Svi polumaratoni koje sam istrčao pijan i urađen

Fotografija: Flickr, Pauleon Tan

Meni nije suđeno da istrčim polumaraton – prvo sam mislila da ću se ugušiti svaki put kad potrčim. Onda, kada sam napokon naučila da dišem i uspela da istrčim prvu trku zadovoljstva, pronašla sam novi izgovor – ne mogu ja duge distance, pušim. Onda sam uspela da istrčim i deset kilometara. I najvažnije – srela ljude koji mogu da istrče mnogo, mnogo više od mene, sa istom ili većom količinom sranja u sebi od sranja koja ja nosim u plućima. Ovo je priča jednog od njih.

Sportom se bavim manje-više od kad sam prohodao. Kao hiperaktivno dete, šetao sam od jednog sporta do drugog. Počeo sam aktivno da trčim pre tri godine. Trčao sam i pre toga, ali ne tako intezivno. Sve je krenulo kao sprdnja i dokazivanje - jako sam tvrdoglava osoba i ako deset ljudi kaže da je nešto glupo, ja ću biti taj glupi lik.

Prvi susret sa drogama sam doživeo jako rano. Odmah da se razumemo, nisam imao ni tužno detinjstvo, neku tragediju ili nešto slično. Naprotiv, imao sam najlepše detinjstvo na svetu, sa mnogo ljubavi roditelja, i dan danas sam im zahvalan na tome. Svu drogu sam probao jer sam sam tako hteo.

Napaljenost koju sam osećao na prvom polumaratonu ne mogu da objasnim. Tu sreću, energiju i pozitivan vajb zbog najgotivnije ekipe koje sam sreo do tada, nikada neću zaboraviti. Neposredno pre trke, nekih 15 minuta, spušili smo ne buksnu, nego banderu. Ubili smo se. To je bio prvi momenat kada sam počeo da spajam lepo i korisno. U stvari, usrao sam se. Toliko, da nisam znao gde bijem. Staza je bila kružna, trčalo se tri kruga, a ja sam se toliko razneo da nisam skontao kada sam istrčao prvih sedam kilometara. A u stvari, bilo je nikad bolje. Nekako sam uspeo da završim taj prvi polumaraton i sada sa ponosom na mojoj spomen ploči može da piše: Ovde je pepeo polumaratonca.

Od tog prvog puta je prošlo mnogo vremena, mnogo polumaratona i jedan maraton. Jesam, istrčao sam ga, moram da se hvalim, jer to nije mala stvar. Jako bitna stvar je da nisam razvaljen na svakoj trci. Nisam napravio sport u sportu. Ne idem na trku po principu - 'ajde da se ubijem, pa da trčim. Konzumiranje droge i alkohola je jednostavno posledica super druženja ili, najčešće, neprospavanih noći pre trke. To najčešće i jeste slučaj - daj da se malo podignem, mrtav sam umoran.

Tako sam od zabranjenih supstanci probao skoro sve što podiže - kokain, MDMA, spid. Ali, odmah da se razumemo – trening mi je presudan. I ni sa čim ne sme da se pretera. Ni sa drogom, ni sa treningom. Ključ je da ja slušam svoje telo. Govori vam osoba koja udari dve krmače i krene da trči tri sata. Da, znam da ovo sve deluje jako kontradiktorno i da se veliki broj vas sada pita zašto uopšte trčim, zašto posle aftera u gradu lepo ne produžim do kuće. Radio sam i to, prilično dugo, dok nisam shvatio da me to više ne radi.

Onda sam prešao na Sony. Kada celu noć igraš Sony i ne spavaš, a očekuješ da istrčiš trku, onda dolazi stari dobri prijatelj iz tame – spid. Tu je kada je teško, kada telo vrišti: "Ne mogu više, 'oću da spavam!", a glava hoće još i dalje.

Onda na red dolazi i psiha. Ako se drogiraš, moraš da budeš jak i da, kad sve prođe, digneš glavu i dočekaš realnost sa osmehom.

Problem je dan posle trke i drogiranja. Ja taj pakao još nisam doživeo, nikada nisam imao iskustva sa depresijom i susretom sa stvarnim životom. Radujem se svakom novom danu, jer, svaki dan je nova avantura. E sada, naravno da su neke avanture loše i bolne.

Takva je bila i moja poslednja - neposredno pre trke, nekih dvadesetak minuta pre starta, a posle neispavane noći i odluke da ipak trčim, pod euforijom i maksimalno odvaljen, dolazim na start. Umesto vode, drugar je izvadio flašu rakije. Kada je video da pijem, samo je okrenuo glavu i rekao: "Jebeno ćeš umreti na pola". Naravno, napravio sam sebi problem.

Alkohol je najveći pakao na trčanju. Koks je u poređenju sa flašom rakije mala beba. Hteo sam da riknem posle 10 kilometara. Jednostavno nisam više mogao. Sve se skupilo – umor i rakija, bilo je droge. Ali je realno najveći problem bio u tome što sam dehidrirao. Poželeo sam da legnem pored staze i zaspim.

Ali tu počne da radi inat. Ako sam znao da se userem, sad moram da stegnem zube i izdržim. I jesam, uspeo sam da izdržim do kraja. Ali samo zahvaljujući prijateljima koji su me bodrili. Taj momenat kada vidiš poznato lice u daljini, lice koje drži ledenu limenku piva u ruci – ta sreća se ne može opisati.

Zgrabio sam pivo i mislim da sam u sekundi popio prvu limenku. Popio sam još tri i posle male pauze nastavio sa trčanjam. Bilo je prokleto stravično - nikad bolji osećaj. Takve su posledice kada hoćeš da sediš na dve stolice - u jednom momentu si u paklu, a već u sledećem u raju. Važno je samo da znaš gde si i da uvek mozeš da kontrolišeš šta ti se dešava sa telom.

Ljudi sličnih meni nema mnogo. Ali, postoje. I svi imamo istu logiku – brate, desilo se. Jebi ga. Ako uspe, uspe. Ako ne možeš dalje, staneš, skineš broj, staneš pored staze. Uvek ima novih trka i svaki dan nosi svoje izazove. Glupo je siliti se kad ne možeš.

Ne znam šta bih rekao ljudima koji se na Instagramu hvale oznojenim licima posle trke. Ja ne smaram ljude pričama o tome koliko sam isrčao, koliko sam spremao i koji mi je tempo. Ja se odvalim kao srednjoškolac na maturskoj ekskurziji i istrčim. Nije da nisam svestan loših posledica toga što radim. Ovo nije zdravo, pomalo je glupo i može užasno da vas sjebe.

Da je važno slušati telo kažu i lekari i treneri.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu