​Kicoši, pačukosi i danzon na meksičkom trgu

FYI.

This story is over 5 years old.

Fotografija

​Kicoši, pačukosi i danzon na meksičkom trgu

La Ciudadela je svakako savršeno mesto za mešanje društvenih klasa. Ljudi iz svakog kutka metropolisa došli su da ostvare svoje pravo na danzon.
31.8.15

Foto: Alan Mendoza

Jedanaest je sati u subotu prepodne i ritmovi Miguela Faildea — kompozitora iz Matanzasa — već dopiru do svakog kutka parka. Las Alturas de Simpson, zajedno sa mnogim drugim delovima koji čine muziku za danzon, čuju se sa zvučnika za sonidero. Pučki ambijent ogleda se već u izgledu asistenata, koji stižu ne samo upicanjeni, već oblikovanih mišica kojima žele da privuku svačiji pogled. Kompozicije, koji potiču iz 1879. godine, tako postaju izraz onih koji uživaju u muzici i koriste je kao sredstvo za sticanje slobode.

Svačiji mozgovi kreću da rade punom parom dok razmišljaju o drevnom drveću na Plaza de la Ciudadela — trgu u samom centru Meksiko Sitija — i njegovim zapuštenim vrtovima, dok se ne nađu licem u lice s jednom od pačukosa. Između pijace sa rukotvorinama, pozorišta Ciudadela i tehničke srednje škole, među nekoliko rafova sa starim knjigama i drugom kineskom robom, orkestar Artura Nunjeza završava štimovanje instrumenata na bini išaranoj grafitima.

Reklame

Njihove pesme zakuvavaju divnu, nezaboravnu plesnu žurku na mestu koje je Tin Tan, naš Pachuco de Oro zvao Plaza del Danzon. Arturo Nunjez osnovao je svoj orkestar 4. aprila 1942, razdragano se priseća njegov sin, koji čuva uspomenu svog oca i neprestano okolo deli vizit-karte. On se ne odvaja od članova svoje porodice, a neki njegovi rođaci sviraju doboše ili güiros. Publiku čini više od 200 ljudi. Većina su stariji, ali duše su im kao u njihovih unuka ili ćerki koje ih prate. Podne je sjajno vreme za upoznavanje novih ljude koje samo kubanska muzika može da spoji. To je savršen povod da otputujete u severni deo grada, kao u slučaju gospođe Elene (63), koja je počela da uči ples na poziv jedne od svojih prijateljica i koja je sada novi plesni partner gospodina Franciska, njenog učitelja za ples. On je na sceni 15 godina i ističe da ljude uči plesu isključivo lično. Možda se čak i zabavlja sa gospođom Elenom. Udovištvo je teško, ali ples leči svaku ranu.

Orkestar Antillana, foto autora.

Ciudadela se prvi put srela sa danzonom pre 20 godina. Tako je nastala tradicija, iako su mnogi počeli da odlaze na Coyoacán plaza (u južnom delu grada), gde uvek ima mnoštvo orkestara, a scena je jednako anahrona. Ipak, La Ciudadela ostaje mitska teritorija za posvećene sledbenike, koji dolaze tu nedelju za nedeljom, a nekolicina tvrdi da obično nema tako mnogo orkestara kao ovom prilikom, kad je ples posvećen samohranim majkama, njihovoj usamljenosti i nasilju koje su lično pretrpele. Na bini, pred nogama pevača, nalaze se vreće pune odeće i konzervi hrane, što je jedini preduslov da učestvujete u plesu.

Na La Ciudadeli uobičajeni su klasici, kao da su policajci iz centra grada želeli da ovaj kraj zauvek zadrže u prošlosti, gde soniderosi izvode pesme koje su doživele bolja vremena u plesnim klubovima kao što su Savoy, Salón Los Ángeles, California Dancing Club ili Smyrna — danas privatni univerzitet po imenu Claustro de Sor Juana — koji sada postoji samo u sećanju neposrednih učesnika.

Većina dama — na prvi pogled čini se da su među mlađima one jedva nešto starije od 50 godina — nosi večernje toalete. Izgledaju dobro čak i kad sunce postane sve opasnije po kožu. Neke odežde su živopisne i imaju cvetne šare, a na njihovim licima se ogleda sreća što uspevaju da zaborave na svakodnevne obaveze. Druge žene su obučene u crno, a njihove frizure podsećaju na Saru Montiel ili Rebeku Iturbide, slavne lepotice zlatnog doba meksičkog filma. Dodaci variraju od jednostavnih naočara za sunce do ogromnih alki koje se čvrsto drže za njihove ušne rese, a tu su i ogrlice koje prekrivaju čitava prsa i posebni šeširi koji im daruju auru kraljica chachachá.

Gospoda su obučena kao normalnim radnim danima, mada neki naginju svečanijim odelima; na primer, nose žute, crvene ili karirane kostime. Neki čak, pre nego što padne noć i uspeju da privuku pažnju vedeta u vrećastim čakširama i tesnim prugastim košuljama koje im lepo oblikuju ruke, odvode dame od sedišta do plesnog podijuma, jer noć pripada razgovoru , ficheras i piću.

Reklame

Ljudi koji plešu i uživaju pretvaraju trg u nesvakidašnji plesni podijum. Guayaberas su besprekorno ispeglane. Cipele su uglavnom kožne, a dominira crno-beli stil. La Ciudadela je svakako savršeno mesto za mešanje društvenih klasa. Ljudi iz svakog kutka metropolisa došli su da ostvare svoje pravo na danzon. Nebitno je ako dama potiče iz severnih luksuznih krajeva grada, a njen plesni partner je došao iz najsiromašnijih udžerica na istoku.

Kad orkestar Antillana počne da svira, gospođa Glorija Aguilar (80) blista pored svog sina Omara (50). I iako možda deluje kontradiktorno, on pleše već 35 godina — počeo je na ulicama dok još nije bio punoletan — dok gospođa Glorija pleše jedva 15 i ne namerava da stane, jer njen moto je "ljudi koji počnu da plešu nikad ne prestaju sve do svoje smrti". Ona je prilično snažna; njene crne oči to i održavaju, ističući njenu apsolutnu strast za kulturom Matanzasa. Ona čuva video snimke plesova na kojima je bila u Meksiko Sitiju, Oahaki — odakle potiče — i drugim meksičkim državama, pa čak i na kubanskom ostrvu. Svake godine na njen rođendan, njeni sinovi sakupe svoju ušteđevinu kako bi je poslali tamo na nekoliko nedelja.

Na bini mikrofoni ponovo rade. Jedan od pevača kaže da kod sebe imaju kompakt diskove koje će prodati za samo 40 pezosa (2,5 dolara). Iza pevača potom se ređa talas danzonerosa i žena zadužena za prodaju robe mora da skloni svoju gorditu de chicharrón kako bi se koncentrisala na rukovanje novcem. Orkestar Antillana još jednom izvodi svoju interpretaciju "Bonito y Sabroso".

Reklame

I nakon toliko plesa i bolnih stopala na La Ciudadeli, čovek lako može da odabere šta će jesti i sa čim će se osvežiti. Iseckano voće, tacos de canasta, chicharrones, pomfriti, quesadillas, slašiji, lizalice, gazirani sokovi i aguas frescas, sve se to prodaje na licu mesta. Dok krećete u potragu za hranom, u oko vam upadaju beskućnici koji bezbrižno spavaju u vrtovima, jer znaju da im niko neće nauditi. Hrču prilično glasno, ometaju razgovor i koncentraciju asistenata. Čistači cipela koji od toga žive nastavljaju s radom dok pačukosi dočekuju svoje ljude i staraju se o njima.

Svi su radosni. Subota je nešto zanimljivo i drugačije u ovom beskrajnom gradu. Ovaj izmaštani svet započeo je ili kao prilika za zaradu ili kao simpatični vikend hobi kad svi mogu da iskažu svoju ljubav prema muzici.

Soniderosi traže dobrovoljni prilog da bi mogli da nastave s radom. Učitelji danzona naplaćuju časove od 20 do 50 pezosa (1,2 – 3 dolara). "Ambiente chingón" (kul atmosfera) nastupa između 3 i 6, kad dolaze cenjeniji, veštiji i bolje obučeni učesnici. Reči gospođe Glorije — koje naglašavaju da se jedini ozbiljniji incident desio kad je u skladu s ritmom jednog od plesača udario grom — podsećaju nas da zabava ne poznaje starosne granice; da je vreme tek parado i da stoga čovek u njemu mora da uživa. Na trgu La Ciudadela osetićete nežnost i ljubav u izobilju. Mnogi kažu da je to šmek ovog mesta — legende i mitovi iz proteklih vekova. Stvarnost uvažava njegove dimenzije, gde se meksička istorija ujedinjuje i omogućuje Independencies, Deset tragičnih dana, kao i bezbroj osmeha koje samo danzon može da izmami.

Reklame

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu