​Koristila sam samo muške proizvode da vidim da li ću postati muževnija

Eno njega, trijumfalno trči fudbalskim terenom, kose savršeno zalizane gelom za muškarce. Sad se samouvereno smeši svom liku u ogledalu, savršeno hidrirane kože kremom specijalno prilagođenoj koži muškarca. Evo ga sad okruženog plamenom, marinira ogromnu parčekanju mesa. Sad grli obožavateljke na crvenom tepihu, sveže namirisan novim mirisom muškarca. Sad grabi metalnu šipku svojim muževnim ručerdama u nekakvoj štali, dok ga u blizini čeka pivo u ledu.

Ovog Savršenog Muškarca stvorila je, ili bar besramno izmislila, marketinška industrija. Heteroseksualni Adonis je tu da nam demonstrira upotrebu gotovo svakog proizvoda namenjenog muškarcima, obično ogrnut majušnim belim peškirom, priča nam kakva će pena za brijanje ili gazirano piće od običnog muškarca napraviti pravog muškarca.

Ali zar se identitet tako lako formira, prskanjem dezodoransa? Kao žena, nalazim se potpuno suprotnoj strani marketinškog spektra. Moj šampon je žuti Loreal, a pod tušem me čekaju zeleni Venus žileti. Jeste da se osećam kao žena, ali ne znam da li je to baš zbog ovih proizvoda.

Tako sam došla na ideju: jedno vreme koristiću samo proizvode namenjene muškarcima. Opremiću se muškim dezodoransom, muškim šamponom, muškom kremom za ruke, čak i brijačima za muškarce. Kad ogladnim, založiću se slaninom sa roštilja i zaliću je Jupilerom („Muškarci znaju zašto!") ili eventualno koka-kolom zero. Dan muškaraca 19. novembra je, uostalom, međunarodni praznik.

Da li ću, zaronivši u svet muškog marketinga, uspeti da otkrijem kako je to biti muško? Da li ću početi da gledam fudbal? Da li ću naučiti kako se pali vatra? Da li će moj emotivni senzibilitet biti izmešten u korist nezaustavljive potrebe da muževno pecam ribu golim rukama? Otkrijmo zajedno.

Nije teško naći muške proizvode u supermarketu. Svi se nalaze u istoj sekciji, a lako ih je i prepoznati zato što je dizajn pakovanja dosadno isti: jednostavan, u tamnim bojama (crna, tamno plava, siva), jasnog fonta, obično uz sliku sveže obrijanog tipa vatrenog pogleda. Flaše su obično dosta teške i nije ih lako podići jednom rukom – rekla bih da muškarci priželjkuju penise negde tih dimenzija.

Evo šta sam kupila:

Pravo muško proždire ogromne količine mesa, uči nas marketing. Počela sam dan uz tri jaja, 150 grama slanine, i dve kobasice. Svaki slani, mesnati zalogaj govorio mi je „počinje". Samo što nije. Sad će nezaustavljiva plima primalne moći da mi poteče kroz vene. Nažalost, javila se samo mučnina.

Muževnost na kožu ulazi, pa sam otišla da se istuširam. Osetila sam kako mi se biceps napreže dok sam cedila gel za tuširanje iz džinovske plastične flaše. Vaistinu, od muškog šampona se jača.

Počela sam da mirišem kao svi muškarci koje sam ikad srela, pa sam kosu pod tušem uobličila u mohikanku. Možda to ne radi baš svako Pravo Muško, ali bilo mi je zabavno. Bilo je mnogo više pene nego što sam navikla, pa sam shvatila zašto muškarci pišaju pod tušem. Sigurno sa iskustvom dolazi sposobnost da se pena urinom usmeri ka slivniku ili da se nešto u njoj nacrta; ovako sam morala dva puta da se zaperem.

Posle tuširanja, prošetala sam se gola do svoje sobe. Tako se to radi, kurčevito, samouvereno, boli me dupe za sve, penis mi se klati između nogu. Mogla sam da ispunim većinu tih uslova. Mislila sam da će tu nastupiti čarolija muške kozmetike: ostaviš za sobom sve one klinačke gluposti u kupatilu, izađeš kao samouverena odrasla osoba. Priznajem da sam se osetila pomalo nemarno i slobodoumno dok sam se šetala kroz dnevnu sobu kao od majke rođena. Ipak, bila sam svesna da živim na prvom spratu i da mi zavese ne rade.

Ogrnula sam peškir, zapalila skupu muževnu sveću, i pročešljala kosu udišući miris kedrovine. Kosa mi je bila malo više zamršena nego obično, ali muški sam podnela bol.

Naprskala sam pazuh Linksom, namazala ruke Samurajem, i zamirisala slično mom trinaestogodišnjem rođaku. Krenula sam u park da razvalim fitnes sprave svojim hladnim, ukočenim mišićima. Muškarci ovde uvek deluju kao da nešto rade, ali nije lako uočiti šta tačno rade jer su sprave sušta postmoderna umetnost. Stukla sam dve konzerve Koka-kole zero radi motivacije, zauzela poziciju na jednoj od sprava, i strpljivo sačekala da me čarobni napitak pretvori u moćnog gladijatora.

Ista sam 007

Ništa se nije desilo pa sam za svaki slučaj dodala još malo dezodoransa i krenula kući.

Pitala sam se koliko ću još morati da čekam dok devojke ne počnu da me zaskaču.

Da, imam stolicu pod tušem.

Istog popodneva, obrijala sam celo telu. Mislila sam da će mi biti potreban afteršejv, ili bar parčići toalet papira da zaustavim krvarenje, ili da će mi koža ogrubeti, ali nije bilo tako strašno. Patrijarhalni marketinški trikovi su me prevarili, godinama sam plaćala više za skuplje ženske žilete. Ali nisam se nervirala – postala sam deo tog patrijarhata.

Umesto da se nerviram, odlučila sam da odgovorim na neke poruke onako kako su me naučili muškarci sa kojima sam bila bliska:

Prevod:

– Heeeej Stefani! Bila si super sinoć hehe, dobro smo se zezali pas i ja kad si otišla. Hoćemo da ponovimo uskoro?! Xxx

– Ok.

– ?? Haha jesi luda.

Spavala sam celu noć uz samurajsku sveću. Kad sam se probudila, miris kao da mi se uvukao u pluća. Postala sam vrhovni patrijarh.

Uz slaninu i kobaje, bacila sam pogleda na fudbalske rezultate od sinoć Severna Irska ubedljivo tukla Azerbejdžan, 4-1. Nije me nešto uzbudilo. Popila sam šolju muškog čaja, natapala malo kolonjske vode, dodala još malo samurajske kreme, i ponovo pročitala rezultate. Opet ništa. Ni mrvice interesovanja. Nema veze.

Odlučila sam da malo poguram muške proizvode da bih izvukla maksimalan efekat. Provela sam sat vremena u svojoj muškoj jazbini, u onom kutku stana u kom se muškarci bave svojim muškim hobijima, daleko od žena. Gledala sam slike velikih motora, sjajnih automobila, novih gedžeta – jedan fen u obliku pištolja, i portabl roštilj u obliku zvučnika. Nije da nije bilo zanimljivo, ali nije mi ni izazvalo erekciju. Svakih petnaest minuta potegla bih pivo čiji je slogan „muškarci znaju zašto". Priznajem da mi je posle par gutljaja prijalo čak i gledanje YouTube treninga za drvoseče.

Probala sam da izroštiljam meso u bašti. Nije išlo. Odeća mi je smrdela na čađave ali nedovoljno pečene kobasice, pa sam pokušala da prikrijem miris sa još malo Linksa, kreme za lice, i gela za kosu. Popela sam se na sprat i pogledala kroz prozor. Ne vredi, još se plašim visina. Naručila sam picu i vratila se pivu.

Da bih pobegla od emocija, otišla sam do obližnjeg sport kafea na rebarca, pivo, i ragbi. Vikala sam kad bi i svi ostali povikali, crtajući penise na salvetama.

U povratku sam svukla pantalone i zapišala svoju levu cipelu, što je prevršilo meru. Nisam bila nimalo hrabrija, snažnija, uspešnija. Džabe sve kreme, sprejovi, piće i hrana, nikad neću dostiću muževnost Adonisa sa flaše šampona.

Da li su me proizvodi bar približili onom iskonskom muževnom u svima nama? Ne baš. Ali jesam se približila onoj muževnoj ranjivosti. Baš to marketing i muški brendovi žele: da čeznemo za nečim nedostižnim. Sve dok ta čežnja postoji, moći će da nam valjaju proizvode pod maskom nepostojeće i nerealne verzije muževnosti.

Stvar je u tome što bi sve te takozvane proizvode za muškarce (osim kolonjske vode koja je bila grozna) mogle komotno da koriste i žene. Šta sam naučila? Naučila sam da svet neće prestati da se okreće ako pozajmim muškarcu svoj dezodorans, ili obrijem noge njegovom penom za brijanje. Ali ne bi nam bili neophodni svi ovi strogo polno definisani proizvodi.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu