Više nije kul biti autsajder, kaže Džon Voters

FYI.

This story is over 5 years old.

knjige

Više nije kul biti autsajder, kaže Džon Voters

Ovaj filmadžija ima poruku za sve one širom sveta koji bi voleli da budu kao on: asmiliacija je novo buntovništvo.

Džon Voters je možda poslednji čovek za koga biste pomislili da će propovedati asimilaciju. Ali eto je, na 29. stranici njegove nove knjige, Pravi nevolje (koju je danas objavio Algonkvin Buks): „Nije li biti autsajder toliko zastarelo?", pita on. „Mislim, možda je vreme da odbaciš oprez, da stvarno protreseš stvari i preoblikuješ sebe u novu verziju svog najmrskijeg neprijatelja: insajdera. Kao što sam ja".

Reklame

„Insajder" je možda prejaka reč. Ali iako su njegovi filmovi poznati po raspevanim čmarovima i osmesima zamazanim govnima, nije ni netačna – danas, Votersov opus je priznat, i proučava se od obale do obale. Možda je „dostojanstvenik prljavštine" ili „papa treša", i možda je bio izbačen sa svih fakulteta koje je upisao, ali takođe je inspirisao i naučne radove koji su preoblikovali modernu rodnu teoriju, i Pravi nevolje je, na kraju krajeva, transkript govora koji je 2015. održao na ceremoniji dodele diploma na Fakuletu za dizajn na Rod Alendu (RISD). Prepuna jezgrovitih podrugljivih dosetki i kontraških uvida o tome šta danas znači biti umetnik, ova knjiga bi komotno mogla da bude i poklon za bakice. Votersova mudrost prepakovana u poklon za maturu: to znači biti insajder.
To što Voters sada drži govore na ceremonijama dodela diploma nije nimalo šokantno, ali zaslužuje pitanje: šta bi danas šokiralo Džona Votersa u budućnosti, i kako izgleda „buntovnička" umetnost u svetu posle Trampa? Dostojanstvenik prostote odgovorio je na to i još nekoliko pitanja tokom nedavnog telefonskog razgovora sa VICE-om.

Intervju je redigovan zbog dužine i jasnoće.

VICE: Ovo vam nije bio prvi akademski govor.
Džon Voters: O, idem na fakultete već 40 godina. Ali ovo je prvi put bila dodela diploma kojoj prisustvuju roditelji. Ja sam završio samo srednju školu. Nisam shvatao koliko to dugo traje. O moj bože… ali to za mene nije bilo mučenje, zato što nikada nisam išao tamo. Jednostavno me je zadivilo koliko ljudi uradi svoj domaći zadatak. Stalno sam razmišljao o tome: ovi klinci bi trebalo da budu na ulici i demonstriraju, a ne da uče.

Reklame

Naročito na fakultetima kao što je RISD.
Tamo je bilo sjajno! Fakulteti su bili drugačiji kada sam ja bio mlad – nikada mi nisu dopuštali da radim bilo šta što sam želeo, i nasmrt sam se dosađivao. Onda se dosada pretvori u bes, bes dovede do droga, a droge donesu uzbuđenje! Ili smrt. Zavisi od tvoje konstitucije.

Da li vam se upalila lampica u glavi kada su vas pozvali? „Oh, ovo će biti sjajno"!
Ne, pitao sam se zašto me niko nikada ranije nije zvao. Želeo sam to da radim kada sam išao na Univerzitet u Njujorku, ali izbacili su me iz doma! To je bilo prvi put da su nekog uhvatili s travom. I trebalo je da me izbace. Otišao sam na samo jedno predavanje i svakog dana sam krao knjige iz biblioteke i prodavao ih, da bih skupio pare za filmove, i krišom sam unosio travu i LSD u studentski dom.
I tamo mi 1966. nisu dozvolili da snimim Ružičaste flamingose. Danas na Univerzitetu u Njujorku možeš da snimiš snaf pornić i dobiješ desetku, ako uviješ to u umetničke oblande. Što i treba da bude dozvoljeno! Dokle god smrt u filmu nije prava – pretpostavljam da postoji granica.

„Jednostavno me je zadivilo koliko ljudi uradi svoj domaći zadatak. Stalno sam razmišljao o tome: ovi klinci bi trebalo da budu na ulici i demonstriraju, a ne da uče."

To je zanimljiva tvrdnja – šta mladi umetnik danas treba da učini da bi bio primećen? Možda bi zaista morao da ubije nekoga.
Ne, ne bi morao. Pogledajte Toda Solondza: on predaje na Univerzitetu u Njujorku, i sjajno mu ide. A i dalje čini ljude nervoznima, i oni još uvek koriste dosadne reči kao što su „na ivici" i „transgresivno" da bi opisali njegove filmove. Ali njegovi filmovi to zaista i jesu.
Odgledao sam njegov poslednji film Bečki pas, i u bioskopu je ispred mene sedeo jedan par koji voli pse, i koji je došao da gleda film zbog naziva. Pre projekcije su pokazivali slike svojih pasa svakome ko je želeo da ih pogleda. A onda, na sredini filma, pas biva ubijen – ali na smešan način. Pas ne umire zaista: to nije dokumentarac. Ali oni su pali u fras. Jedno od njih je leglo na pod. Reakcija im je stvarno bila preterana. A ja sam pomislio, Pa, nemojmo reći da filmovi više ne mogu da izlude ljude.

Jedna od glavnih tema u knjizi je da biti autsajder više nije radikalno. Skoro da propovedate asimilaciju – to je jedna od najradikalnijih stvari koje u ovom trenutku možete da uradite.
Ljudi uvek kažu da je Lak za kosu najradikalniji film koji sam ikada snimio, zato što se ušunjao. Znaš, to je bilo propovedanje preobraćenima – možeš da podržavaš Trampa, a voliš Lak za kosu. Rasistima se Lak za kosu dopao. Što je čudno, zato što je to u potpunosti anti-rasistički film. Ali oni to ne shvataju. Samo misle da se u tom filmu zalažem za debele.

Reklame

Uskoro gostujem na jednoj konvenciji strave i užasa. Mislim da ću po prvi put imati Trampove pristalice u publici. Nastupao sam na njima i ranije, i znam da tamo dolazi više pripadnika radničke klase. U velikom delu svog nastupa nemilosrdno ismevam Trampa, pa ćemo videti kako će to da prođe – radoznao sam, zato što moraš da nasmeješ i Tramove pristalice, ako želiš da se predomisle. Pokušavam da ih navedem da barem razmisle o nečemu drugačijem. A poslušaću i ono što oni imaju da kažu. Shvatam zašto su glasali tako kako su glasali; samo jednostavno ne mislim da će Tramp da uradi ono što oni misle da hoće.

Šta mislite, zašto su glasali za njega?
Ljudi su besni i osećaju se bespomoćno, a on je učinio da se osete moćno. Ali njega nije briga za malog čoveka. Ne brine ni na sekund. Nadam se da se nećemo otarasiti Trampa, zato što je Pens mnogo gori. Strašniji je, zato što ume da se ponaša normalno. A politika mu je još gora.

Meni je Tramp uvek bio pomalo kemp. Da li je iole takav?
Ne, ne mislim da je pomalo kemp. Nema ni koščicu ironije u svom telu. Misliš da mu je frizura ironična? Ja ne. On ne radi ono što je radio Vorhol – Vorhol je, pre nego što mu je zaista postala potrebna perika, pravio frizuru koja je izgledala kao da nosi periku. Tramp to ne čini nimalo pametno. To je jedan pramen kose koji pada do poda, a onda ga uvije na gore. Njegov neprijatelj? To nisu demokrate – već vetar.

Reklame

Ono što je smešno je to što je izlazio u Studio 54.
Ali on se uvek tapirao – uvek je bio kičast. Ja mislim da se on nikada nije drogirao i nikada nije pio, a možda sada to radi. Zar to ne bi bilo smešno? Da puši krek u Beloj kući u 4 ujutru i tvituje. On šmrče popers!

Koliko je ovaj govor deo vašeg zaveštanja? Verujete li u zaveštanje koje se ostavlja mlađim umetnicima?
Pa, ne bih bio toliko pretenciozan i to nazvao tako. Ali svakako, imam filmski arhiv na Univerzitetu Veslijen. Ti filmovi dugo traju, i moje knjige se još uvek štampaju. Tako da da, stalo mi je do toga. Više od svega, ono što ne može da se kupi je mlađa publika, ali ja stalno stičem novu. Tako da je to najbolja recenzija koju mogu da dobijem.

Šta mislite, šta kod vašeg dela izaziva njihovo interesovanje?
Možda to što im izvlačim tepih ispod nogu na način koji možda očekuju, ali u isti mah, ismevam način na koji njihovi roditelji veruju u političku korektnost. Ali kada smo već kod toga, mislim da sam potpuno politički korektan.

Stvarno? Kako to?

Pa, zato što gledam svoja posla, i ne osuđujem druge. Kako da ne budem politički korektan?