„Pravila interneta“ opisuju divlji zapad onlajn sveta koji polako nestaje

Bilo kakav pokušaj da se „pravila interneta" prisilno primene bio bi osuđen na neuspeh.

Srećom, vrlo mali broj tih pravila ima ikakvog smisla.

Plasirana preko IRC kanala, draft verzija liste pod nazivom „Pravila interneta" okačena je davne 2006. na sajt Encyclopedia Dramatica, uvredljivo temeljnu arhivu onlajn života. Tek 15. februara 2007., pre deset godina, ova pravila dospela su do 4chan foruma, gde  su bila preispitana, preuređena, i sačuvana u obliku koji nam je danas poznat.

 „Pravila interneta" i nisu stvarno pravila, više kao spisak aluzija i internih pošalica, uz tek poneki koristan savet. Magna karta malog Perice, bez poznatog autora, kontradiktorna, zajedljiva, iskrena, i sveobuhvatna, pravila opisuju sve i ništa vezano za onlajn svet.

Jasno se vidi inspiracija 4chan verzije iz 2007. – sve vrvi od referenci na South Park,  Habbo Hotel, Fight Club (pravila #1 i #2 glase „ne pričaj o /b/") i tortu iz igre „Portal" na koju ste do sada sigurno bili dovoljno puta upozoreni. Sa spiska se kasnije odvojio zasebni mem, slavno  pravilo #34 („Sve što postoji ima svoju porno verziju")

Deset godina kasnije, kako se drže pravila interneta? Ima li još koristi od njih? Da li je ikad bilo koristi od njih?

Kao svojevrsni ustav, pravila su bila osuđena na neuspeh („pravilo #15: što se više trudiš, više ćeš da zajebeš"). Ipak, i dalje su istorijski značajna kao zapis o onlajn kulturi koji su ostavili anonimni osnivači 4chan foruma.

Imenica „osnivač" je muškog roda s razlogom – pravila bukvalno zanemaruju postojanje žene, ne samo na 4chan već širom interneta. Možda najzastarelija stavka od svih, pravilo #30 („Nema devojčica na internetu") moguće je tumačiti na dva načina – prvi je bukvalan, ženski pol ne postoji na internetu, samo se pojedini muškarci prave da su žene, tako da ako neko izrazi interesovanje za tebe, heteroseksualni korisniče muškog pola, bolje bi ti bilo da budeš skeptičan.

Druga interpretacija – da je na internetu žena zabranjen pristup, da je sve ovo previše opsceno i opasno za devojčice – demonstrira mizoginiju do te mere blesavu i detinjastu da (bar meni) nikako ne može da deluje zastrašujuće. Ipak, navodi nas na pitanje: da li je ikad postojala validna pretpostavka da na internetu nema devojaka? Da li je to pravilo vic, ili se bazira na zabludi da je internet bio i ostao klub za dečake? U tom slučaju, ako od žene pravilo #31 („pokaže sise ili odjebi") tražilo da dokaže identitet ikad pristala da pošalje svoje slike? (Takođe, nikad mi nije bilo jasno, zašto ne bi prosto pokazala tuđe?) Šala ili ne, 4chan se i dan danas smatra mizoginim okruženjem; preklapa se sa pokretima kao što je Gejmergejt i odnedavno  Alternativna desnica.

Pa ipak, dosta toga se promeni za deset godina. U ono vreme 4chan je tek ulazio u svest šire javnosti agresivnim ili agresivno pristojnim delovanjem. Bili su pred kraj svog "zlatnog doba", još nisu izrodili „Internet hejt mašinu" ni njenog tulpu Donalda Trampa.

Pravila potiču iz perioda u kom se mejnstrim kultura sa internetom još ophodila u gumenim rukavicama, kad su se tragično neupućeni vodiči za „onlajn ophođenje" još pisali. Ironična ili ne, sama činjenica da su „pravila interneta" bila napisana dosta doga govori: čak i sami 4chan korisnici bili su pod utiskom divljeg novog sveta i mogućnosti koje su im se tu pružale. Iz pravila se može naslutiti osećaj sloboda i ushićenja – to da se može naći porno verzija bilo čega još ih je fasciniralo.

Kristofer Pul, osnivač 4chan foruma (koji je 2015. otkupio Hirojuki Niskimura) pominje Pravila u svom  TED govoru, ističući da su korisnici ignorisali zvanična pravila ponašanja i radije se pridržavali svog zakonika. Danas postoji više verzija – neke su poduže, sa po 100 ili čak 1,000 pravila. Na sajtu rulesoftheinternet.com korisnici još od od 2007. dodaju nova pravila, iako samo originalnih 47 pripada kanonu.

Sa vremenom, i originalna pravila su menjana i prerađivana kao u igri gluvih telefona. („Pravilo #3: Što je nešto lepše, to ga je lepše iskvariti.") Neka su i dalje aktuelna, neka su tako zastarele reference da ih se malo koji današnji otaku može pohvatati. "Needs more cowbell", šta to beše? Ili "Bring Back Snacks"?

Malo kog pravila se iko ikad pridržavao, što nas vodi do pitanja: da li su ona ikada ičemu služila? A odgovor je… pa kao, jesu?

Danas su pravila zbirka zastarelih mema, vremenska kapsula prepuna pošalica kojih su se dočepali normalci iz marketinga. Više se ne pričaju vicevi o Čaku Norisu, više ne ispitujemo jedni druge o polnoj pripadnosti, više ne pominjemo mačke kao nekada (danas je internet prešao na kuce).

Ali priča se o /b/ u mejnstrim kulturi, sve više i više. Reference na Čaka Polanika nisu nestale, samo su se stopile sa matriksovskom crvenom pilulom u sumnjivi pokret za „prava muškaraca"; i dalje se pominju "posebne pahuljice" koje se bezveze vređaju zbog malo bezazlenog slobodnog govora. Poneko pravilo se pretvorilo u proročanstvo, na primer „#19: Što više mrziš nešto, to je ono jače"; mnoge su javne ličnosti na krilima ovog pravila izgradile trolovske karijere.

Da li je vreme da se napišu nova pravila? Ja mislim da nije. Za samo deset godina, društvene mreže su upristojene. Danas se koriste prava imena, pravi identiteti, sadržaj se kontroliše i cenzuriše. Ova ima svoje prednosti – nešto više devojaka, nešto manje perverznjaka ("Dobra je i mačka…")

Ali ovo takođe znači da su za današnju generaciju pravila interneta već propisana: uslovi korišćenja usluge, zakonski utemeljeni, osmišljeni da zaštite interes korporacija a ne pojedinaca.  Pravilo #235: PROFIT! danas je prisutnije nego ikada, samo što profit ne ide nama. Internet je uglavnom ukroćen, i moglo bi se reći uglavnom dosadan.

Na onom nearhiviranom sajtu, Pravila interneta su koliko-toliko preživela. Da, tragično su zastarela, ali vredi ih sačuvati i setiti ih se. Još se može pokoja lekcija izvući od njih: Lurkuj više, ignoriši trolove, ne uzimaj ništa za ozbiljno.