče. Kolege su se malo ljutile jer je nepisano pravilo da se drugi foto-reporteri ne hvataju u kadar. Ali oni jesu bili deo te situacije; ako su mislili da nisu, varali su se. Kad izbeglice čeka čitav čopor fotografa, to na njih ostavlja utisak. Neki od njih su čak skakali sa brodova u pristaništu i bežali jer su mislili da ih čeka policija.

Reklame

Tradicionalna krizna fotografija koja prikazuje ljudsku muku, svakako mislim da je taj pristup važan i da ima svoje mesto, ali rekao bih da na ljude sve manje i manje utiče. Toliko smo izloženi toj vrsti sadržaja da samo klikćemo i prelazimo sa jedne slike razorene porodice ili mrtvog deteta na drugu, ne povezujemo to sa svojim životima.

Kako se tvoj rad u tom smislu razlikuje?

Ja pravim tu vezu, prikazujem čoveku da bi on mogao da bude taj turista na plaži. Jeste ovo lakše od krizne reportaže, ali ipak hvata posmatrača za vrat i vuče ga u središte stvari, što je za mene veoma interesantno.

Brigemanove fotografije dostupne su preko njegovog vebsajta.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu