Gandi je bio rasista koji je terao devojke da spavaju u istom krevetu sa njim

U avgustu 2012, tik pred 65. Dan nezavisnosti Indije, jedan od najtiražnijih magazina u zemlji, Autluk Indija, objavio je rezulte velikog istraživanja koje je sproveo među čitaocima. Ko je, posle „Mahatme“, najznačajniji Indijac svih vremena? Mahatma je, naravno, Mohandas Karamčand Gandi.

Nije nimalo neočekivano što je Autluk ovu tvrdnju izneo zdravo za gotovo. Gandi je postao očigledan, nesporan barometar za značaj i veličinu Indije, ako ne i uopšte. Ko ne voli Gandija? Naučili smo na njega kao tog slabašnog, blagodarno neuhranjenog starog čoveka pobožne duše morala čistog kao suza. On je čovek koji je uveo novu gramatiku nenasilnog otpora u Indiju, zemlju kojoj je pomogao da pobegne iz okova vlasti britanske imperije. Proživeo je nekoliko hrabrih štrajkova glađu sve dok ga hindu nacionalista ubio pucnjem iz vatrenog oružja i time ga preobratio u svetog mučenika.

Videos by VICE

Moja baka sa majčine strane zatvorena je sa Gandijem 1933, tako da sam rasla znajući da je ovaj mit izvajan od poluistina. Moj deda je preuzeo lekcije koje je naučio u zatvoru da bi osnovao ašram u Zapadnom Bengalu. Usled toga su me roditelji odgajili uz intimnu spoznaju Gandija koja se teturala između pohvalnog i kritičkog. Moja porodica ga je obožavala, iako nikada nismo prihvatili tvrdnju da je potpuno sam osmislio i vodio pokret za nezavisnost Indije. To nema nikakve veze sa Gandijevom zatucanošću, o kojoj se u našoj kući nije govorilo. Decenijama posle atentata na njega 1948, Gandijev imidž je građen tako pažljivo, oriban od sumornih detalja, da je lako zaboraviti da je retoriku zasnivao na rasizmu, žestokoj alergiji na žensku seksualnost i ukorenjenu nespremnost da se pomogne oslobađanje Dalita, ili kaste „izopštenih“.

Gandi je živeo u Južnoj Africi duže od dve decenije, od 1893. do 1914, gde je radio kao advokat i borio se za prava Indijaca, i samo Indijaca. Za njega su, i to je sasvim jasno govorio, crni Južnoafrikanci jedva bili ljudska bića. Nazivao ih je uvredljivim južnoafričkim žargonskim izrazom kafir. Žalio se često što Indijce smatraju „jedva malo“ ako i uošte boljim, od divljaka ili domorodaca Afrike. „Bela rasa treba da bude preovlađujuća u Južnoj Africi“, izjavio je 1903. Kada je bačen u zatvor 1908, prezirao je činjenicu da su Indijci smeštani sa crnim, a ne belim zatvorenicima. Neki južnoafrički aktivisti oživeli su ove Gandijeve tvrdnje, poput knjige dva južnoafrička akademika objavljene u septembru, ali one jedva da su imale uticaja na kulturnu svest van nekih koncentričnih krugova na Tumblru.

Gandi u Južnoj Africi. Foto via Wikimedia Commons

Negde u to doba, Gandi je počeo da neguje mizoginiju koju će nositi u sebi do kraja života. Tokom godina provedenih u Južnoj Africi, jednom je „rešio“ slučaju koje je jedan mladić seksualno zlostavljao dve Gandijeve sledbenice tako što ih je na silu ošišao na kratko da bi uklonio svaku mogućnost da prizovu bilo kakvu seksualnu pažnju. (Majkl Konelan je u Gardijanu pažljivo objasnio da je Gandi verovao da žene predaju sopstvenu ljudskost onog časa kada ih muškarci siluju.) Razmišljao je pod pretpostavkom da muškarci ne mogu da kontrolišu svoje osnovne, grabljivičke impulse, a da su žene odgovorne za – i potpuno na milost – tih impulsa. Njegov pogled na žensku seksualnost jednako je za osudu: prema knjizi Riti Banerdži Seks i moć, Gandi je smatrao da je menstruacija „manifestacija izopačenje ženine duše njenom seksualnošću“. Takođe je smatrao da je korišćenje kontracepcije znak promiskuiteta.

Suočio se sa ovom nesposobnošću da kontroliše muški libido direktno kada se zarekao na celibat (a da nije o tome razgovarao sa ženom) u Indiji, ali koristeći žene — među njima i maloletnice, poput njegove unuke – da bi proverio sopstveno seksualno strpljenje. Spavao bi nag pored njih u krevetu i nije ih dodirivao, vodeći računa da se ne uzbudi; ove žene su mu bile rekviziti koji će ga privoleti na celibat.

Decenijama je Gandijev imidž je građen tako pažljivo, oriban od sumornih detalja, da je lako zaboraviti da je retoriku zasnivao na rasizmu, mizoginiji i poverenju u kastinske podele.

Kasturba, Gandjeva žena, bila je možda njegova najčešća vreća za udarce. „Prosto ne mogu da podnesem da gledam Ba u lice“, jednom je izlio bes na nju, dok ga je negovala tokom bolesti. „Izraz njenog lica često isti kao u krotke krave, koji čoveku budi osećaj, kako je to ponekad slučaj sa kravama, da na svoj glupi način nešto govori“.

Neko bi našao opravdanje za ovo, naravno, tvrdeći da su krave svete životinje u hinduizmu — te je Gandijevo poređenje sopstvene žene sa kravom prikriveni kompliment. Ili bismo možda mogli da ga podvedemo pod običnu bračnu nadrndanost. Kada je Kasturba dobila zapaljenje pluća Gandi nije dozvolio da joj daju penicilin, iako su lekari rekli da će je izlečiti; isistirao je da je ovaj, tada novi lek bio strana supstanca koje njeno telo ne treba da primi. Podlegla je bolesti i preminula 1944. Samo par godina kasnije, verovatno shvativši koliko je ozbiljno pogrešio, dobrovoljno je uzimao kinin da bi lečio sebe od malarije. Preživeo je.

Na Zapadu postoji impuls da se Gandi posmatra kao tihi istrebljivač kasta, opis koji je kategorički lažan. Smatrao je da je emancipacija Dalita nedostižni cilj i verovao da ne zaslužuju odvojen izborni glas. Naprotiv, insistirao je da Daliti treba da ostanu samodovoljni, čekajući preokret koji im istorija nikada nije donela. Daliti i dalje pate zbog direktnih posledica predrasuda utkanih duboko u kulturnu dušu Indije.

Istorija je bila, kako Arundati Roj piše u ključnom eseju Doktor i svetac objavljenom prošle godine, neverovatno fina prema Gandiju. To nam je dalo slobodu da odbacimo njegove predrasude kao puke nesavršenosti, tačkice na prečistim rukama. Apologete će insistirati da je Gandi imao mana, kao i svaki čovek. Možda će čak i preobratiti njegove predrasude u nešto pozitivno, dokaz da je isti baš kao i svi mi! Ili možda na ovaj retorički odbrambeni način: argument koji na svetlo iznosi Gandijeve predrasude pokazuje kako Zapadnjaci gaje nekakvu bolesnu fasciniranost problemima u Indiji, kao da su Zapadnjaci opsednuti prečišćavanjem društvenih zala ovog potkontinenta iz čista mira.

Ovo su sve primeri mentalne gimnastike kojoj pribegavamo kada smo spremni da idolizujemo i stvaramo mit. Loše osobine koje je Gandi iskazivao i danas naširoko postoje u indijskom društvu—otrovan rasizam prema crncima, blazirano nepoštovanje ženskog tela, pažljiva kratkovidost za užasan ponižavajući odnos prema Dalitima. Nije zato slučajno što su ovi virusi Gandijeve retorike nekako zataškani u njegovoj zaostavštini.

Ali kako dostići i održati besmisleni nadimak poput „najvećeg Indijca“? Pretežak je to teret da bi ga bilo ko nosio na plećima – proglasiti nekog najvećom i najvažnijom osobom u zemlji koja je dom milijardi ljudi. Stvaranje lažnih idola zahteva veliku dozu zaboravnosti. Lako je balaviti na čoveka koji nije zaista postojao.