Muškarac koji je želeo da postane sirena i neviđeno propao

Zbunjuju me sirene. U seksualnom smislu. Obično se opisuju kao snolike plavuše u toplesu koje češljaju ruse kose školjkama na nekoj steni dok se morska voda veličanstveno sliva niz njihova gola tela. Ali su i polu-ribe. Šta znači ako me to ne loži? Jesam li zastranio? Nije to nužno ništa loše; samo je seksualno zbunjujuće, tako da uglavnom izbegavam da razmišljam o sirenama osim kad moram.

Zato sam, kada sam čuo da se otvara "kurs za sirene" u Montrealu, istovremeno osetio znatiželju i teskobu. Znao sam samo da se kurs zove Aquasirene i da se sastoji od jednosatnih časova na bazenu rekreativnog centra, gde vam navuku kostim i nauče vas kako da plivate kao sirena. Nisam mogao da procenim radi li se o sprdnji, bizarnom času fitnesa ili iskrenom okupljanju ljudi koji sebe doživljavaju kao sirene. Za 60 dolara po času, moralo je da sadrži bar delić ozbiljnosti, ali da li sam želeo da upoznam odrasle ljude koji sirene shvataju baš toliko ozbiljno? Shvatio sam da moram da otkrijem o čemu se radi, tako da sam se jedne nedelje prijavio za čas i uputio na bazen da to i saznam.

Kad sam stigao, provirio sam kroz stakleni zid bazena na putu do svlačionice i ugledao prilično bezazlenu scenu — dvadesetak žena kako se izležavaju okolo u kupaćim kostimima dok materijali jarkih boja vise sa stalka po strani. Ušao sam u praznu mušku svlačionicu i odložio stvari u zarđali ormarić. Osvrnuši se preko ramena, ugledao sam još jednog tipa kako je ušao za mnom i spustio torbu na klupu.

"I ti si došao na kurs za sirene?", upitao me je nervozno.

"Jesam", odgovorio sam. "Šta te je navelo da se prijaviš?"

Nasmejao se. "Duga je to priča. Poneo si disaljku?"

"Molim? Nisam. Trebalo je da ponesemo disaljku?"

"Ne znam, čoveče. Nemam pojma šta se dešava."

Predstavio se kao Mikael i mi smo se rukovali. Delovao je istovremeno uzbuđeno i uplašeno, ali je naša zajednička zbunjenost u neku ruku bila umirujuća. Mikael mi se činio kao dobar momak.

Kroz tunel smo izašli na bazen gde me je žena sa kojom sam verovatno komunicirao mejlom dočekala sa papirima u ruci. Mariela je bila vitka i lepa, a kad me je pogledala tim svojim krupnim smeđim očima i zabljesnula osmehom dostojnim reklame za pastu za zube, progutao sam knedlu i počeli su da mi se znoje dlanovi.

"Pođi sa mnom da ti nađemo rep", rekla je.

Mogao sam da biram između malog broja muških repova koji su bili krupniji od ženskih. Izabrao sam tamnoplavi sa belim vrhom. Pogledom sam potražio Mikaela, koji je sedeo po strani sa sličnim repom i on mi je klimnuo glavom u znak odobravanja.

Na bazenu me je opkolila velika grupa uzbuđenih, raspričanih žena u ranim dvadesetim godinama.

Kad sam navukao rep i osmotrio scenu oko sebe, shvatio sam koliko sam zalutao. Pa ja čak ni ne volim sirene, a ni u plivanju baš ne uživam. Ostali prisutni su STVARNO voleli sirene. Neprestano su bacali poglede unazad na svoje svetlucave repove i fiksirali ih divljačkim, ludim očima. Bili su naizgled srećni i brbljivi, ali su duboko u sebi bili usredsređeni poput lasera. Činilo se da su ovaj dan čekali već duže vreme i da neće dozvoliti nikome i ničemu da ih im ga upropasti.

Navukao sam na noge materijal od spandeksa i smestio stopala u monoperaje na drugom kraju. Viki, jedna od instruktorki, pomogla mi je da se zategnem. Dok sam posmatrao devojku sa ružičastim repom sirene kako pozira za fotografiju, razmišljao sam o tome kako da pristupim svemu ovome. Uprkos apsurdnoj ideji i pomalo psihotičnoj atmosferi, delić mene je i dalje želeo da sve to shvati ozbiljno. Prijavio sam se za kurs i prevalio toliko put. Bilo je besmisleno plivati sarkastično čitav sat. Ali ako se iskreno posvetim zadatku, rizikujem novi nivo sramote —pokušao sam postanem sirenko i nisam u tome uspeo. Kao neko ko je u pristojnoj kondiciji, bio sam uveren da ću uspeti, šta god me čekalo.

Viki je ušla u plići kraj bazena i stala pred sve nas koji smo sedeli na ivici. Objasnila nam je naglašenim, razigranim pokretima kako ćemo plivati uz pomoć naših repova do drugog kraja bazena. Delovala je umirujuće poput starije sestre, mogla je da prođe kao svačija omiljena dadilja ili starešina letnjeg kampa.

Uskočili smo u vodu sa daskama za plivanje, a nekoliko snažnijih plivača graciozno je pohitalo napred. Mi ostali praćakali smo repom u svim pravcima i manje-više plutali u mestu. Očajnički sam pokušao da steknem zamajac, ali sam se na kraju samo beskorisno migoljio poput ranjenog crva na trotoaru. Već su me skoro svi obišli, pa sam odustao i pogurao svoje ukočeno telo samo veslajući rukama.

To nije bio dobar početak.

Kada smo stigli do drugog zida, Viki mi je strpljivo objasnila da moram istovremeno da pomeram čitavo telo i da mrdam stražnjicom gore-dole. Već su me obeležili kao najslabiju kariku, mada dobronamerno. Posle toga je trebalo da plutamo na leđima i blago se odgurujemo ka drugom kraju bazena po širini. Jedan po jedan svi su stigli na drugu stranu u šarenoj kaskadi dok sam samo ja uporno pokušavao da dignem svoj debeli rep sa dna bazena. Sa svakim novim pokušajem glava mi je nestajala ispod površine, te bih isplivao i ponovo potonuo boreći se za vazduh poput vidre u grču. Viki mi je prišla da mi pridrži rep, a došla je i vidno zabrinuta Mariela.

Nervirao sam se što mi tako loše ide, ali nisam gubio nadu. Praćakao sam se sve do zida i skupio malo optimizma za sledeću turu. Ponavljao sam Vikine pokrete rukama kako bih uvežbao tehniku.

Duboko sam udahnuo, odgurnuo se od zida i nastavio konstantno i bedno da tonem ispod površine, ne želeći ni za trenutak da priznam neuspeh, poput Pere Kojota kad se nađe u vazduhu iznad provalije.

Toliko sam migoljio repom da su mi se stopala izvukla iz monoperaja i besciljno plutala u delu repa od spandeksa. Izvukao sam se iz vode i pokušao da namestim kostim. Mariela me je spazila i požurila do mene, smeškajući se i svetlucajući od odbljeska sa vode. Namestio sam svoje udove, donekle posramljen, i ponovo sam bio uspešno ufačlovan.

Viki nam je pokazala ume da drži noge uspravno iznad površine vode, što je veština koju je usavršila baveći se desetak godina sinhronim plivanjem. Bio sam zadivljen i sa žaljenjem gledao dole u sopstvene nemoćne plave noge.

Potom nam je Viki naložila da plivamo postrance i tada sam sporadično uspeo da se izborim za malo vazduha, ali sam u suštini doživeo istu sudbinu kao i u prethodnoj vežbi. Moj rep je počeo da mi ide na živce. Praktično mi je vezivao noge džinovskom budžom na kraju zbog čega su mi pokreti bili istovremeno otežani i beskorisni. Kako sam sa tim mogao da jezdim grandiozno po površini vode kao grčki Triton? Do tog trenutka sam praktično samo uvežbavao različite oblike davljenja u plavom spandeksu.

Delimično sam našao utehu u činjenici da su repovi za muškarce malo veći i teži za manevrisanje, ali, da se razumemo, to nije bio nikakav izgovor. Video sam Mikaela kako se veselo praćaka sa devojkom, koja je, shvatio sam, verovatno ta "duga priča" zbog koje se zatekao ovde. Svaka čast, ljudi. Blago vama.

Postao sam ogorčen. Moj rep mi više nije bio ni sladak ni ironičan. Bio je glavni uzrok moje spore i potpune propasti. Viki nam je rekla da nađemo partnera, pa sam se upario sa još jednom devojkom koja je pored mene govorila engleski po imenu Tereza. Delovala je ljupko i bilo mi je krivo što ću joj upropastiti narednu vežbu. Unapred sam joj se izvinio.

"Oduvek sam obožavala sirene", rekla je zureći u uskomešanu vodu.

Viki je došla da nam objasni kako ćemo se uhvatiti jedno za drugo, rep za glavu, i plivati kao jedno.

"Mislim, ovaj, da bi ona trebalo da pliva napred", rekla je trudeći se da me ne uvredi.

Počeli smo vežbu, ali sam nas neminovno oboje odvukao na dno. Batrgali smo se na sredini bazena, okruženi uspešnijim i spretnijim parovima. Zvuci razdraganog prskanja i smeha odbijali su se o zidove bazena dok mi uporno nismo uspevali u našem zadatku.

Svrha časa bila je naizgled da se dobro zabavimo, ali svi ti ljudi su verovali da je važno platiti 60 dolara da bi u tome učestvovali. Bilo mi je stvarno krivo što sam im sve nenamerno minirao.

Potom su se svi uhvatili za ruke kako bi plivali zajedno u pravoj liniji.

Ni to im nije uspelo zbog mene. Potonuo sam kao pravi pravcati teg i prekinuo pravilnu liniju, dezorganizujući čitavo društvo. Sada sam već bio fizički hendikepirani sirenko i nije mi bilo pravo. Sve sam ih usporavao. Da sam živeo u nekom podvodnom gradu za sirene, morali bi da prave posebne ulaze za mene kako bih mogao da uđem u biblioteke i bolnice.

Sledeće vežba bila je da vidimo koliko daleko možemo da otplivamo ispod vode zadržavajući dah. Ionako nisam disao kako treba otkako je počeo čas, tako da nisam imao ništa protiv. Duboko sam udahnuo i zaveslao napred rukama, vukući mrtve, spojene noge za sobom. Nisam loše prošao, pokrećući se sirovom snagom i ogorčenošću.

Isplivao sam na tri četvrtine dužine bazena. Viki mi je prišla, zadivljena i iznenađena, i rekla: "Opa, pa to je bilo prilično dobro!"

Posle toga smo radili osnovne vežbe na ivici bazena, uskovitlavši vodu našim redom repova. Tu sam već gotovo bio odustao, ali sam se trudio da makar ostalima ne kvarim zabavu.

Na kraju smo odigrali partiju "šuge" i dobili vreme za slobodne aktivnosti. Osećao sam se pomalo nezrelo, ali na kraju krajeva, bili smo obučeni kao stvorenja iz mašte. Veslao sam okolo bezvoljno u gumenom čamčiću pre nego što sam se sklonio na ivicu bazena, mašući repom tamo-amo daleko od svih dešavanja.

Čas je bio okončan i ja sam stisnuo petlju da priupitam Marielu kako je sve ovo počelo. Rekla mi je da se bavila biznisom, modelingom i vodenim sportovima, tako da je odlučila da sve to spoji u jedno. Takođe, i ona je, kao i svi ostali, obožavala sirene. Pričala je sa toliko živosti i uzbuđenja dok je opisivala svoju školu za sirene da me je pomalo odobrovoljila.

Svi su se poređali u plićem kraju bazena sa repovima dignutim uvis iza sebe za zajedničku fotografiju, tako da sam stao na kraj reda pored Tereze.

Razmišljao sam o svemu šta se upravo desilo. Ispostavilo se da je više ličilo na čas akvabika nego na priliku da ljudi ostvare napadnu, histeričnu opsesiju sirenama. Sudeći po njihovim zarumenjenim, radosnim licima i činjenici da su i dalje gacali okolo u svojim repovima, svi su maksimalno uživali u ovome.

Skinuo sam rep i stajao tako, tužno i drhtureći kraj bazena. Naučio sam mnogo o sebi i svojim ograničenjima. Prosto nisam stvoren za sirenka. Oprostio sam se od Mariele i Viki, te se ponizno presvukao u tišini. Ne znate šta je sramota, neuspeh i gubitak dostojanstva dok ih ne doživite u kostimu jednog mitskog stvorenja.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu