Grčkim milenijalsima je muka od politike

Fotografija: Ioannis Stefanidis

Generacija lenjih. Generacija najmanje svesnih, a uvek traže još. Privilegovani i nezahvalni – nikada se ni za šta nisu borili. Oni su hipsteri koji jedino brinu o svojim smart telefonima. Narcisi sa svojim selfi stikovima. Pitajte bilo koju stariju osobu u Grčkoj šta misli o milenijalsima i izdeklemovaće vam gomilu stereotipa. Ali, to je normalno, makar u ovoj zemlji – normalno je napasti svakoga i sve što ne razumete. Kad se radi o politici, mladi u Grčkoj su surovo obeleženi – buntovnici koji ruše mir i stabilnost protestujući za neka prava, ne cene demokratiju i jednostavno se ne uklapaju.

Istina je, da ste na početku 20. veka pitali mladu osobu šta misli o politici, verovatno biste dobili najtrivijalniji odgovor. Tada je finansijski sve bilo sasvim okej u Grčkoj (ili su nam bar tako govorili), a Olimpijske igre 2004. godine su mnogi videli kao priliku da dokažemo da smo pravi naslednici svojih predaka. Za mlade u Grčkoj, život je bio prilično lagodan. Učili smo, uživali u letima, putovali u inostranstvo, dobijali poslove i na kraju se venčavali na velikim masnim grčkim svadbama.

Videos by VICE

Onda se desio ekonomski prasak i shvatili smo da je budućnost pomalo mračna. Tada smo počeli da izlazimo na ulice i tražimo više transparentnosti, više pravde i više demokratije. Želeli smo da nateramo sistem da počne da radi.

Imali smo svako pravo da izađemo na ulice jer nas je kriza udarila najjače. Naša generacija je tada zarobljena politikom i počeli smo da se bavimo Marksom, Lenjinom, Bekuninom, Fukoom, neki čak i Gebelsom, nažalost. Svađali smo se oko toga da li Grčka treba ili ne da ostane u Evropskoj Uniji. Izlazili smo na gradske trgove gde su nas tukli i terali suzavcem, sve dok konačno nismo spakovali kofere i odselili se u inostranstvo.

Onda je sve otišlo dođavola. Grčki milenijalsi su ti koji su doveli na vlast prvu radikalno levičarsku vladu, a ipak, ništa se nije promenilo i pozvani smo da glasamo po treći put ove godine. Naravno, postali smo apatični. Zapanjujuće veliki broj njih uopšte nije ni glasao prošle nedelje, dok su oni koji jesu, pomogli Vasilisu Leventisu (kultna ćelava glava, bolje poznata po svom tri decenije starom TV šou nego političkim stavovima) da dobije moć. Šta se desilo sa mladim grčkim buntovnicima? Da li smo okrenuli leđa politici ili je ova apatija neka čudna strategija?

__________________________________________________________________________

Pogledajte i dokumentarac o izbeglicama na Kosu

___________________________________________________________________________

Sastao sam se sa Panagiotisom, dvadesetdvogodišnjim studentom prava koji nikada nije glasao, ali se politikom bavi na druge načine.

– Ima mnogo razloga zbog kojih nisam glasao u nedelju, ali glavni je da sam jako protiv logike koja stoji iza ovih izbora. Postoji ogromna averzija prema izborima i to se vidi po ogromnom broju ljudi koji nisu glasali. Kada neko čak ni ne želi da glasa to znači da ne vidi nikakav smisao u glasanju. Verujem da izbori samo recikliraju ljude na vlasti, a sve ostalo ostaje isto. Po mom mišljenju, grčki politički sistem ima ogromne slabosti u samoj svojoj strukturi. Ta slabost je manifestovana Sirizom koja je brzo i lako došla na vlast. Ljudi su se zaista nadali da će oni promeniti stvari, a opet, trebalo nam je samo nekoliko meseci da se sve sruši kao kula od karata – kaže.

Pričao sam i sa dvadesetčetvorogodišnjim Sterđosom, koga politika više ne zanima.

Glasao sam svaki put od svoje 18. godine. Glasao sam na referendumu, ali sam ove nedelje odlučio da odustanem. Mislio sam da sam već izabrao u januaru, tako da ne vidim razlog da ponovo glasam. Plus, partija koju tradicionalno podržavam nije tu. Neću da učestvujem dok ne počnemo da pričamo o uslovima pod kojim Grčka ostaje u Evropskoj uniji – kaže.

Fotografija: Ioannis Stefanidis

Pitao sam ga da li je razočaran ili umoran, tj. šta ga je tačno navelo da promeni mišljenje o izborima.

Pre dve godine se radilo o frustraciji, a sad se radi o osećaju nemoći da se bilo šta promeni. Pre dve godine sam poslednji put imao svest o tome da se treba boriti. Sada živim život sa osećanjem da sam konstantno slab i prazne glave – kaže.

Aleksandar Afouksenidis je istraživač na odeljenju političke sociologije u grčkom Centru za društvena istraživanja. Pitao sam ga šta misli o političkim izborima ove generacija – da li je apatija iznenadna ili se godinama gradila? Kaže da “nema specifičnih karakteristika koje određuju jednu generaciju”. Ova generacija nije homogena da bi se smatrala jednom grupom ljudi. Ima toliko nivoa po kojima se milenijalsi razlikuju. Razlozi političke apatije su složeni i teško ih je sve naći.

Fotografija: Panagiotis Maidis.

Evo kako je ovo objasnio.

– Političari često koriste apatiju da bi loptu prebacili na teren društva i rekli: “Mi pokušavamo, ali vi ne učestvujete i zato ništa ne uspeva”. Na naučnom nivou, i sa tako uskom metodologijom, teško je da se generiše šta proizvodi apatiju. Oni koji govore o razlozima se samo igraju politike – kaže.

A šta je sa činjenicom da je stopa apstinencije bila oko 45 odsto, a procene kažu da su mladi Grci ti koji su u najvećem broju ignorisali izbore?

– Visoka stopa apstinencije nije samo grčki fenomen, već globalni. Takođe, ne znači da su oni koji ne glasaju potpuno isključeni iz politike. Možda su se samo distancirali od tradicionalnog političkog sistema – kaže Afouksenidis.

Valina ima 24 godina i živi u Holandiji, gde u isto vreme završava dva master programa. Kaže da je otišla iz Grčke jer nije uspela da nađe posao kojim bi mogla da izdržava sebe i ima bilo kakvu budućnost.

– Nisam glasala jer Grci u inostranstvu ne mogu da glasaju iz zemalja u kojima se trenutno nalaze. Propustila sam neke vrlo važne izbore zbog toga – kaže.

Iako je želela da da glas, to nije moguće u odsustvu.

Tridesetogodišnja Katarina se našla u sličnoj situaciji.

– Nisam mogla da prišutim sebi putovanje od Atine do Krita, gde sam registrovana. I to treći put u godinu dana. Bilo mi je preskupo.

Na kraju, da li uopšte ima poente razgovarati o apatičnoj generaciji? Zamolio sam eksperta za komunikacije i politiku Džordža Sefercisa da mi odgovori.

– Ne bi trebalo da govorimo o apatiji kao stvari karakterističnoj za mlade generacije. I naglasio bih razliku između indiferentnosti i apatije. Apstinencija nije forma indiferentnosti. Ona je forma političkog protesta – kaže.

– Koristio bih termin “apatija” ako bismo razgovarali o fenomenu apstinencije koji je bio prisutan 1980. i 1990, kada je period prosperiteta ljude umiravao. Ljudi su tada mislili da su rešili većinu problema u zemlji. Zaista smo imali fenomen indiferentnosti mladih generacija koje nisu videle ni jedan razlog zbog koga bi učestvovale na izborima – kaže.

– Sada ih je izneverila Siriza koju su izabrali jer je obećavala da će zabraniti ugovore sa kreditorima, a ustvari je potpisala treći ugovor. Ovo je kreiralo ogromnu zbrku koja se može ispoljiti na dva načina: jedan je da ljudi ne glasaju da bi izbegli biranje nove partije. Drugi je da glasaju za džokerske partije poput Centralne unije Vasilisa Leventisa, znači, za partiju koju niko ne uzima za ozbiljno. Glasanje za Leventisa je proračunati izbor, pokušaj ljudi da ismeju politički sistem – kaže.

Da li frustracija može da dodvede do perioda prave apstinencije?

– Ne. Zasad, problem sa kojima se današnje, generacija mladihsuočavaju ne dozvoljavaju apatiju, a to će se nastaviti i u budućnosti – kaže Sefeicis.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu