Fotografije ljudi koji su bili na “Marakani” a nisu gledali Zvezdin poraz

Postoje poslovi malo drugačiji od drugih. Fudbal je svakako jedan od njih. Budeš plaćen da se igraš celog života. Baš onu igru koju si igrao ispred zgrade ili u školskom dvorištu. A igra je uvek nepredvidiva, pa tako i zanosna. Zato je milioni obožavaju, a samo oni najbolji igraju na najvećoj pozornici.

Ta pozornica u “modernom fudbalu” je UEFA Liga šampiona. Dobro, ne baš liga koja okuplja samo šampione evropskih država kao nekada, već liga trenutno najboljih klubova na kontinentu. Najskupljih i najboljih. Tu i tamo, svake godine u tu Ligu se provuče i poneki šampion države koji nije među najboljima, a svakako ne među najskupljima. On obično ima neke druge kvalitete, kad već nema najbolje fudbalere u Evropi. A to su tradicija, borbenost, upornost ili strastveni navijači. Sve to ima i šampion Srbije Crvena zvezda. Ali kao što je i država iz koje dolazi miljama daleko od razvijenog sveta, tako je i Zvezda miljama daleko od modernog fudbala.

Zvezda je u sredu doživela najteži poraz u bogatoj istoriji na svom stadionu. Totenhem je pregazio crveno-bele, uz nešto jači otpor domaćina nego pre dve nedelje. Sada je bilo 4:0 za vicešampiona Evrope.

Ono što je navijačima Zvezde, kojih je bilo 42.000 verovatno bilo najbolnije sinoć nije taj rezultat, već nemoć i saznanje da je to realan odnos snaga. OK, da je Pavkov dao onaj gol pri 0:0, a “morao” je, verovatno bi bilo više uzbuđenja do kraja, ali razlika u klasi je toliko očigledna, da to najviše boli “Cigane”. Očajan prelazni rok doneo je Zvezdi potpuno promašene strance kojima će navijači za par godina teško i imena da se sete, a na to se nadovezala katastrofalna odluka uprave kluba, koja je od silnog šlihtanja predsedniku države zaboravila u kojoj zemlji živi i koji su ljudi ta snaga Crvene zvezde, odredivši cene ulaznica na nivou onih u Nemačkoj, zaista najbogatijoj zemlji u Evropi.

Posledice su vidljive – na terenu nemoć koju ni odlični trener Vladan Milojević ne može da preokrene, a na praznjikavim tribinama bez one energije koja nosi svoji tim a uteruje strah u kosti protivniku.

Zato su svi otišli sinoć pokisli sa stadiona, ne zbog kiše.

Ipak, postoje ljudi na “Marakani” koji nisu morali da se muče zajedno sa igračima i ovih 42.000 ljudi. Oni koji po “pravilima službe” moraju da budu okrenuti ka tribinama – ljudi koji su došli poslom na stadion. Stotine redara, vatrogasci, hitna pomoć, razna obezbeđenja sa toki vokijima u rukama i oni što cepaju karte na ulazu i slušajući huk sa tribina tumače dešavanja na terenu.

Upoznajte ih u foto priči Stefana Pribanovića.

POGLEDAJTE JOŠ: