Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Italija
Tokom režima Benita Musolinija, od 1922. do 1943. na hiljade Italijana bilo je zatvoreno u sanataorijumima više nego ikada pre i to vrlo često samo zbog toga što se nisu slagali sa definicijom morala koji je propagirala država. Tek 1978. godine italijanska vlada je zvanično usvojila Zakon o mentalnom zdravlju i njime zabranila sve nezavisne italijanske psihijatrijske bolnice u kojima su pacijenti živeli u potpunoj izolaciji.
Videos by VICE
Međutim, gašenje i zatvaranje ovih bolnica kao i uvođenje psihijatrijskih odeljenja u zvaničnim zdravstvenim centrima bio je spor i dug proces. Na primer, bilo je potrebno dvadeset godina da se sanatorijum Pizani u Palermu potpuno ugasi.
Nešto malo vremena pre njegovog zatvaranja, u januaru 1986. u ovim prostorijama je održan veliki koncert, kako bi se proslavila progresivna promena Italije. Pank-rok koncert je trajao pet sati i nazvan je „Qualcuno volò sul nido del cu“, što je u prevodu naslov predstave iz filma Let iznad kukavičjeg gnezda.
Nisu svi reagovali pozitivino na inicijativu, s obzirom na to da se mentalna bolest i dalje smatrala velikim tabuom u velikom broju italijanskih zemalja u to vreme. Članci u novinama pisali su o koncertu uključujući naslove kao što su „Rok za poremećene“,i „Koncert za lude i usamljene ljude“.
U organizaciji koncerta učestvovala je i Leticija Batalja, poznata fotonovinarka iz Sicilije koja je dokumentovala italijansku kontrakulturu još od sedamdesetih. Kada je davala izjavu za lokalne novine povodom koncerta rekla je: „Otuđivanje ne utiče samo na mentalno obolele ljude, već na sve one kojima fali prostor da slobodno izraze svoje ideje. Ovi klinci su nestvarno hrabri što će nastupiti u sanatorijumu.“
Jedan od tih klinaca bio je i Fabio Sgroi, koji je svirao na koncertu zajedno sa svojim bendom, MG. Pored sviranja, sada pedesettrogodišnji fotograf je te noći napravio i neke fotografije, koje su sada u njegovoj novoj knjizi Palermo 1984-1986, Rani radovi.
U to vreme, kontrakulturna scena je bila još uvek relativno mala, ali širom rasprostranjena između pankera i gotičara. „Frakcije između grupa bile su retke,“ priča mi Sgroi. „Svi smo znali jedni druge jer smo morali da provodimo vreme u nekoliko barova u kojim smo bili dobrodošli. To je bio period ubistava mafije, opustošenih ulica, konstantnog patroliranja policije i helikoptera koji su visili sa neba. To je bio sistem koji smo mi odbijali da prihvatimo.“
