Fotografije najsjajnijih i najbednijih trenutaka andergraund noćnog života Meksiko Sitija

Već više od 20 godina, meksički fotograf Hose de Hesus „Ćućo“ Leon Hernandez dokumentuje divlje trenutke koji mogu da se dogode samo u gluvo doba noći, kada dnevni žitelji Meksiko Sitijja konačno padnu u san. Ćućo luta metropolom sa svojim foto-aparatom, svraća u andergraund noćne klubove i mračne uličice, beležeći moćne prizore sa drogama, seksom, prljavštinom, glamurom, bančenjem i smrću.

Inspirisan izraženom dramom meksičke katoličke ikonografije i grandioznošću modne fotografije, Ćućo nas vodi u čudesni podzemni svet u kome se oseća najopuštenije. Pokazuje posmatračima ekstatične vrhunce parti krugova Meksiko Sitija, kao i grozno ništavilo koje nastaje kada se pijanka završi.

„Ne zanima me tehnička strana fotografije“, rekao je Ćućo za VICE, u skorašnjem telefonskom intervjuu. „Zanima me njena istorija, i sebe vidim kao montažera slika“. Ovaj pristup mu omogućava da bude potpuno u trenutku dok se ludilo odigrava, često otkrivajući sjajne slike tek sutradan, dok pregleda radove od prethodne noći.

Sa svojim vihorom portreta, aktova i dokumentarnih fotografija, Ćućo stvara sasvim osoben vizuelni ritam i intonaciju, koje povezuje sa „ pričom o jednom gradu – bilo kom gradu na svetu“. U osvit njegove nove knjige, Vida (edicija Patrik Frej), VICE se sastao sa Ćućom da nam priča o svojim čudnim susretima koje je tokom godina imao.

VICE: Kako je katoličanstvo uticalo na tebe kao umetnika?

Hose de Hesus „Ćućo“ Leon Hernandez: Odgojile su me dve katoličke tetke, i religioznih đinđuva je bilo posvuda po kući: duša koje gore u Čistilištu, prizora iskušenja Hristovog, sa krvlju koja mu teče niz telo, sveće. Uvek sam se plašio kraja sveta, proročanstava i apokalipse. Kasnije sam otkrio najlepše barokne kapele u centru grada. Bio sam zadivljen upotrebom svetla na oltarima, legendama i crnim Isusima.

Kada sam bio adolescent, bunio sam se protiv toga i počeo da radim sa satanskim i seksualno eksplicitnim prizorima – mešao sam krvoproliće sa katoličkim obeležjima u fanzinima, i slušaj garažni i pank rok, džez i klasičnu muziku. Počeo sam da izlazim noću u potrazi za seksom, a kasnije i zbog žurki i prijatelja. Osećao sam se kao klinac izgubljen u bioskopu ili u crkvi; život me je u isti mah i uzbuđivao i jebeno plašio.

Kako si počeo da se baviš fotografijom, i šta ti se najviše dopalo kod nje?

Kada sam imao 17 godina, počeo sam sa Polaroid aparatom koji mi je moj dečko poklonio. Snimali smo aktove u ruševinama zgrada u centru Meksiko Sitija, koje su ostale posle zemljotresa 1985. Takođe smo i eksperimentisali sa svetlošću i pokretom. Kada sam otkrio fotografiju, to je bilo lepo i romantično vreme. Onda sam počeo da odlazim u porno bioskope da bih snimao ostatke na podovima: fleke od krvi i sperme, bilo kakav krš, iskorišćene kondome i senke. Takođe sam fotografisao i crkve i krvave Isuse. Sa svime time i katoličkim ukrasima, pravio sam kolaže i fanzine. Uvek su me fascinirali časopisi i činjenica da možeš da prikažeš svoje viđenje stvari dokumentujući stvarnost, ali u isto vreme je i menjajući, ponovo je osmišljavajući.

Koji su neki od modnih časopisa i knjiga koji su te inspirisali?

Ja sam opsesivno radoznala osoba, pa sam odlučio da istražujem fotografiju preko knjiga Ane Pijađi, Dajane Friland, Alekseja Brodoviča, Terija Džonsa, Patrik Freja i Voltera Kelera. Voleo sam časopise kao što su RayGun, Nest, Interview, The Face, i opskurne meksičke časopise kao što su La Regla Rota ( Prekršeno pravilo), i La Guillotina.

Možeš li da opišeš scenu noćnog života u Meksiko Sitiju pre 20 godina, kada si prvi put počeo da je dokumentuješ?

Rat protiv droga onog seronje od bivšeg predsednika Felipea Kalderona Inohose još nije počeo, pa je u gradu bilo mnogo manje nasilja. Ja sam živeo u stanu blizu kraja Roma, i skoro svake večeri smo upadali tamo da slušamo muziku, razvaljujemo se i snimamo još fotografija.

Sve to su radili i ostali umetnici, muzičari i pesnici iz te zgrade. Andergraund klubovi kao što su Los Ohos i Amsterdam su bili otvoreni do 9 ujutru, bilo je porno predstava u gej klubovima u 4 ujutru, kao i pank bendova u jeftinim kantinama u centru, koje su sada zatvorene usled džentrifikacije. A niko to nije fotografisao!

Možeš li da pričaš o smrti, i o načinu na koji je uticala na priču koju dočaravaš u Vidi ?

Nisam želeo da knjiga o noćnom životu prikazuje samo uživanje kada si mlad i srećan (To mi je užasno dosadno). Želeo sam da prikažem njegovu zlokobnu stranu; veštičarenje, mrtve životinje, kapele, ružičaste mrtvačke kovčege, tugu, bolnice, neizbežan pad, mamurluk – kao u dobrom Fon Strohajmovom ili Fasbinderovom filmu – kao i preporod svakog vikenda.

Kada sam bio mlađi, otkrio sam Sanborns, veliku prodavnicu časopisa punu francuskog i italijanskog Voga, Artforuma, Kašijer du Sinema, i-D-ova, Fejsa, itd, i ljudi su mogli satima da ih razgledaju. To je bilo bitno gej mesto za neobavezne seksualne susrete u toaletima.

To je bilo savršeno mesto za petnaestogodišnjeg klinca koji je odrastao u gradu prepunom nota roha tabloida – popularnog vida štampanih izdanja u kojima se prikazuju eksplicitne fotografije nasilja, kriminala, osveta, tragičnih nesreća, pandura koji ismevaju transvestite, narko-satanizma, a onda, odmah na sledećoj strani su imali tračerske kolumne o filmskim zvezdama, kao i horoskop. Slike raskomadanih tela su mogle da se vide na svim novinskim štandovima, svakodnevno i u svakoj ulici – baš kao što se i ovih dana pojavljuju tokom noći, ležeći na ulicama gradova širom zemlje. Tako da nema srećnog kraja.

Koji su neki od najnezaboravnijih trenutaka koji si doživeo radeći na ovom projektu?

Pošto je većina klubova toliko mračna, dok radim vidim samo male detalje. Shvatam da su prizori uvrnuti tek kada ih prebacim na kompjuter. Na primer, jedna devojka me je ugledala kada sam ulazio u kantinu, a onda je nestala. Kasnije se vratila prenapadno našminkana. Sledećeg dana, dok sam obrađivao nove radove, ona je bila na fotografiji: pretučena i sa masnicama na očima. Fotografija je bila prepuna jezivih detalja, a šminka je samo dodatno pogoršala stvar.

Takođe, bilo je i tračeva o tom čuvenom klubu u kome su praktikovali Santeriju; to je nešto prilično uobičajeno u barovima i noćnim klubovima, da bi se privukla sreća. Plesali smo, i pod je iznenada postao lepljiv. Fotografisao sam, i kada sam video slike, shvatio sam da je u pitanju krv. Pri plafonu se nalazio oltar. Kada sam pošao kući, neko vreme sam fotografisao preklane životinje, kao što su kokoške i golubovi, pa čak i telad, koje su ležale na ulicama. Čudni susreti.

Možeš li da nam pričaš o nekim od najvažnijih klubova u Meksiko Sitiju?

Moj idealan klub ne postoji. Bio sam na nekim stvarno dobrim žurkama u stanovima, i nekim mesečnim događajima u određenim noćnim klubovima. U poslednje vreme, organizujem sjajne žurke u kući mog galeriste, sa mojim omiljenim ljudima – mešavinom starih i mladih, umetnicima, muvatorima, manekenkama, dilerima, i tako dalje – ali klupska kultura ili neobična mesta ovde ne postoje. Više je u pitanju to što ja spajam ljude i stvari – moje ponovno osmišljavanje noćnog života Meksiko Sitija putem portreta.

U kom trenutku si shvatio da je noćni život nešto što ćeš dokumentovati jedan duži vremenski period?

Volim da dokumentujem pokrete u nastajanju, nove ljude sa sjajnim idejama, sveža lica i da nalazim nove prijatelje. Noć je mnogo više od klupske kulture. Prelepa koreografija svetlosti i senke, i izgubljenih ljudi poput mene koji šetaju ulicama i čine da se osećam kao da sam na snimanju filma, gde su zgrade, prostitutke i mrtve životinje takođe protagonisti.

Noću se osećam bezbednije, u svakom smislu. Dok šetam gradom, otkrivaju mi se tajne. Moji najkreativniji i najsmireniji trenuci se dešavaju noću, dok jebene birokrate spavaju.Volim da izađem noću na svom motoru, i da slušam uvrnutu i predivnu muziku u stanju nalik transu. Ja sam noćno stvorenje, ponekad prepuno duhova i paranoje.

Koje su neke od stvari koje su ostale postojane u noćnom životu u proteklih 20 godina?

Imam teoriju da se svakih desetak godina pojavi novi pokret. Do tada se i ljudi sa svežim idejama i alternativnim pogledima na svet međusobno pronađu – novi pesnici i muzičari. Gledao sam i dokumentovao to. A to će se ponovo dogoditi.

Pratite Miss Rosen na Instagramu

Ovaj članak je originalno objavljen na VICE US.