​Kako me je Leonard Koen naučio da otkopčavam brus

Par sati nakon ponoći, uključio sam veš mašinu, što je bila poslednja obaveza u dugom nizu za taj dan. Konačno sam mogao da se posvetim sebi. Skuvao sam čaj, uzeo knjigu, pustio poslednji album Leonarda Koena i izvalio se na kauč. Zažmurio sam. Osetio sam neopisivi umor. Umesto da otvorim knjigu, ostao sam zatvorenih očiju u tom zen položaju. Slušao sam pesmu "Leaving the Table" i razmišljao kako je Koen konačno snimio album lišen onih jeftinih sintisajzera koji su se često čuli u njegovim poslednjim delima. Pesma je o odustajanju, a tom aktivnošću sam se inače najčešće bavio baš u to doba noći, između dva i tri ujutru. Kako više nisam imao od čega da odsutanem, skoncentrisao sam se na onu gitaru koja zvuči kao da su pedesete i Koenov prašnjavi bariton. Ta kamerna atmosfera mi je u telo unela tako neophodan mir koji mi je nedostajo celog dana.

Taman kada sam bio na korak od sna, prenula me vibracija telefona. Stigao mi je mejl. U mejlu je pisalo samo da je Koen preminuo u 82. godini. Brzo sam otišao na net da proverim i svi su, nažalost, potvrđivali. Ne mogu reći da sam se rasplakao ili pao u depresiju, ali osećaj tuge nije bilo moguće izbeći. Čak i ako ti taj čovek nije rod, a ima više od 80 godina. Mada, sudeći po onoliko njegovih pesama koje su mi već decenijama mantra, nisam baš siguran da nismo nikakav rod. Bar neki duhovni.

Izašao sam na terasu da zapalim cigaru. Počeo je pljusak. Morao sam da pojačam "You Want it Darker". Uvukao sam duboki dim i pomislio kako je otišao jedan od tri najveća živa muzičara u mom svetu. Bob Dilan, Nil Jang i Leonard Koen su jedini muzičari koje slušam praktično ceo život. Sva muzika koju sam otkrio kada sam imao 15-16 godina sada mi zvuči smešno i prevaziđeno - osim one koju prave ova trojica. Dok sam Dilana i Janga slušao u gotovo svim životnim prilikama, Leonard je najčešće bio zadužen za one pipave "kardio" trenutke - većina flastera na mom srcu je proizvedena u Koenovoj fabrici.

Od malena sam voleo da kopam po muzici za koju nikad nisam čuo. Na taj način sam najčešće otkrivao albume za koje kasnije ispostavilo da su postali veći od života. Tako sam početkom drugog razreda gimnazije kopao po gomili ploča roditelja mog najboljeg druga. Njegova mama je prevoditeljka francuskog, pa je najvše bilo šansona. Žak Brel, Leo Fere, Šarl Aznavur i gomila pevača za koje ne znam ni danas.

Ali gde su šansone, tu je i Leonard Koen. Njegov album se zvao "The Songs of Leonard Cohen". Na omotu je bila fotografija čoveka za koju nisam bio siguran da li me podseća više na one iz lične karte ili sa nadgrobnog spomenika. Nisam bio baš oduševljen. Po nazivu albuma sam bio ubeđen da je reč o kompilaciji i pomislih u sebi da je odlično da počnem odatle, jer nemam pojma ko je čovek. Tada sam još uvek voleo da počinjem istraživanje od najvećih hitova. Došao sam kući, pustio ploču i počela je "Suzanne".

Foto

via Flickr user

Čovek iz lične karte je pevao kako dodiruje njeno savršeno telo svojim mozgom, dok se iza njega čuo hor ženskih glasova i najčistiji zvuk akustične gitare još od Sajmona i Garfankla. Iako tada ni sa čim nisam dodirivao savršena ženska tela, bilo mi je jasno o čemu ovaj tmurni tip peva. Znao sam da će, ako ih ikad budem dodirnuo, to biti isključivo zahvaljujući mozgu, nikako pločicama na stomaku. A baš jedna takva je bila aktuelna tih dana. Kad bolje razmislim, tokom celog života je postojala neka koju sam pokušavao da dodirnem na taj način. U zavisnosti od ishoda tih pokušaja, kasnije se u mojoj sobi orila "Don't Go Home with a Hard On" ili nažalost "Take This Longing".

Ta Koenova kompilacija je, zapravo, bila njegov prvi zvanični album koji sam isto veče presnimio na kasetu, da ga slušam na vokmenu na francuskom balkonu. Bio je kraj oktobra i prohladno vreme. Čekao sam da roditelji odu da spavaju kako bih zapalio cigaru. Tih dana sam prestao da pućkam i bio sam posebno ponosan zbog toga. Dok sam uvlačio prvi dim, počeo je jeseni pljusak, a sa slušalica je dopirala "Hey, That's No Way to Say Goodbye". Pažljivo sam slušao stihove i bilo mi je jasno da ovaj čovek razume moje ljubavne jade više nego Bitlsi i Elvis zajedno (inače, Koen je godinu dana stariji od Elvisa). Te večeri sam dobio novog prijatelja.

U narednih nekoliko godina sam nabavio sve što je Leonard objavio. Naročito sam odlepljivao na "Songs of Love and Hate", "Songs from a Room" i "New Skin for an Old Ceremony". Nikad neću zaboraviti kada sam krajem decembra u snežnoj noći čekao tramvaj na Novom Beogradu dok sam slušao "Famous Blue Raincoat". Moja Džejn je tih dana, naravno, izabrala onog iz četvrtog dva. A El Koen mi je govorio kako se i njemu desila identična stvar u identično doba godine. Razmišljao sam samo u kojoj pustinji da sagradim kuću.

Kada sam se osećao najružnije na svetu, utehu sam nalazio u stihovima "We are ugly but we have the music", a na zidu sobe mi je dugo stajao stih You've told me again you've preferred handsome men / But for me you would make an exception. Tih godina sam mislio da su one koje su sa mnom pravile izuzetke najdivnija bića na svetu. A onda sam vremenom shvatio da to nisu bili baš izuzeci, već samo moje pokvareno tinejdžersko ogledalo. A i to sam skapirao uz Koenovu muziku.

Iako sam obožavao melodije i njegov bariton, neke pesme sam u tom klinačkom periodu pevao više mehanički, bez mnogo razumevanja. Šta zna sedamnaestogodišnjak o Davidivom tajnom akordu ili odnosu supružnika u dugogodišnjem braku? Prošlo je mnogo neuspelih pokušaja otkopčavanja brushaltera dok nisam shvatio stihove pesama "Stranger Song" ili "Bird on a Wire" - sticaj okolnosti je hteo da se u pozadini vrti upravo Koenova muzika kada sam joj prvi put uspešno otkočao brushalter. U tome i jeste čar njegove muzike – otkrivate je praktično ceo život.

Iako volim mnoge pesme iz drugog dela njegove karijere, priznajem da su mi draže one na akustičnoj gitari. Nikad nisam bio ljubitelj produkcije Patrika Leonarda, njegovih sintetičkih rešenja i onih "preškolovanih" ženskih glasova. Srećom, Koenov glas i njegovi stihovi nikad nisu zakazali. To je jasno i na poslednjem albumu "You Want it Darker" koji mi je najdraži u ovom veku. Sticaj okolnosti je hteo da privatni problemi spreče Patrika Leonarda da punim kapacitetom učestvuje na ploči, te je njegovu ulogu preuzeo Koenov sin Adam. Upravo je on najzaslužniji što ova ploča zvuči mnogo više organski od nekih prethodnih. A na stranu što je i sam Koen na visini zadatka. Pesma "Leaving the Table" komotno već sada može da bude deo neke njegove "Greatest Hits" kompilacije.

Leonard je znao da odlazi uskoro. Dovoljno je da pogledate omot poslednjeg albuma (objavljen je 21. oktobra) na kome nas pozdravlja "sa one strane" ili da preslušate stihove naslovne pesme. On je pakovao kofere već neko vreme, a početkom novembra je samo ušao u voz, ostavljajući nas da uživamo na terasama i posteljinama u savršenim stihovima i melodijama poslednjeg albuma.

Dok sam te noći na kišnoj terasi pokušavao da absorbujem informaciju da Leonard fizički više nije sa nama, kroz glavu su mi prolazili svi trenuci koje sam proveo uz njegovu muziku. Razmišljao sam o najboljoj ribi iz srednje škole koja je danas nervozna razvedena majka tinejdžera, o prijateljima sa kojima sam otkrivao Koenovu muziku, a koje danas mnogo više zanimaju vesti o Trampu nego o Koenu, o nekim devojkama koje su razumele stihove Koena bolje od mene iako je on pevao moje pesme, o ekskurziji u Kladovu u trećem srednje koju sam proveo u sobi uz Koenove pesme jer nju nisu pustili na ekskurziju zbog dvojke iz fizike, o onima koji su sve bogatiji i siromašnima koji su sve siromašniji, a kojima je đuture o Koenu jedina važna stvar to što je Jevrejin, o vremenu koje teče i koje nas oblikuje kao što reka Kolorado vekovima oblikuje Veliki kanjon, o Koenu koji je tu vremensku drobilicu savršeno opisao u desetinama pesama… i o svačemu još.

Dok sam sa terase posmatrao mačku koja se ispod točka juga krije od pljuska, u meni su se preplitali tuga i spokoj. Tuga zato što moj kanadski prijatelj više nikada neće napisati nijednu pesmu jer je zauvek napustio ovo naše mesto, a spokoj jer je ipak otišao sa mesta koje je sve manje "naše". Iako je često pokušavao "in his way to be free", mislim da nikada nije bio bliži tome. A nama svakako ostaju njegove pesme i to zauvek. Bez obzira na to da li smo lepi ili ružni, uvek ćemo imati muziku.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu