tržište rada

Radnici su ti koji su nezamenljivi, a ne poslodavci

Pandemija koronavirusa otkriva da kapitalisti nisu neophodni, već su to radnici, a neophodni ljudi imaju moć.
08 April 2020, 10:56am
Radnici su uvek ti koji su nezamenljivi
Fotografija: FG Trade via Getty Images

Možda ste primetili da ljudi koji nam pomažu da prolazimo kroz krizu koronavirusa nisu milijarderi, šefovi, niti trgovci: to je običan svet, ljudi koji su iznenada prepoznati kao neophodni radnici, i njihov svakodnevni rad je ono što svakodnevni život čini mogućim i pod normalnim okolnostima, a još beskrajno više tokom pandemije.

Covid-19 je sve preokrenuo naglavačke, ali sve je i onako u startu toliko bilo navrat-nanos, da je jednostavna činjenica da su radnici motor društva – koja je dugo poricana i sakrivana – konačno postala neporecivo očigledna, dok su bogati u privremenom samoizgnanstvu iz društva, a ljudi koji stvarno čine da stvari funkcionišu moraju i dalje da idu na posao.

Mnoge vlade su naredile zatvaranje većeg dela firmi, da bi se usporilo širenje Covid-19, ali neka „neophodna“ preduzeća, kao što su supermarketi, apoteke, prodavnice pića, restorani koji vrše dostavu ili prodaju obroke za poneti, majstorske radionice, kao i mnoga druga, ostaju otvorena. I dok su ljudi koji su u mogućnosti da nastave da zarađuju od kuće u samoizolaciji, neophodni radnici nastavljaju da dolaze na posao, suočeni s opasnošću. I ljudi ih s pravom nazivaju herojima.

Ali šta će biti kada se pandemija okonča? Da li će ljudi podesno ponovo početi da „zaboravljaju“ da daju bakšiš dostavljačima, da ribaju nedužne kasirke, i da zbijaju šale o preplaćenim, lenjim javnim službenicima? Ne mora da bude tako. Iznenadno opšte društveno priznanje slabo plaćenim radnicima – pojedincima, junacima, ne samo brojevima na tržištu rada – kao nezamenljivima, kao i druge iznenadne promene tokom pandemije, mogu da budu odskočna daska za bolje stvari.

Ova kriza otkriva jednostavnu, prosvetljujuću istinu koja je sve vreme tu: nema hrane po rafovima prodavnica bez ljudi koji je uzgajaju, skladište i dostavljaju. Nema gradskog prevoza bez vozača autobusa. Bez radnika gradske čistoće, đubre bi se gomilalo po ulicama. Svet jednostavno ne funkcioniše bez rada.

Ideja o „neophodnom“ radniku bez sumnje ima i štetnu stranu, dok kompanije relativizuju šta taj izraz znači i nastavljaju da izrabljuju ljude, dok im obezbeđuju samo minimalnu zaštitu. Postoji osećaj da pandemija u kapitalizmu stvara dva tipa ljudi: one koji mogu sebi da priušte samoizolaciju, i one koji moraju da rade i sebe izlažu virusu.

Da bi se izbeglo da ideja „neophodnog“ rada postane namerno postavljena klopka, kategorija neophodnog radnika mora da bude proširena na svakog radnika, i da bude baza za osnaživanje masovne akcije, umesto oslabljujućeg (i smrtonosnog) osećanja dužnosti da se služi „ekonomiji“.

Već gledamo kako se to odvija u stvarnosti, dok radnici Instakarta, Hol Fudsa, Dženeral Elektriksa i mnogi drugi, štrajkuju i masovno napuštaju posao da bi se izborili za bolje uslove, ili, kao u slučaju radnika Dženeral Elektriksa, da bi angažovali sopstvenu radnu snagu za proizvodnju uređaja koji spasavaju živote. A sada zamislite kada bi sami mogli da donose takve odluke.

Vladajuća klasa već dugo omalovažava obične ljude kao jednokratne, zamenljive, „nestručne“, i tako dalje. Ono čemu sada prisustvujemo pruža nam neporecive dokaze da je u stvarnosti uvek bilo upravo suprotno. Nisu kapitalisti ti koji su nezamenljivi, već su to radnici, a nezamenljivi ljudi imaju moć.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE US.