Šta seljani sa Stare Planine misle o savremenoj umetnosti iz Beograda

Publika na izložbama u Beogradu se odavno svela na preuski kružok prijatelja i rođaka. I to što je sasvim prirodno - da povlađuju umetniku jer ga poznaju i (valjda) vole - u principu ide na štetu umetnosti. Šira je javnost, opet, pretežno nezainteresovana, a delom i u strahu da neće moći da shvati šta je autor svojim delom hteo da kaže. I zato u širokom luku zaobilazi galerije.

Za zvanične kritičare , s druge strane, nema baš mesta u popularnim medijima, možda i stoga što vole da pametuju. Pa nešto nedovoljno jasno čine još nejasnijim. Takav naopak jezik ima više smisla u specijalizovanim publikacijama. Ali, tu se kritike pišu zarad ličnog prestiža ili finasijskog dobitka.

Umetnik trpi i od kustosa, angažovan u sklopu njihovih koncepata kojima se često prilagođava. Odustajući od lične poetike, srozan na nivo ilustracije tuđe postavke.

Kad sve to znamo, šta nam je činiti?

Odgovor koji je ponudila umetnička radionica “Bura” je: otići u Dojkince na Staroj planini, čiji su žitelji izvan sistema ove vrste hijerarhije.

To ljupko seoce danas broji svega 70-ak stanovnika, istog proseka godina. Mladima je praksa beg od teškog rada, u navodni komfor gradova. Nostalgija za veličanstvenom prirodom nije dovoljna motivacija za njihov povratak, a za grad ih trajno vezuje privid luksuza.

Dan meštanima prolazi u ručnom obrađivanju njiva i teranju stoke na ispašu. Uglavnom ovaca na ovom podneblju. Slobodno vreme provodi se ispred jedine radnje, ako su u pitanju muškarci, koji dosadu utapaju u pivu, a ređe i u rakiji.

I žene svrate ovde, da kupe hleb i razmene koju rečenicu, nerazumljivu nama došljacima, zbog specifičnog timočko- lužničkog dijalekta. Inače sede po klupama uz glavnu džadu, i čekaju da smrt po njih svrati, ako usput ne zaluta.

Starci retko silaze i do obližnjeg Pirota, dok potomci imaju sve manje vremena da ih obiđu. A kad dođu, sigurno im ne donose kataloge, već odvlače sir i suhomesnate proizvode. Dece nema, „jer to je selo“, kako bi objasnila jedna kelnerica iz susednog Vrela.

Međutim, baš u Dojkincima rasplamsan je pokret Odbranimo reke Stare planine, što znači da mestašce ima snagu nepotkupljivosti. Idealnu i za kritiku naših umetničkih dometa.

Stoga smo jednog julskog četvrtka napunili kombi slikama, crtežima, fotografijama, skulpturama, formirajući vrstu karavana u cilju uspostavljanja dijaloga između sela i grada.

Spremne na sliku pustoši, prvi utisak nas šokira: na klackalici, budućem radu Viktora Kissa, načičkana je gomila mališana. Ciče od radosti, pod polovičnim nadzorom svojih deda, protagonista pomenutog rituala pred prodavnicom, a istovremeno i Domom kulture.

Dom je obnovljen na talasu pobuna protiv investitora i prilagođen svrsi sporadičnog održavanja folklornih manifestacija. Ali ne i savremenim izložbama, na kakvu Bura računa.

Zato patos sa slikom pirotskog ćilima, kao i zidove optočene fotografijama pastoralnih prizora, prekrivamo crnim najlonima. Tako će radovi dvadesetak umetnika najbolje doći do izražaja.

Komentari kreću dok je sve još u pripremi, pa (pomoćni) asistent postavke, Dragan zvani Gaško kaže - Zašto ste gu probušili kad je dobro za rakiju- sprdajući se sa mojom Tajnom večerom.

To je zasad jedini rad oslobođen zaštitne pokrivke, a napravljen od bočica tečnog sapuna, što Gašku liče na rakijske čuture. I džaba meni što sam ih nanizala u rasporedu Hrista i apostola tokom poslednjeg, pashalnog obroka. Svu sakralnost pojeo je dominantan utisak posuda.

Gaškova visprena opaska ipak me raduje, jer obećava uspeh našeg projekta, čija je poenta u suočavanju sa britkim opažanjima posetilaca. Sličnu nadu uliva i masa sveta pred Domom kulture na dan otvaranja izložbe, iako znamo da se to desilo po „izričitom nalogu“ predsednika mesne zajednice Ivice Veljkovića.

Ili se i Ivica šalio kad nam je rekao da je to uradio, uspostavljajući humor kao vrhovni vid opštenja? Bilo kako bilo, gužva je tolika da osujećuje nameru stručnog vođenja kroz postavku. Što bi značilo da ćemo svoje komentatore u letu nahvatavati.

Što se tiče moje ready-made instalacije, ona ne nailazi na bolji prijem ni tokom višečasovne priredbe. I deca svece tumače u svetlosti ambalaže, poredeći ih sa šamponima, dok vremešnu Duku asociraju na „pomade“. Odatle se klupko njenih misli razvija u pravcu suprotnom od meni poželjnog, ka danima „dok je bila mlada“, prirodno „rumena“ i „lepa kao vila“. Zašto joj pomade tada i nisu trebale. Docnije bi se od mackanja Duka sva „izvržila“, što će reći – alergijski osula, te ovim putem nije mogla da povrati mladost.

Sujeta me mami da joj misli skrenem ka večnom životu, u samoj srži Tajne večere. Malo se i ljutim, i najzad pustim da rad tumači po svom nahođenju.

I Kissova klackalica živi bolji život u svom osnovnom obliku. Prerađena na licu mesta u Traviatu, mesto za dvoje, tako što joj oba kraka povijena na jednu stranu, ona u očima meštana biva „pokvarena“, „upropaštena“.

Viktor više nije tu, pa bih da branim njegovu intervenciju. I silno se plašim za dignitet ostalih učesnika zbog zavitlavanja od strane domaćina. Ispostavlja se da mi je strepnja bila nepotrebna, makar u slučaju tri omanja rada Katarine Alfe Jovanović. Njeni crteži na trulex-krpama, izazivaju pažnju skupine žena što budno proučavaju izloženo.

Šta ti radovi predstavljaju, pitaju se one. Alfa im objašnjava da je njena zamisao bila da „nešto važno“ spoji sa „nečim krajnje nebitnim“ i tako utvrdi stvarnu vrednost umetničkog proizvoda. Žene klimaju glavom sa odobravanjem. A jedna tvrdi da je i sama „imala baš takav osećaj, al' nije umela da ga tako lepo ispriča“. Sad, kad je ovladala tehnikom (umetničke kritike), svoje impresije prenosi komšinicama. Ne da bi se pravila važna, već da i njih prosvetli.

I jedno otvoreno oko, a drugo koje žmuri, Dude Ludošan, za posmatrače su samo oči, premda su vertikalno postavljene na ogromnim fotografijama. I takvim ostaju, sve dok ih jedan od gostujućih umetnika ne oslobodi iz patrijarhalnih okvira.

“Da li sam ja lud, kad meni one liče na ženske polne organe”, on pušta buvu međ' skupinom muškaraca. “Pa, jeste”, domaćini se kikoću, priznajući (sebi) da su im aluzije bile utemeljene a ne plod erotske fantazije.

Glavni kontekst ovde je realno nebitan, premda i on ima smisla za datu priliku – kad zažmuriš, ti prestaješ da postojiš, gubeći reper u spoljnjem svetu. Pa oči mogu da budu sve što se mašti hoće.

Oko jednog rada u ćošku nema dileme: iza paravana stoji lutka u narodnoj nošnji, zadignutih skuta, ispod kojih se belasa međunožje. Sledeći prirodnu znatiželju, svi sklanjaju zastor i prsnu u smeh na umetničku provokaciju Trivunac Senke.

Posle se poneki prenu, i shvate gde su, pravdajući svoje moralno iskliznuće tvrdnjom kako je „taj neko (autor) uzeo previše slobode“. Na koju oni gledaju „sas negodovanje“.

Međutim, na tome se razgovor ne završava, već produžava u tezu da je „ranije tako i bilo“. I niko nije „nosio donji veš“ ispod garderobe. “Jer je bio skup i nije ga bilo, i jer niko nije imao vremena da skida gaće”, stiže spremen odgovor na moje čuđenje.

A zatim i dodatak koji sve razjašnjava. „Zato se tada rađalo mnogo više dece“, nego danas, kad su gaće obavezne.

Senkina je i armija zuba od finog, zubarskog gipsa. I ta bela vojska izaziva grohot, lako objašnjiv bezubim staračkim ustima, iz kojih gromko„hahahaha“ listom i dopire. Namera autorke ovime je i postignuta.

Ali, seljani se smeju i bez ciljanog povoda. Tako Gaško vrti digitalne printove Željke Momirov, sa predstavom svetlosnih preseka (valjda). “Jel ovo ide ovako ili onako”, zabavno mu je da zadeva, još dok se formira postavka. Zato ne znamo koju i čiju logiku je sledio, a da njen rezultat niko nije naknadno problematizovao.

Nekom izloženo ipak nije smešno, već posve „izopačeno“. Taj termin nas štreca, te se grupno nadamo da ima neko drugo značenje na tamošnjoj varijanti srpskog. Ali, avaj, nema. Za te „proste ljude“, kako sebe opisuju, prijemčivo je samo ono jasno golom oku, kao što je Majka lokalnog umetnika Siniše Mančića.

Ivica očito ima više imaginacije, pa stooku spodobu Gorana Stojčetovića, tumači znalački.

“Ovo me podseća na vreme kad sam bio kelner, i kad su narudžbine stizale sa svih strana kafane. To me je totalno sluđivalo, budući da sam hteo svima da udovoljim”, opisuje Ivica svoj utisak. Veoma precizan, s obzirom da je Stojčetović art-brutista. Zagovornik lečenja ljudskih duša umetnošću.

Jelena Pantelić se, opet, od stresa leči ribanjem tepiha, o čemu svedoči posredstvom video rada. U njega netremice zuri sredovečni par iz Kraljeva. Supruga se smeši na moje tumačenje, a muž mršti. Ispostavlja se da on vrši tu kućnu rabotu. I da ga tom prilikom spopadaju ubilačke težnje spram emancipovane partnerke.

Bilo je tu još mnoštvo opservacija, neprepričljivih mimo šireg konteksta. Ali, dalje bi se ispredanje oteglo i uskratilo mi prostor za zaključak.

Naime, u okviru muzičkog programa koji je podrazumevao jam-session Gorana Orgea Nikolića, elektronskog muzičara, i Aleksandra Vasova, umetnika na kavalu, nastupio je i harmonikaš Dragan Petraćin, takođe lokalac.

Sav naš cenjeni auditorijum, dotle zadubljen u poente dela savremene vizuelne umetnosti, uhvatio se u kolo. Konačno je došlo do tzv. sinergije, omiljene reči iz domena kreativnih industrija. Raspamaćenoj atmosferi užitka, pomoglo je i mnoštvo gajbi piva.

Docnije se pitamo - čega će se seljani sećati. Da li utiska posebnosti što su izrazili svoje stavove, ili naprosto – fešte?

A šta ćemo mi pamtiti? Šansu da budemo u Dojkincima, ili i samu kritiku?

Što se mene lično tiče, dođe mi da preradim Tajnu večeru. Možda bih boljom čitljivošću privukla pažnju i stručnih lica, kao i slučajnih posmatrača, van kruga prijatelja i rođaka.