Bejrut, meka za provod uprkos politici

Uprkos političkoj situaciji, noćni život u Bejrutu već godinama neprestano ključa od nepristojnosti. Noćni klubovi načičkani po krovovima zgrada krase obale Mediterana, boemske četvrti su tu da ispune svaku želju turista i lokalnih umetnika, a po barovima na korak od samog sedišta Hezbolaha iz noći u noć nemilice se luduje uz alhkohol i droge. Slikovitije od ovoga i ne može.

Isprepletanost političkih tenzija i sramotnih noćnih provoda nije i jedina suprotnost koja se može naći u Libanu. Ova država veličine Vojvodine spada u verski najraznolikije zemlje Bliskog istoka sa ukupno 18 različitih denominacija i svom silom kojekakvih političkih ideologija koje iz njih proizilaze. Ali ništa ne odoleva građanskom ratu, stranoj agresiji, prilivu od preko 800.000 izbeglica i neprestanim salvama bombaških napada tako uporno kao klupska scena Bejruta.

Ovako napadno neobaziranje na agresiju u koju je Bejrut utonuo nije posledica apatije. Ljudi željni provoda su itekako svesni političkih previranja u ovoj zemlji, ali se svejedno drže unutar njenih već napuklih granica ne bi li za sebe našli neki drugi izlaz. U tom pogledu, noćni život je postao samo još jedan od načina da se ispolji kultura neslaganja. Međutim, priliv izbeglica iz Sirije, kao i sve prisutnija opasnost od uvođenja Islamske države, dovelo je do toga da broj turista strmoglavo padne za 40 odsto samo u ovoj godini, dok se hoteli i avio kompanje žale na gubitak od 60 odsto od ukupnih prihoda. Mnogi bi rekli da je bejrutskim bančenjima došao kraj, ali ne i Jusuf Harati.

Harati je ime koje nešto znači u noćnom životu Bejruta. Radi se o čoveku koji je otvorio mesta kao što su Behind the Green Door, L'Epicery, Decks on the Beach, kao i nekoliko drugih privremenih lokacija i klubova na plaži. Što se njega tiče, uopšte se i ne postavlja pitanje da li noćni život Bejruta može da izdrži bezbednosnu krizu – jer noćni provodi su jedini ventil za ljude umorne od stalnih konflikata. Drska lumpovanja nisu samo odraz čistog nihilizma, oni su i nasušna potreba. Sa Haratijem smo razgovarali o tome koliko se smanjenje broja turista odrazilo na klubove u gradu, o otkazivanju improvizovanih žurki zbog napada bombaša samoubica, kao i zašto očuvanje noćnog života u gradu kojim vlada haos nije ni izbliza tako izlišno koliko se možda čini.

VICE: Otkud je Bejrut postao takva prestonica zadovoljstava?

Jusuf Harati: To što nam je Hezbolah prvi komšija je razlog da se tako dobro provodimo. To je od straha i frustracija koje nas muče. Vuče nas to što ne znamo šta će sutra biti. U drugim zemljama ljudi idu kod psihijatra ili na jogu. Mi to rešavamo tako što se veselimo uprkos bombama. Otud ova tako nestvarna energija.

Kada sve ide kako treba i kada se stvari smire na neko vreme, onda smo svi srećni. Ali ako u sredu odjekne prva bomba, mi svejedno zakazujemo žurku za petak, jer smo na to navikli. Možda se pojavi manje ljudi, ali oni koji dođu su tu jer im je to potrebno. A ima i onih koji izlaze te iste noći kad je bomba eksplodirala. To vam je već pravi Bejrut. Ponekad nam je to jedini izlaz.

Kada ste shvatili da je ljudima potreban jedan takav ventil?

Pre nekih šest godina, neki moji prijatelji i ja smo zamolili ljude iz uprave jednog hotela da nam iznajme njihov lobi da napravimo žurku. Pozvali smo 60 gostiju, a pojavilo ih se 300. Na tom istom mestu smo potom redovno održavali žurke u naredna tri meseca, ali su na kraju morali odatle da nas izbace. Oblačili smo se u čudne kostime i lateks komplete, puno se pilo i lumpovalo i mislim da je sve to zajedno plašilo goste hotela.

Tada mi je međutim postalo jasno da u Bejrutu postoje i ljudi kojima je potrebno ovako nešto, pa sam otvorio Behind the Green Door. Ime sam pozajmio od kultnog porno filma iz 1972. godine jer me asocira na crvenu boju, somot i atmosferu po budoarima. Nema ih mnogo koji su shvatili aluziju, pa nam je zato i prošlo.

Verujem da su se ljudi u početku toliko primili jer u kulturi nije bilo drugih opcija. U gradu ima puno inteligentnog sveta koji je puno putovao, ali nije bilo dovoljno pozorišta, muzike, niti drugih kreativnih načina da se malo na sve zaboravi. Sve što nam je ostalo bilo je da bančimo do besvesti. Sada se na svim poljima umetnosti nešto dešava, a noćni život je još uvek nešto po čemu je grad poznat.

Koliko se politika često ispreči pred događajima koje planirate?

Stalno, ali za nas je to izazov na koji smo navikli. Ovog leta sam pokušao da organizujem festival na otvorenom, sa živom svirkom i video projekcijama. Ali onda se desilo da baš to veče za koje je bilo planirano otvaranje festivala jedan hotel nedaleko od planiranog mesta napadne bombaš samoubica. Iza platna za projekcije moglo se videti kako se valjaju oblaci dima.

Strah je veoma teško izmeriti. Ja ne mogu tek tako da kažem ljudima „ma kakvi bombaši samoubice, samo vi dođite da gledamo filmove". Zato smo sve otkazali i krenuli dalje. Ali improvizovani klubovi baš zato ovde tako dobro i prolaze. Oni su odličan način da se ljudi zabave u zemlji koja je ovako nestabilna.

Liban je ove godine pretrpeo pad od 60 od u prihodima od turizma. Koliko ste vi to osetili?

Cene smeštaja po hotelima su pristupačnije. Ima tu i dobrih i loših strana. Jeste, dolazi nam manje stranaca, ali naš uspeh delom počiva na tome što podmirujemo lokalce. Oni sami putuju kad god mogu i imaju puno prijatelja van grada koji svaki čas navrate avionom. Kad politička situacija u Libanu ne bi bila ovako žestoko sjebana, ko zna koliko bi nas bilo. Ovako nam ostaje samo da privlačimo one ljude koje mnogo zabole za sve.

Prošle nedelje su svirali The Rapture. Oni su se pre nekog vremena raspali, ali još uvek tu i tamo puštaju muziku. Neki od umetnika se plaše da dođu, ali oni koji to ipak učine uvek su iznenađeni koliko toga Bejrut ima da ponudi.

Zar ne misliš da politička situacija u samom gradu ugrožava takav stil života?

Vidiš, mi u Bejrutu to ne osećamo toliko. Žarište je sada u Tripoliju ili na granici sa Izraelom i Sirijom, alli mi u Bejrutu ne trpimo toliko od svih tih sranja. Pojedinačni incidenti su uvek tako usmereni da nema potrebe za opštom panikom. Tu je i Hezbolah, ali mi nismo pod njihovom jurisdikcijom. Bejrut je grad koji je oduvek gajio toleranciju prema raznim političkim idejama i kada bi to od njih zavisilo, ovde nikada ne bi ni bilo noćnog života. Ali na sreću oni o tome ne odlučuju.

Da li Islamska država predstavlja veliku pretnju?

Oni su sasvim druga priča. Da njih neko pita, ne bi bilo ni noćnih provoda, ali ni mnogo čega drugog. Oni su pretnja za naš svakodnevni život uopšte, ali da budem iskren mi se još trudimo da sve to ne shvatamo tako ozbiljno. Umesto toga se zezamo, kao „nema šanse da nam dođe Islamska država, ne bi oni mogli da podnesu saobraćaj u Bejrutu". Ali i to je moguće, samo što niko ne želi da prizna.

Prema poslednjim izveštajima postoji i ta mogućnost, jer u Liban dolazi sve više militantnih snaga.

Mi stalno o tome razgovaramo ali čovek nikad ne zna šta može da očekuje. Postoji strah od dolaska Islamske države, samo što Libanci nisu spremni da to i dozvole. Zvuči bizarno, ali to je jedna od stvari oko koje se većina ljudi u ovoj zemlji slaže. Zemlja nam jeste odvajkada podeljena, ali protiv ovoga su i hrišćani, i muslimani, i Druzi, i Jevreji.

Ali da li je za turiste zasad bezbedno da nastave da dolaze?

Nama je ovde sve nestabilno kao i obično, a ko se boji ne treba ni da dolazi. Navikli smo da se loše stvari dešavaju svaki dan. Ponekad me šokira kad vidim koliko brzo zaboravimo nedavni bombaški napad. To ponekad zna da bude nadrealno, ali ne smemo dopustiti da nas takvi događaji parališu. Moramo nastaviti da živimo i da se trudimo da nam taj život bude kako valja.

Šta biste voleli da ljudi prvo pomisle kad im na pamet padne Bejrut?

Ne mogu ja da menjam to šta ljudi misle, ali bih voleo da osete one iste stvari koje i mene vežu za ovo mesto – utočište u haosu, manjak propisa od kojeg je život nekako lakši. Koliko god to čudno zvučalo, našem čoveku prija nedostatak zakona kakvi postoje u uređenim zemljama. Klubovi kakve mi imamo u Njujorku bi bili mnogo skuplji, dobijanje dozvola je tamo sigurno pravi košmar, a da ne govorim o tome da ne bismo ni približno uticali na živote ljudi kao što to uspevamo ovde.

Svestan sam koliko to nekome može da zvuči nevažno jer ipak pričamo o noćnom životu, ali stil kojim živimo je važan jer nam služi kao ventil i nešto čemu se svaki put unapred radujemo. Libanci su vredan narod ali nije uvek bilo pravog povoda da se dobro zapne. Ljudi su bivali primorani da odu iz zemlje kad požele da se malo zabave, ali ne može svako da putuje. Zato smo im mi to obezbedili ovde, u samom Libanu. U regionu nema ničeg sličnog i to po mnogo čemu. A da pružimo ljudima ovakav život u nekoj stabilnijoj zemlji ne bi nam pričinilo ni izbliza toliko zadovoljstva.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu