​Najgore mesto u Majnkraftu

Nekad zamišljam kako će, kad bombe krenu da padaju, preživeti samo gejmerska mreža servera. Par vekova kasnije, svratiće posetioci iz druge galaksije i naći će ove napuštene programe; možda će ih pokrenuti da vide o čemu se tu radilo. Možda im se pred očima pojave čitav virtualni svet, spomenici izumrlih ljudskih bića koji se dižu u virtualno nebo, gigantske poruke ispisane preko pikselizovanih planinskih venaca. I beskrajni i nestvarni, ti sajber-pejzaži bi mogli da budu dokaz da su nekad davno kreativna, misleća bića hodala ovom planetom.

Virtualni pejzaž nije prazan, beživotan sajberprostor. Kao što pravi arheolozi gledaju u nekadašnja urbana staništa, tako i ovaj prostor daje uvid u kulturu i istoriju – svedoči o tome šta bismo sve voleli da ostvarimo da nas ne sprečavaju fizika, vreme i materija. Virtualni svet ograničen je samo kapacitetom ljudske mašte.

Hteo sam da vidim šta se dešava sa nama kad granice ne postoje, kad nam se omogući da digitalno živimo i stvaramo štagod i kadgod i sa kim god hoćemo. Kako se ljudi nose sa potencijalno bezgraničnom stvaralačkom slobodom, kakve tragove ostave iza sebe?

„Majnkraft," rekao mi je drug kad sam mu objasnio ovu ideju.

„Šta?"

„To ti treba. Ta igra je nekad baš ono…" Nije završio rečenicu.

„Nikad ga nisam igrao."

„Ozbiljno?" pita on, iskreno iznenađen.

Od kako je Majnkraft izašao pre pet godina, na desetine miliona ljudi se ulogovalo u ovaj virtualni svet. Ja nisam nikad ni zakoračio u to, kako sam mislio, digitalno dečje igralište.

„Ma idi, preko dvesta sati sam tu spucao. Morao sam da prekinem."

Klimam glavom, ali nije mi jasno. Moj drug je na prvoj godini psihijatrijske specijalizacije. Ja imam mnogo više slobodnog vremena, ali ne volim da igram u društvu. Kad ja igram, obično se potpuno osamim. Da sam hteo da se igram sa drugim ljudima, kupio bih frizbi.

„Probaj 2b2t server," preporučuje mi Dr Drug bez daljeg objašnjenja.

Hajde, može. Skinuo sam igru, napravio lika, ulogovao se na pomenuti server. Da vidim kakve to presvetle digitalne fosile ostavljamo budućim generacijama.

Pojavljujem se na vrhu kule koju okružuje ogroman prazan prostor; u daljini su planine i jezera vatre. Noć je, mrkli mrak, a u daljini vidim kako svetlucaju oči nekakvih stvari koje stenju i puze po grubo teraformiranim kamenolomima od granita. Čak i da mogu da siđem sa vrha kule, zašto bih to uradio? Hteo sam da istražim Majnkraft, ne paklene ravni Karkose.

Zelena polja, plavo nebo, slatke male kubističke ovce, staromodne selendre. To sam očekivao. Ali preda mnom je nešto sasvim drugo. Nekakva sajber-pustoš, svet demonskih piksela, gde će me prvi pogrešan korak odvesti ne samo u smrt nego i javni prezir zbog opšte neupućenosti. Pogledam okolo još jednom, isplaniram kako da siđem, i zakoračim. Momentalno se okliznem i padnem jedno sedamdeset pet spratova. Čet log objavljuje „Endru se slomio."

„Bravo, pederu," piše mi neki anonimni igrač.

2b2t ima reputaciju najvećeg i najdugotrajnijeg servera u igri, fantastičan svet avantura i užasa, malo Rivendel a malo i Mordor. Tačni podaci nisu dostupni, ali jedan istoričar servera kaže da je „skoro 60,000 igrača bilo prisutno u svetu u isto vreme, bar u jednom trenutku." Generisali su toliki prostor da svet danas zauzima skoro 800 gigabajta. 2b2t je legendarno mesto.

„Cela početna mapa, jedno pet kilometara od startne lokacije, predstavlja pustu ledinu prepunu ruševnih baza, zamkova, i megastruktura," piše jedan 2b2t korisnik na Hacker News forumu. „Igrači su gradili te baze između 10 i 500 kilometara od starta; one su među najimpresivnijim koje sam video u celoj igri. Mnogi posetioci danas vole da samo prošetaju i razgledaju te napuštene bisere od pre nekoliko godina."

„Posetiti 2b2t jedinstveno je iskustvo kako za početnike tako i za veterane Majnkrafta", piše drugi igrač na Facepunch forumu, na temi posvećenoj istoriji ovog servera.

„Srećno vam bilo, probajte da ne zaginete previše često", kaže savet na istoj temi.

Na ovom serveru smo svi podjednako bezvredni. Nikog nije briga ako te siluju, unište ti bazu, izdaju te prijatelji, ukradu ti sve što imaš," piše sledeći, a neko drugi rezimira:

„Dobrodošli u pakao Majnkrafta."

„Tu nije bilo neke posebne ideje ili povoda, sve je počelo od običnog Majnkraft test servera krajem 2010., gde smo ja i neki moji prijatelji došli radi igre," piše mi jedan od anonimnih osnivača 2b2t servera. „Nešto kasnije smo otvorili pristup serveru da bismo videli šta će da bude, pa smo počeli da ga reklamiramo širom interneta." Osnivači su proširili vesti uobičajenim kanalima – Reddit, Facepunch, 4chan. Ubrzo su stotine ljudi pohrlile na 2b2t da bi okusile anarhičnu slobodu.

„Kad se već okupila prilično jaka osnova igrača, bilo bi glupo i tužno da ga ugasimo, pa smo prosto pustili da ide iako je većina nas u to vreme već odustala od igre. Ostavili smo da sve ide svojim tokom."

Danas samo dvadesetak igrača dnevno posećuje 2b2t, ali osnivačima nije teško da pokriju cenu održavanja servera od devedeset dolara mesečno.

„Neki ljudi su jako velikodušno donirali, zahvaljujući njima je server po nekoliko meseci radio bez mojih uplata."

Pitam ga da li postoji u opštim crtama neka 2b2t filozofija, neki etos. Zašto ljudi i dalje dolaze ako danas postoji bezbroj drugih servera čistijeg prostora, sa manje smrtonosnih zamki i manje korišćenja izraza kao što je "newfag?"

„U neku ruku," pišu osnivači. „[Igrači] dođu na partiju Majnkrafta ali čim se pojave, vide čitav onaj haos, i nigde nema nikog da im kaže šta treba da rade."

Par sati kasnije, najzad sam uspeo da se izvučem iz one užasne startne lokacije. Stvari su malo lakše, mada ne previše, van poligona. Par zgrada se pomalja u daljini; oštećene su ali još stoje. Male reke teku oko mene, čak i minijaturne biljke rastu tamo gde ima trave. Sve je mnogo prijatnije kad se isključi čet, u kom tri igrača raspravljaju da li je OK koristiti reč „ nigger" u svakodnevnom razgovoru.

Po danu, daleko od startne lokacije, okruženje je mnogo manje neprijateljski nastrojeno. Manje su u pitanju „Planine ludila," a više „Alisa iza ogledala". Lebdeće staze ukrštaju se iznad mene, neke se pružaju do horizonta a neke se naglo završavaju. Nailazim na poneku zapuštenu baštu, berem cveće misleći da će mi dobro doći kasnije. Tlo je neravno, duboke pećine javljaju se na svakom koraku. Ko ne pazi kuda ide, lako može da strada. Ja ne pazim, pa stradam. Idemo ispočetka. Opet sam u Jami očaja, bez cveća. Momentalno se zaglavim u nekom procepu, pa deset minuta skačem kao lud u pokušaju da se izvučem.

Milostiva gejmerska božanstva šalju drugog igrača spremnog da mi pomogne.

„Skoči kad ti budem rekao," piše mi privatno.

Skačem kad mi kaže, a on uspeva da mi sagradi stazu preko koje mogu da izađem. Posle mi poklanja šezdeset lubenica. Zahvaljujem mu se iako ne znam šta da radim sa tim, pa idem dalje ka novim delovima mape. Probe radi, ponovo uključujem čet. Novi igrač se uključio u raspravu, ali nema baš mnogo šta da kaže: Uporno ponavlja „Hajl Hitler!" i ništa više. Ostali su zbunjeni pa na trenutak prekidaju svoju raspravu o semantici.

„Koji mu je kurac?" pita se jedan od njih.

„Hajl Hitler!" stiže odgovor.

„Jel' to bot ili tako nešto?" pita nekog drugi.

„Hajl Hitler!" odgovara onaj.

„Zdravo, ja sam nov," ubacujem se ja. „Jesu ljudi sva ova sranja oko nas nekad sagradili ili šta?"

„Ako pod sranja misliš na moj lepi zamak, onda jesu," odgovara mi neko.

„Hajl Hitler!" kaže Gospodin Hajl Hitler.

„Zašto još igrate na ovom serveru?" pitam ja.

„Droga," kaže neko.

„Hajl Hitler!" kaže Gospodin Hajl Hitler.

„A šta si očekivao?" pitaju me.

„Ništa naročito", kažem ja.

„Ali stvarno je kao droga," dodaje neko. „Stalno mu se vraćam."

Istražujem džinovski falusoidni obelisk napravljen od voća, ali odjednom primećujem da mi se helt bar prazni. Ne znam zašto, nigde nema čudovišta. Ubrzo se desi ono neizbežno.

„Endru je umro od gladi," objavljuje čet log.

„Ozbiljno?! Pa dao sam ti 60 lubenica, jebote? Pederčino glupa," piše moj spasilac.

„Hajl Hitler!"

Nešto kasnije, prolazim pored lebdećeg kukastog krsta dok me zasipa novi talas anonimnih uvreda – „Crna Jevrejska Pederska Crnčugo" je poseban biser – i shvatam da možda 2b2t i nije vrhunac ljudske genijalnosti. A možda neku svrhu ipak ima: mapira naše kolektivno mentalno stanje, naš virtualni id, vizualizovan i digitalizovan za sva vremena. Od zenita do nadira, kritičke misli koje radije ne bismo ni sa kim podelili – ko od nas sve to nije nekad osetio?

U neku ruku, 2b2t još preciznije opisuje ljudsku rasu nego što sam mislio. Hteli to njeni autori ili ne, igra nudi vizualnu predstavu popularne kolektivne svesti, sumira određen segment naše vrste. 2b2t je kao bilo koji ljudski um: beskonačno prostrana ravan zasuta idejama što prelepim što užasnim, uz povremeni bestelesni glas koji čini da se osećaš kao poslednji idiot.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu