Šta sam saznala o seksu iz domaćih filmova

Teško je pisati o seksu. A neverovatno je teško napraviti dobar film o seksu. Ili, eto ne mora ni da bude o seksu, možda samo da ima koju scenu seksa, a da je ona korektno napisana, odigrana, snimljena. Evo, poslednja ložačka scena koje se sećam, nije bila ni u Lars Fon Trirovoj Nimfomanki (2013), ni u Ljubavi (2015), Gaspar Noea koji su manje više posvećeni temi, već sasvim diskretna mini-seks scena u Andersonovoj Skrivenoj mani (2014) koji se mahom bavi Pinčonovim somnabulnim vizijama paranoje i izgubljenom kontrakulturom. Taj seks je napisan jednom jedinom rečenicom - "I oni se jebu", ali u filmu, kao i u životu, najbolje stvari su obično najjednostavnije.

Na prvu, uvek bih rekla da me domaći film nije apsolutno ničemu naučio u seksu i da je seks mogao jedino da mi se zgadi. Međutim, kad sam videla da su Kanađanke nešto naučile iz kanadskih filmova, probudio mi se patriotizam i zainatila sam se da izrodim ovaj tekst, kopala sam po sećanju i po filmu i tek kroz dubokoumne razgovore sa drugaricama i drugarima, uspela sam da napabirčim neke uvide o tome šta sam sve saznala o seksu iz domaćih filmova.

Silovanje

Silovanje nije seks, ali je prva asocijacija na domaći film. Moja prva sećanja je obeležila čitava skala nekonsenzualnog seksa odnosno silovanja. Ne znam kako sam ja uopšte gledala te filmove pored roditelja. Možda smo svi to doživljavali kao umetničku slobodu, kao neku muku koju zajedno moramo da prođemo da bismo shvatili poentu, tek sa grubošću u seksu, suočila sam se kroz televizijski program. U mojoj glavi silovanje je izgradilo lik pojedinih glumica i umesto neke razumne saosećajnosti ili sažaljenja, osećam samo gađenje prema njoj i prema sebi, osećam kao da su mene, a ne filmske likove silovali i s potrebom i bez potrebe, samo da budem što jadnija, ništavnija, sporednija.

Retrospektiva silovanja Mirjane Joković u kinematografiji Jugoslavije 1988-1998.

Silovanje je i razlog zašto nisam gledala Srpski film (2010), iako se slažem sa svim što je Aca Radivojević rekao u odbranu od puritanaca. Jednostavno, postalo mi je dosta nasilja u životu i svaki put kad neko odluči da snimi silovanje, deo mene bi preživljavao tu traumu ponovo.

Seks iz očaja

Na skali mojih filmskih trauma, posle silovanja tu je seks iz očaja. Ne bežim od ovih scena, ali se obavezno iznerviram kad ih vidim. Poslednja scena koje se sećam da mi je bila duboko uznemirujuća, je kad su se jebali Sale (Nada Šargin) i Nale (Uliks Fehmiu) u "Sutra ujutru". Taj očaj u tim filmovima obično je tu da oslika minulu strast ili unutrašnju borbu, velike istine i nepremostive tegobe, ali ja se uvek pitam zašto se jebote jebu tako tužno, da li sam se ja ikad jebala tako. Nekako razmišljam, koliko li se ljudi tako tužno jebe, pogotovo u vreme krize. Osećam se ko meca dobrić koji bi uzviknuo "Stanite ljudi, seks je lep, seks je dobar, seks donosi sreću". Meni je taj seks iz očaja nešto užasno patetično, potpuno neprihvatljivo i zastrašujuće, kao seks sa životinjama. Pomisao da postoje ljudi koje uzbuđuje nečija tragedija, patnja ili bol me duboko potresa.

Ha-ha seks

Ko to tamo peva (1980); Jutjub skrinšot

Na skali odvratnosti, odmah iza silovanja i očajnog seksa mi je smešan seks. Da se razumemo, seks je, kao i ples, nešto užasno smešno, za ljude koji u njemu ne učestvuju. Napor snimanja filma je učiniti da izgleda drugačije nego kad zamišljam kako se cimeri jebu i obaraju stvari po kući ili prerano svršavaju sa gaćama spuštenim na pola butina. Iz filmova kao što su Ko to tamo peva (1980) i Maratonci (1982), ali i Paskaljevićevo Varljivo leto 68. (1984), kao i svih drugih filmova u kojima jebe Slavko Štimac, i Lude godine / Žikina dinastija (1978-1992) seks ispada kao nešto jadno u najboljem slučaju zabavno, kao lascivna fora koju mi ispriča potpuno nepoznata osoba. Meni je malo tužno da se smejem nespretnosti ljubavnika, prenaloženosti, neiskustvu, jer se tome patrijarhat podsmeva stalno. Smejala sam se i ja U raljama života(1984), ali otužno mi je uglavnom.

Romale-romali

Postoji nešto što je kroz domaći film, potpuno oblikovalo moje seksualne i druge fantazije, a to je orijentalna egzotika. I mislim da to ima veze sa narodnim pesmama, turskim melosom, i sa Kusturicom, ofkors. Uz sve probleme egzotizacije, orijentalizacije i na koncu eksploatacije ideja o slobodnoj i nesputanoj ženi ciganki zapravo "pali". Ona epska scena uz Ederlezi, odnosno Đurđevdan bila neka vrsta i mog gubljenja nevinosti i dugo dugo sam zamišljala sebe kao neku romantično-tragičnu Romkinju koja oduzima razum muškarcima pa umre, bez stvarnog razumevanja situacije maloletne Romkinje koja živi pod mostom, udaje se ugovoreno, često i dalje sa 12 godina, ili je prodaju na drugi način, a neretko biva uključena u međunarodni lanac prostitucije bez svoje volje.

Nije me posle preterano iznenadilo kad sam saznala da je seks u domaći film ušao upravo preko lika strastvene ciganke, pa su prvi erotski momenti jugoslovenskog filma bili u Sofki (1948) kada ona slavi devojačko veče pred ugovoreni brak sa klincem od 12 godina, kad u Ciganki (1953) odnosno Koštani i Pesmi sa Kumbare (1955) pleše ili zavodi belca, ili u Anikinim vremenima (1956) kada se iskusna ciganka kežual pojebe sa putnikom namernikom (beli muškarac, naravno) i na sve to kaže "A kako bi' ti, da te ja nisam naučila?". Dakle, iako su me ciganke naučile šta je seks, ljubav i strast, a posebno (kara)sevdah u Skupljačima perja (1967) sa Oliverom Katarinom, preko Cece iz Nečiste krvi (1996), pa do cirkusko-epske fantastike iz Doma za vešanje (1988), postala sam malo obazrivija kod tog kafanskog uživljavanja. Problem ovog "razdevičenja" sa cigankom i mene i celog domaćeg filma je što ono ne poriče rasizam, neokolonijalizam i našu vekovnu podeljenost. Drugim rečima, ja ostajem ja, ciganka ostaje ciganka a sve ostalo je rollplay seksualna fantazija. Ložačka, ali i dalje samo fantazija, i to ne treba da izgubim iz vida dok zabacujem kosu i urlam Sa o Roma, daje!

Muškarci koji jebu

Ovo je deo balkanskog mita, koji je neka naša priča o Deda Mrazu. Odrasla sam stvarajući edipalnu vezu sa likovima koje su tumačili Miki Manojlović Mesar, Žarko Laušević Šmeker ili Oficir s ružom, čak pomalo i Sergej Trifunović Ljubavnik i mnogi drugi. Tek na neka kasnija gledanja i prisećanja, shvatila sam da je to seks koji bi retko ko od nas poželeo u stvarnosti. O tome koliko realni muškarci jebu, pisala sam i ranije, ali iz neverovatne količine "muškaraca koji jebu" u filmovima 80tih i 90tih čini se da je neka njihova ultimativna nacionalna fantazija da jebu stalno, svuda, bez predigre, agresivno, i od napred i odpozadi i razume se na brzaka. Filmska sprdnja ovog fenomena domaćeg filma je scena seksa iz filma Mala (1991), u kome komšinica Slavica (Maja Sabljić) daje Miodragu (Danilu Lazoviću) da je jebe na nekim merdevinama, ali mu uredno u maniru Larsfontrirove Nimfomanke, odbrojava. Mislim da bih mogla da napišem naučni rad sa tezom kako su godine raspada Jugoslavije uticale na impotenciju, a filmska iluzija je pokušala da muškarcima nađe utehu.

Žene koje jebu

Uh, ovo je jedna posebno draga kategorija i pomenuću samo imena Nede Arnerić, Ene Begović i Mire Furlan, čije sam sise zapamtila bolje nego majčine. Nisam od onih koji bi kukali oko prisustva ženske golotinje kao grafičkog elementa, ali ko se ne seća dupeta Eve Ras i mačke, taj nije živeo - da ne znam da je Makavejev, mislila bih da je Bergman.

Možda najlepše scene slobodne (i partizanske) ljubavi upoznala sam kroz lik i delo Lordana Zafranovića, u Okupaciji u 26 slika (1978), Padu Italije (1981) i Prazniku kurvi (1988). Mislim da sam zbog ovog poslednjeg, pri prvom odlasku sa dečkom na more inistirala da se igramo "Neda Arnerić se jebe na steni" ali ko to nije probao i grdno se smorio, jer jedna je Neda koja se ne zdrlji.

Uz taj neuspešni pokušaj, jedan od mojih najvećih filmsko seksualnih favorita je definitivno otvaranje "Pada Italije" uz seks Snežane Savić i Frana Lasića gde se oni bahate na jedrilici i pucaju i iz pištolja i figurativno. U odnosu na tu scenu, moje Spring Breakers fantazije s puškom u bikiniju, dođu ko Dizni zajebancija. Ta scena sažima sve što verujem u životu, a to je smrt fašizmu, sloboda narodu, a svakako može da dočara kako je to lepo u seksu i blagostanju, da ne kažem u komunizmu.

Nažalost, nema više takvih filmova koji spajaju moje političke i ljubavne zanose, od kad je zavladao Sumrak stoljeća (1994) i povratak svih pravih nacionalno-porodičnih vrednosti i fašizma.

Maskarada

Maskarada je oduvek za mene bila velika Cecina pesma koja govori o krizi buržoaskog braka, i koju je oko 1997. godine napisala Marina Tucaković. Međutim, ono u šta čvrsto verujem, iako za to nemam dokaza, je da je nastala po motivima istoimenog filma Boštjana Hladnika iz 1971. godine koji je do osamdesetih bio zabranjen zbog eksplicitnih scena seksa. Kada sam ga otkrila u zrelim godinama i uz posedovanje arhive jugoslovenskog filma, pala sam u trans oduševljenja. Taj film je za mene stvarno nešto posebno, jer svakom scenom miluje moje, od domaćeg filma,napaćene rožnjače.

U Maskaradi se jedna bogatašica zaljubljuje u dvadeset godina mlađeg Apolona i sa njim ulazi u bizarnu vanbračnu vezu koja kulminira u ono "i da se goli skinemo, ostaće nam naše maske". Ono što u filmu desi uključuje potpunu dekadenciju, full frontal nudity, pederastiju, orgije, kojih se Pazolini u najbolje dane ne bi postideo. "Šampanjac otvorite, otkačimo se do daske" dobija potpuno novo značenje na žurci u Maškaradi, koja me tera da pojmim da se generacija mojih roditelja jebala mnogo maštovitije nego što ćemo to ikada želeti da prihvatimo. Što se tiče Cece, samo je učvrstila moju ljubav prema ovoj pesmi i radikalizovala me u ideji da je trulost institucije građanskog braka, za ženu obrni-okreni izvor neslobode.

Merlinka

S kim god da sam razgovarala o seksu u domaćem filmu, kada pomenemo nestandardne oblike seksualnosti, postoji samo jedan odgovor, Žilnikovo Dupe od mramora, poznatiji kao Marble Ass. Naučila sam veliku logiku kasnog kapitalizma, ultimativni san svakog patrijarhalnog mačo muškarca je "trandža". Zvezda ovog filma, Merlinka, transseksualna seks radnica koja je ušla u legendu. Iako potiče sa margine društva, inspirisala je i mene i rubne generacije koje su odrastale i/ili izlazile u grad u vreme mobilizacije i rata, do te mere da danas postoji internacionalni queer filmski festival. Eto toliko je zadužila nas, ali i domaći film, svojim likom i delom (i telom).

Voajerstvo, psihodelija i eksperiment

Kao veliki fan Ljubomira Šimunića, čija je ličnost potpuno sumanutog voajera, pesnika i umetnika, čak dosta zanimljivija od filma, naučila sam da seks na filmu ne mora uopšte da bude eksplicitan, čak što je konfuznije to bolje. Seks unutar duploeksponiranog filma Pression (1970-75) u 16 minuta je seks atmosfere, ludila i srce tame velegrada, prijateljica noći i neonskih reklama. Psihodeličnu seksualnost današnje generacije tek poimaju preko spotova Lane Del Rey i Father John Misty-a i nastavka Tvin Piksa. U alternativno/seksualno/filmskom smislu je zanimljiv eksperimentalni film Miodraga Miloševića nastao 1983. godine kao film gledanja Bertolučijevog "Poslednjeg tanga u Parizu" na teveu, a i zove se isto. Milošević je opušteno sasvim, od Bertolučijevog mejnstrim psiho-seks epa, poizbacivao "viškove", dodao hipnotički glas Džim Morisona i dao nam kondenzovanu atmosferu voajerskog uživanja u gledanju bezobraznih filmova. Iako se uglavnom prikazuju u galerijama, oba ova filma su idealni trake za privođenje u zamračenoj sobi, jer podrazumevaju "aktivnog gledaoca".

Nešto najbolje

Moja omiljena scena seksa ikad, u jugoslovenskom, odnosno tzv. "domaćem" filmu, je scena plesa Jovane Lukine, i kad bolje razmislim, to uopšte nije scena seksa. Taj ples u tom filmu, ima više seksa nego bilo koji naš film ili život, i tu je Jovana prejebala sve, jer se kroz seks odnosno kroz ples, uz puno muke, nasilja i bola oslobodila naslaga iživljavanja, poniženja i muke. A u toj muci lažnog morala živimo i ona i ja i mi svi, a ne samo primitivni poluljudi u zabitima. I što je najjače, kad u filmu odigra šta ima da odigra, ona lepo kaže "JA SAM JOVANA" (poyy!) i o tom zapišavanju teritorije seksualnosti može da se napiše ne samo seminarski nego i doktorat.

Pušenje bez povraćanja

Što su me filmovi naučili o seksu, naučili su me, sad je gotovo. Danas, kada moja generacija snima filmove, potpuno drugačije doživljavam sve to. Recimo, nadam se da je Srpski film (2010) objasnio seksualnu eksploataciju u domaćem filmu jednom za svagda (mada, ko zna?!), a Klip (2012) Maje Miloš otvorio novo poglavlje razmatranja međuljudskih odnosa u kome je seks neizostavan i ne predstavlja eksces.

Šta je bilo bilo je, sadašnjost su Neposlušni (2014), Panama (2015), Vlažnost (2016) i usrdno se nadam Ederlezi Rising (2017) u kome igra Stoya, porno star i feministička ikona, za gledanje i čitanje. Volela bih da naša "domaća" budućnost (i u filmu i u životu) bude izgrađena kroz mnogo jače junakinje, mlade i zdrave kao ruže, koje se bahate, dominiraju, jebu okolo i snimaju sve to, u najboljoj tradiciji Jovane ex Lukine, koja se skinula gola na sred sela i odjebala sve zakone izopačene "normalnosti" i njihove zagovornike. Da nas je više. Mnogo više žena koje (raz)umeju film i puše bez povraćanja.

Nebojši, Jeleni, Olgi, Đorđu i Dimitriju, hvala za podsećanja i razgovore o seksu i filmu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu