Prvobitno objavljeno na VICE Kanada.

Zelena knjiga je Vozeći gospođicu Dejzi za 2018. godinu, toliko je jasno.

Nisam ga gledao u bioskopu onomad 1989. godine, film u kom Morgan Frimen igra ulogu Houka Kolberna — ostarelog šofera za belu gospođicu Dejzi, u tumačenju Džesike Tendi. Ali jesam pogledao video izdanje iz 1992. godine, u kom Frimen vodi nju — i sebe — ne samo kroz njene poslove u Atlanti, već kroz gomilu promenljivih rasnih osećanja koje uvek deluju nejasno, skrajnuto i van kamere — poput belačke umetnosti koja imitira belački život.

Da sve bude zanimljivije, to je stalna tema za belačku publiku koja se prema rasnoj konfrontaciji odnosi na određen način; kao da su usputni prolaznici. To je prirodno i jednako automatski kao što je instinktivno, da i sami postanu gospođice Dejzi — da biraju odredište, gde će da se okrenu, da gledaju i odlaze, sklanjajući se od pravih nepravdi.

To se dešava kad vidim da gospođice Dejzi ovog sveta — bez crnog glasa — pokušavaju da artikulišu iskustva kao što je moje; pakujući sve u meke, nežne teme za populaciju duboko u tom slavnom post-rasnom sranju. Dok sam sedeo po strani i gledao publiku kako se smeje i uživa u Zelenoj knjizi, sve mi je to delovao kao još jedan stepen snishodljivosti za gledaoca koji tapše samog sebe po ramenu, osuđuje Trampa i “slep je za boje”, gledaoca koji konzumira rasizam s malo majoneza sa strane. A govoreći to kao crni gledalac, moram da vam kažem da nemam vremena za to.

Vrlo rano u priči Zelene knjige servirana nam je metiljava ideja netolerancije u Americi 1962. godine: zamislite samo standardni rasizam i segregaciju koji bi putovanje za bogatog, obrazovanog crnca na dalekom jugu učinili smrtonosnim. U tom miksu, publika upoznaje Tonija (Vigo Mortensen) — Amerikanca italijanskog porekla— toliko zgađenog crnaštvom da ne može da podnese pomisao na to da građevinski radnici piju iz iste čaše kao i on. A opet, posle samo 20 minuta, on pristaje da čuva i vozi crnog pijanistu, doktora Dona Širlija (Maheršala Ali), na jugu, bez ikakvih problema; jer naš rasista belac mora još i da bude simpatičan. A onda je tu i sam doktor Don Širli, nedosledni Oreo—pogrdni izraz za crnaštvo koje gravitira ka belaštvu — koji deluje kao prevodilac “poruka” s belačkog na crnački kako bi se bolje razumelo crnačko iskustvo.

S jedne strane, Toni je njegov pitomi sagovornik za starovremenu zatucanost, a s druge, Don je crni čovek u belačkom odelu — cenjen, prijatan, srdačan — koji odgovara na starovremenu zatucanost za novovremenu publiku sa Internet konekcijama koji nemaju jebenog izgovora da budu tolike neznalice. Svakog trenutka kad Don zgrabi svoj alter ego i progovori o crncima koji nisu monolit ili se suoči sa rasizmom neokrenutog obraza, bla-bla-bla (“dostojanstvo uvek pobeđuje”), to me toliko tera da se suzdržim da ne prevrćem očima da me već boli.

Ovo udovoljavanje belačkoj publici imalo je popriličnu cenu kad god rasa postane aktuelna tema. Imao sam iz istih tih razloga problem sa filmom Crni KKKlanovac Spajka Lija. U suštini, sve se svodi na to čija osećanja su važnija. Dok filmovi kao što su Zelena knjiga i Crni KKKlanovac pokušavaju da dovedu rasizam u žižu javnosti, oni to čine tako što ta osećanja stavljaju u prvi plan. Oni se i dalje izvrću u otrcane narativne origamije; stalno pokušavaju da preslože rasizam u prijateljstva i saradnje između potlačenih (crnci) i privilegovanih (belci). Svaka šala, smeh ili laka nota u kontekstu svega toga oslabljena je crtanofilmskom karakterizacijom: panduri rasisti i u Zelenoj knjizi i u Crnom KKKlanovcu su odjednom istovremeno i heroji i zlikovci. Beli suprematisti su odjednom glupi i nesimpatični. A krajevi postaju konvencije hepienda za device i hipike. Na kraju, oni ne rade ništa drugo sem što prenose skoro pa očiglednu poruku o crnoj zavisnosti i belom paternalizmu; dajući ljudima utisak da je savezništvo moguće uz minimalan trud.

Govorim sve ovo svestan istorijata holivudskog vlastitog samo-čestitajućeg odnosa prema filmovima kao što je ovaj. Crni KKKlanovac je prvi film Spajka Lija posle duže vremena koji je dobio dobre kritike i ovacije holivudske elite. Pomoć — film o crnoj sluškinji sa ocenom 8.1 na IMDB-u —bio je 2012. godine nominovan za Oskara za najbolji film. Skrivene figure — onaj film o crnim ženama koje rade za NASA-u sa vlastitim problemima belačkog spasitelja— bio je nominovan za Oskara za najbolji film 2017. godine. Vozeći gospođicu Dejzi osvojio je Oskara za najbolji film iste 1990. godine kad se pojavio relativno konfrontacijski Uradi pravu stvar Spajka Lija, koji nije bio čak ni nominovan. A naša Zelena knjiga ove godine je već osvojila Nagradu publike na TIFF-u.

Ova nežna školska trivijalizacija rasizma da bi se smanjio belački osećaj krivice nije samo simbolična za normalizaciju iste “totalno sam nevin” vrste rasizma koja je glasovima dovela Trampa iza zavese, već je karakteristična i za onu vrstu razgovora o rasi koji čitava industrija (uključujući neke bele kritičare) želi da promoviše. Možda belačka publika uspeva da vidi nekakvu progresivnost u tome, ali ja ne mogu, ne želim i neću.

Pratite Noela Rensoma na Tvitteru.