Divni portreti trans ljudi

Janik Fornasiari je fotograf francuskog porekla koji živi u Montrealu i poznat je po radovima koji dokumentuju aktivnosti kanadske podružnice ženske feminističke grupe FEMEN. Najnovija serija fotografija, "Otkriveni", predstavlja intimno svedočanstvo o svakodnevici života trans ljudi, kao i njihovo iskustvo tokom tranzicije. Od 1. oktobra, trans osobe u Kvebeku više neće biti primorane da se podvrgnu mediciniskim operacijama kako bi izmenile rod u zvaničnim dokumentima. Dugo očekivana promena, zasnovana na zakonu koji je zapravo donet još 2013. godine, predstavlja pobedu za trans zajednicu, Ipak, kao što i Fornasiarijeve fotografije teže da ilustruju, činjenica da je bilo potrebno toliko vremena za ovaj zakon da bude usvojen je samo još jedan pokazatelj diskriminatornih praksi sa kojim se trans osobe u Kanadi suočavaju. VICE je razgovarao sa fotografom u njegovom stanu u Montrealu o njegovom projektu i poruci koju se nada da će preneti. VICE: Zašto si odlučio da radiš ovaj projekat? Janik Fornasiari: Već sam neko vreme razmišljao o svakodnevnoj realnosti transrodnih ljudi. Zanimalo me je kroz šta prolaze u današnjem svetu. Radio sam dosta fotografija o rodu, marginalizaciji, i jednostavno mi je imalo smisla da se usredsredim na stvarnost trans osoba. Registrovao sam se na raznim forumima i Fejsbuk stranama i okačio svoje radove. Pustio sam da mi ljudi sami priđu, i dobio sam dosta odgvovora. Za dva dana me je tridesetak ljudi kontaktiralo izražavajući interesovanje za projekat. Tako sam počeo. A što se tiče toga zašto - uglavnom zbog pitanja vidljivosti. U društvu, medijima, umetnosti i generalno u kulturi, ne čujemo baš mnogo toga o trans identitetima, trans ljudima, šta proživljavaju, ko su oni. odnosimo se prema ovoj temi na na vrlo klišeiziran i stereotipan način. A i uopšteno gledano, trans osobe ne predstavljaju trans ljude u medijima i filmovima - često ih igraju cis-rodni ljudi.To je poprilično nepovoljno, a ono što je po meni još gore je činjenica da vlade zapravo nisu zainteresovane za tu realnost. Naročito ovde u Kanadi. Uradio sam ovu seriju fotografija u kontekstu koji se nedavno promenio, ali je bio vrlo diskriminatoran prema trans ljudima. Smatram da je vlada postupala na način koji je bio ignorantan i diskriminatoran. Srećan sam što se stvari menjaju. Nedavno se desilo sve ono sa Kejtlin Džener, koja je donela veću vidljivost za trans ljude. Mislim da je to super ali je i došlo sa zakašnjenjem. U poslednjih nekoliko meseci stvari se menjaju, ubrzavaju. Pričaj nam o ljudima na tvojim fotografijama Bilo je dosta ljudi, a usmerio sam pažnju na neke više nego na druge jer je bilo i onih koji nisu želeli da ih pratim. Neki su želeli da urade samo jedan fotosešn. Ali su svi imali nešto da kažu. Nisu učestvovali u ovom foto projektu iz estetskih razloga, već kako bi iskomunicirali nešto. Pratio sam neke od njih tokom tranzicije, a neke sam video samo jednom. A sa onima koje sam pratio, proživeo sam mnogo stvari. Neke od njih sam posećivao posle operacija, neki nisu imali operacije, ali su svejedno želeli da ih pratim tokom tranzicije. Dolaze iz različitih sredina, svi su jako različiti, ali su svi imali potrebu da podele svoju stvarnost, da nešto ispričaju. I zato sam neke od njih zamolio da napišu tekstove, jer bi mi smetalo da ja govorim umesto njih. Pristali su i razultati su bili izuzetno zanimljivi. Kakve su reakcije na fotografije imali modeli? Poprilično su ogoljeni, ponekad i doslovno. Bili su srećni, mislim, nadam se. Za mene je sve bio jako teško, jer sam shvatio da ne znam mnogo o ovom problemu. Mislim da 90 odsto ljudi ne zna skoro ništa, nemaju pojma kako izgleda biti trans osoba. Za modele, ovo je kao neka vrsta njihovog svedočanstva. Često bi mi govorili: "Radim ovo da bi ljudi imali bolju predstavu o tome šta proživljavam, a ako im ovo pomaže da razumeju, uradiću to". Ali im je bilo teško da se toliko mnogo otvore, da se psihološki ogole, i u pisanju i na fotografijama. Šta si naučio, a za šta se nadaš da ćeš moći da naučiš druge? Naučio sam da društvo može biti potpuno nesvesno prema realnosti nekih ljudi. Naučio sam dosta o zakonima, jer sam proveo vreme proučavajući zakon koji je donet 2012. ili 2013. godine, taj čuveni Zakon 35 koji je tek sada postao aktivan. Naučio sam i dosta o sebi, o ideji roda naročito, kao i o stepenu do kojeg je taj koncept neprijateljski nastrojen prema slobodi u našem društvu. To društvo očekuje izvesne stvari od muškaraca, izvesne stvari od žena, a ukoliko odlutamo malo od tih normi postajemo marginalizovani, protivno našoj volji. Šta bih voleo da ljudi dobiju iz mojih fotografija? Nadam se da će videti ljudska bića iza slika. Nisam želeo da se skrećem pažnju na aspekt trans zajednice. Želeo sam da se usredsredim na ljudski ugao, ovo što vidimo su ljudi. Takođe sam želeo da izbegnem voajeristički pristup. Ljudi imaju sklonosti da veruju da su transseskualci - ne volim ovu reč, ali je to ona koja se koristi - andergraund, stereotipna zajednica, poput nekih karikatura. I želeo sam da se odmaknem od tog domena, kako bi videli ljudskost i bili dirnuti ovim pričama. Kakve su njihove priče? Ono što me je mnogo pogodilo je diskriminacija sa kojom ovi ljudi žive. Većina njih, zapravo. Pratio sam neke baš mlade ljude koji nisu zaposleni, ali su bili u različitim fazama prilagođavanja pola. Neki koje sam upoznao su imali 30 ili 40 godina i radili neke normalne poslove, ali su bili izloženi užasnoj diskriminaciji na radnom mestu. Neki su otišli na sud jer su bili maltretirani. Odbacivanje od strane porodice… Postoji ta svakodnevna patnja koju društvo nanosi trans osobama. Ali postoji i taj aspekt lepote, koju sam želeo da prenesem - da postoji i pozitivna strana. Mračna negativna strana postoji, i morate to da prihvatite, ali treba da shvatite da biti trans znači biti i gomila drugih stvari, to znači biti običan, zapravo. Tvoje slike govore toliko toga, ima ožiljaka koji evociraju bol, nežnih zagrljaja koji evociraju ljubav… Zaista sam osetio povezanost sa ovim ljudima. Trudio sam se da budem objektivan, to mi je bila velika briga. Pogledati realnost i dati subjektivnu viziju, umetničku viziju, koja nije ni kritičarska, niti moralizatorska. Samo sam želeo da prikažem stvari onakvim kakve jesu, ali sam najviše želeo da izađem van granica tela. Previše često svodio probleme trans osoba na telo, pričamo sa transosobama o njihovim telima, postavljao pitanja, želimo da znamo šta im se nalazi u gaćama. I to je vrlo zabrinjavajuće - društvo je baš uvredljivo kada dođe do stvari poput ovih. Zato sam se trudio da se usmerim na ljude više nego na tela kao takva. Šta misliš o načinu na koji vlasti tretiraju trans osobe? Smatram da je izuzetno skandalozno što je kanadska vlada počela da sluša trans grupe tek pre nekoliko meseci. Pravosudne promene su započete 2103. godine, zakon je izglasan kako bi omogućio ljudima da im nije neophodna operacija prilagođavanja pola da bi promenili rod u zvaničnim dokumentima. Ali je tom zakonu bilo potrebno toliko dugo da stupi na snagu. Milsim da je skandalozno jer je u potpunosti diskriminatorno ali i takođe zato što je bilo i doze oholosti, doze ignorantnosti jer nismo pitali sve upućene strane šta je sve to značilo za njih. Najzad, danas su trans osobe u mogućnosti da lakše promene rod na zvaničnim dokumentima, ali su patologizirani. Da biste dobili refundaciju od vlade za hormone, za potencijalne operacije, morate da imate psihijatrijsku dijagnozu za rodnu disforiju, koja je svrstana kao psihijatrijski problem. Što znači da morate da prihvatite da ste "bolesni" da biste bili to što jeste. Intervju vodila Brigite Noel. Pratite je na Twitteru.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu