Probušio sam sebi lobanju kako bih ostao urađen zauvek

„Ovo je priča o tome kako sam sebi izbušio rupu u lobanji."

Teško je naći primamljiviju uvodnu rečenicu u nečije memoare od ove iz knjige Džoa Melena pod naslovom Bore Hole (1970.) U pitanju je priča o begu iz šablonskog života 1963. o esidu u psihodeličnoj Španiji šezdesetih i o odluci autora da trajno izmeni sopstvenu svest auto-trepanacijom, odnosno bušenjem rupe u lobanji.

Iako je i sama tema bila dovoljna da knjiga postane kultni klasik, Melenov fantastično pitki stil daje nam uvid u duh kontra-kulture šezdesetih godina prošlog veka. Eto zašto su originalnih 500 primeraka, koliko je iznosio tiraž prvog izdanja, postali vredni artifakti iz tog davnog doba. Knjiga je doživela luksuzno novo izdanje (Strange Attractor) i sada je dvostruko duža; Džo je svoju priču ispričao do kraja, i opisuje razvoj trepanacije do 21. veka. Takođe pokušava da odgovori na fundamentalno pitanje o ljudskoj prirodi: zašto toliko volimo opojna stanja?

Džo Melen je sedamdesetšestogodišnjak u neočekivano dobroj formi. Deluje oštroumno, mnogo inteligentnije od većine ljudi sa kojima sam u svakodnevnom kontaktu, nezavisno od njihovog godišta ili korišćenja LSD-a. Nije da ga baš tražim pogledom, ali posle sat vremena razgovora uočavam mu udubljenje veličine prsta na temenu. On mi kasnije objašnjava da je to trag prethodnog, delimično uspešnog pokušaja ručne trepanacije. Lokacija one uspešne, koju je izveo električnom bušilicom 1970. godine, nalazi se na vrhu čela, na mestu „trećeg oka" odnosno krunske čakre. Potpuno je neprimetna na prvi pogled – morao je prstom da mi pokaže gde se nalazi.

Razlika između autobiografije i memoara je to što prva forma priča celokupnu priču o nečijem životu, dok se druga više bavi jednim konkretnim periodom. Memoari obično, najšire govoreći, opisuju nečije putovanje. Džo na svoje putovanje nije pošao sa prvim džointom ili prvim kartonom esida, već u trenutku kada je odbacio život koji su mu roditelji i establišment isplanirali. Izgovor mu je klasičan južnoengleski, što i ne čudi imajući u vidu da je studirao na Itonu i Oksfordu. Smešila mu se svetla budućnost u očevoj deoničarskoj firmi. Štaviše, bio je samo na nedelju-dve od završnih ispita kad je odlučio da batali sve to. (Između ostalog zato što je počeo da čita Hakslija i Uspenskog.) Kad je napustio školu i počeo da puši travu, sve ostale kockice su jedna za drugom legle na svoje mesto.

VICE: Bio si deo bitnik generacije?

Džo Melen: Da, to je bilo pre esida. Ali u to vreme, sredinom šezdesetih, počelo je da se priča o esidu. Živeo sam u Španiji '64, u Toremolinosu. Bila je tu mala grupa ljudi koji su pušili dop i slušali džez. Upoznao sam Alana Siska kome je meskalin otkrio Timoti Liri u Akapulku. On mi je opisao kako je tripovao na plaži i rvao se sa hobotnicom u talasima. Imao je još dva tripa kod sebe, povelika, od po 850 miligrama. Dao mi je jedan, i bilo je neopisivo. Raj na zemlji.

Kad si sreo Barta Hjuza, Holanđanina koji te je upoznao sa esidom i trepanacijom?

Na Ibici '65, svi redom su već pričali o esidu, ali malo ko je imao priliku da ga proba. Slučajno sam čuo kako neka dvojica pričaju o „budućnosti esida", ispostavilo se da je jedan od njih bio Bart. Već sam čuo da je izbušio rupu u glavi, mislio sam da je lud. Ispostavilo se da se vraćao iz Amsterdama gde je pravio LSD. On je sa ortakom prvo počeo da proizvodi meskalin, a posle prešao na esid… i stvarno mu je bio dobar.

Ponudio mi je da probam, otišli smo kod njega, imao je veliku papirnu kesu punu kockica šećera i drugu punu limuna. Objasnio mi je da treba da umočim kocku u sok od limuna i zajedno ih uzmem. Trip je bio divan.

Je l' bilo sve u paketu? Izmeštanje vremena, halucinacije?

Vidiš, to je ono najbolje. Kad ne uzmeš šećer, halucinacije su neminovne. Možeš i tako da kreneš, pustiš se koliko ti odgovara, a onda se šećerom vratiš. Kad sam otišao kod kući, mislio sam da haluciniram jer mi se činilo da mi je soba poplavljena, da su cevi popustile. Mislio sam da tripujem, ali kad sam se sutra probudio, voda mi je bila do kolena – nisam uopšte halucinirao, poplava je bila stvarna.

Dan kasnije sam otišao kod Barta, a on mi je pokazao pismo koje je otkucao za jednog profesora psihijatrije u Amsterdamu. Taj naučnik je nudio Bartu da mu bude asistent pre nego što je ovaj počeo da uzima esid i priča o tome javno. U pismu je opisao hemijske procese koje je otkrio. Ukratko, shvatio je da LSD sužava krvne sudove; onaj naučnik je eksperimentalno pokušavao da esidom smanji krvarenje pri porođaju, kao i da leči probleme sa cirkulacijom i disanjem, ali uopšte ga nije povezao sa širenjem svesti. Zato on nije bio genije. Bio je dobar hemičar, ali Bart je bio genije. Pamtio je sve što je ikad naučio.

U čemu je stvar sa kockama šećera?

Svest je proizvod metabolizma mozga, dakle oksidacije glukoze. Glukoza je jedini izvor energije za mozak. Samo tako mozak može da radi, trošeći glukozu. Znači, što se više glukoze sagori, to više ćelija dostiže taj nivo svesti, i odjednom ti se svest proširi.

Bore Hole, moja knjižica, izlaže jednu veliku ideju, a ta ideja je da svi ljudi žive sa problemom. Problem je u tome što stojimo uspravno, pa srce mora da pumpa krv do mozga nasuprot gravitaciji. Takođe, lobanja potpuno sraste kad se stigne u odraslo doba, između 18. i 21. godine. Pre toga ima zazora, lobanja je iz više delova. Mozak je tu kao puding; širi se i pulsira. Ali kad lobanja potpuno sraste, više nema prostora za to. Mnogo manje može da pulsira, krv prolazi kroz mozak bez pulsiranja. I baš zato tripujemo. To stanje opijenosti nas vraća u detinjstvo, kad smo bili spontani i kreativni i živi. To je ono što nam nedostaje. To je izgubljeni raj.

Naslovna strana "Bore Hole"

To nas dovodi do trepanacije. Za bušenje rupe u lobanji postoji kako istorijski tako i preistorijski presedan, zar ne?

Tako je. U pitanju je najstarija hirurška operacija na svetu, izvodili su je ljudi na svakom kontinentu. Otkrivene su bušene lobanje Inka u Peruu, njih četrnaest u nizu, svaka sa rupom na istom mestu. Misli se da je trepanacija tu bila deo inicijacije u kastu sveštenika. Valjda bi očigledan razlog za operaciju bilo lečenje oštećenja mozga. Ako ratnik u boju bude udaren sekirom u glavu, delići kosti mogu da nagnječe mozak. Znači, potrebno je da se olakša pritisak. Ali trepanacija se i danas radi u Keniji, plemena Gusi i Kuria koriste vrlo primitivne instrumente. Jednostavna je procedura u pitanju. Na hirurškom odeljenju, to bi lako mogla da radi sestra, ne hirurg.

Ja nisam previše gadljiv, ali neke delove knjige mi je bilo teško da čitam. Razumeš li odbojnost i neprijatnost koju neki ljudi osećaju?

Svakako, sasvim je razumljivo. Kad sam ja prvi put čuo za tu ideju, pomislio sam „Ovo je suludo!" Ideja da neko to sam sebi radi zvuči apsurdno. Ali na sve se čovek navikne, zar ne?

Kako ti je prošao prvi pokušaj?

Bilo je to 1967. vratio sam se u London. Nisam imao novca, nisam mogao da priuštim električnu bušilicu pa sam kupio ručnu iz prodavnice hirurške opreme. U pitanju je praktično svrdlo, samo što je nazubljeno pri dnu. U sredini je šiljak kojim se izdubi površina lobanje, a onda vrtiš dok zupci ne prošire rupu. Svrdlo je malo uže na dnu nego na vrhu, tako da kad ga izvučeš, taj kružni isečak lobanje izađe zajedno sa njim. Nije bilo nimalo lako, kao da pokušavaš da izvučeš čep sa unutrašnje strane flaše. Bušilica je bila tupa, nisam uspevao da je zabodem. Bio sam na esidu, mislio sam da ću samo tako moći to da obavim, ali nije mi uspelo.

______________________________________________________________________

Pogledajte i dokumentarac: Svet suspenzija

______________________________________________________________________

Moram da ti kažem, taj deo sam jedva pročitao. A tek kad pomislim da si još dva puta pokušao. Trepanacija nije baš za svakoga?

Ja mislim da bi trebalo da bude za svakoga. Najjednostavnije rečeno, ljudskom mozgu je potrebno da bude bolje prokrvljen. I nije to neki trip, to te samo vraća na mladalački nivo moždanog zdravlja. Tu vitalnost svi izgubimo kad odrastemo. Ali ovo je moguće obaviti prostom injekcijom pri rođenju. Ubrizgaju se ćelije oko fontanele tako da ona nikad ne zaraste potpuno. Bilo bi to vrlo jednostavno.

Kad si pokušao drugi put?

Nekih godinu dana kasnije, takođe koristeći ručnu bušilicu. Uspeo sam da prosvrdlam deo lobanje, ali nisam znao da li sam skroz probio jer je išlo iskosa. Prvo mi se činilo da jesam jer se čulo onako da bućka, kao neki mehurići kad sam izvukao bušilicu. Mislim da sam tada samo delimično probio, da nije bilo dovoljno.

Opiši nam svoj treći, uspešni pokušaj trepanacije.

Vrlo rado. Bilo je to 1970. godine. Ubrizgao sam lokalni anestetik u kožu, mišić, i membranu iznad lobanje. Izbušio sam sve do jedne grudvice veličine golubijeg jaja, a nju sam prosekao skalpelom. Anestezija je sadržala dosta adrenalina, što smanjuje krvarenje. Ovog puta nisam bio haj. Ranije sam ručnom bušilicom oštetio dosta mišićnog tkiva, ali ovog puta sam imao električnu pa je površina bila samo šest milimetara, što je mnogo efikasnije. Nažalost, u jednom trenutku mi se prekinuo kabl od bušilice, pa sam morao da prestanem, obmotam peškir oko glave i odnesem bušilicu kod gospodina Lija koji je živeo u prizemlju moje zgrade. Genijalan majstor, sve je umeo da popravi. Nije me pitao šta sam radio. Znači, popravio mi je bušilicu pa sam se vratio na posao. Kad probiješ do dna lobanje, bude sasvim očigledno – krene da lipti krv, a bušilica propadne za inč. Sve sam lepo uvezao zavojima. Dva-tri dana kasnije, koža je zarasla i prekrila rupu. Nisu mi trebali analgetici, nije bilo komplikacija, sve sam pažljivo sterilisao. Infekcija je tu glavni rizik. Čak nisam imao ni glavobolju. Sve je bilo gotovo za sat vremena, uključujući i čišćenje.

Osećao sam se dobro pošto sam najzad uspeo, ali tek sat kasnije osetio sam neku lakoću, kao da mi je pao teret sa srca. To se polako pojačavalo do neočekivanih nivoa; otišao sam u krevet oko 11 uveče sa odličnim osećajem, i probudio sam se isto tako. Tada sam shvatio: „To je to. Uspeo sam."

Jedan moj ortak bi hteo da proba – šta treba da radi?

Ne znam šta da ti kažem. Čuo sam da jedan lik u Meksiku buši za 2,000 dolara, a može da se završi i u Ekvadoru i Egiptu. Ima doktora spremnih da naplate, ali nisu to male pare u pitanju. Ja sam uvek zamišljao da bi trebalo da postoji automat, mala kabina gde sedneš, ubaciš novčić, i zzzzzt!

Ako ljudi probaju sami to da izvedu, šta im savetuješ?

Ne preporučujem da se proba samostalno. Najiskrenije. Mene je Bart obučavao, ali ne bih nikome savetovao da to radi sam. Stvarno bi trebalo da se desi neka zakonska i društvena reforma u ovoj zemlji da bi to moglo da se radi. Voleo bih bar da se istraživanja pozabave opojnim drogama koje deluju kao vazokonstriktori.

Koje su medicinske prednosti jednog tripa?

Ego je mehanizam koji usmerava krv ka delovima mozga kojima je potrebna. On steže krvne sudove u određenim delovima da bi usmerio krv ka drugim delovima. Ali onaj deo mozga koji dominira ostalima je centar za govor. Mi se na njega oslanjamo da bismo preživeli, i on ima prednost u odnosu na ostale moždane aktivnosti tako što monopolizuje distribuciju krvi. Centri za govor – i pisanje i čitanje i slušanje – su se poslednji razvili tokom evolucije, i nalaze se u cerebralnom korteksu, daleko od srca. Da bi se do njih dostavila krv, ego suzbija moždanu aktivnost u ostalim delovima mozga.

Ljudi su često opsednuti nizovima reči koje tretiraju kao svoj identitet; ti nizovi reči ih identifikuju kao hrišćane, muslimane, jevreje, ili šta već. Znači, vrlo su nam važni. Zbog njih se sukobljavamo sa ljudima koji nude drugačije ideje, iako u stvari ima dovoljno mesta da se sve ideje sprovedu. U tome je lepota tripa. Kad si haj, ti nadilaziš ego, dižeš se iznad ega. Kad tripuješ, vidiš kako ljudi na ovom nivou žive i rade, vidiš kako si i sam nekad bio na tom nivou. Perspektiva ti postane objektivna, nije više subjektivna. U tom je lepota i vrednost tripa. To svakom treba. I Vladimiru Putinu bi dobro došao kartončić.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu