FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

​Da li nam je suđeno da se pretvorimo u naše majke?

Nauka potvrđuje naše najveće strahove. U neku ruku smo sve postale svoje majke.

Ilustracija: Penelope Gazin

Ako nam je mozak kompjuter, onda su nam odnosi sa roditeljima bazična podešavanja. Kad se kod odrasle osobe stvari pokvare ili je muči stres, neuroni krenu poznatim putevima, zacrtanim u ranom detinjstvu. Drugim rečima – nauka.

Meni se to desilo posle posla, oko osam i petnaest. Jedva sam stigla da skinem kaput, a već sam grejala pirinač i piletinu sa sečuanskim sosom. Bila sam gladna i nestrpljiva; u glavi sam još prebirala po dnevnim aktivnostima i nervirala se što hrana neće brže da se spremi. Kad je bilo gotovo, muž i ja smo tanjire odneli do dnevne sobe, seli da jedemo i zalivamo zalogaje vinom dok gledamo TV kviz. U tom trenutku mi je sinulo, kao kroz sveže oprane prozore: postala sam svoja majka.

Reklame

Tokom godina, dosta sam kenjala o tome kako moja mama kuva – pileće rolnice iz mikrotalasne prelivene žutim sosom iz kesice ili crvenim sosom iz kesice, pirinač na dugme, ništa povrće. Pisala sam o tome kako me je ućutkivala dok gleda TV serije pošto bi ceo dan predavala u srednjoj školi, radila po kući, i razvozila nas sa mesta na mesto. Kao i mnoge druge devojčice, prvo sam želela da budem ista mama – obuvala sam njene cipele na štikle i grdila svoje lutke kao što sam mislila da ona radi sa svojim đacima – dok mi je kasnije, od puberteta do ranog zrelog doba, delovala baš jadno pa sam se zarekla da nikad nipošto ne postanem kao ona. Mislim svašta, kako bi se to desilo? Nimalo ne ličimo! Moja mama je bila prava odmerena gospođa koja nosi svilene marame; ja sam bila nadrndana i glasna i nosila kožne čizme. Ona je slušala Lindu Ronštad i koristila fraze tipa „bogo moj"; ja sam psovala i svirala metal. Posebno sam volela da kritikujem njene odnose sa muškarcima. Kao sveznajući tinejdžer, rekla sam sebi da nikad neću biti ona vrsta žene koja dozvoljava da je muškarac prevari. Nikad neću pristati na kompromis ni žrtvovati svoje ja zarad nekog drugog, ma ko taj bio. Čak sam vodila dnevnik svih maminih mana i iritantnih navika da bih imala u vidu da ih ne ponovim. (Naravno, za to vreme sam je strašno volela i želela njeno odobravanje.)

Pročitajte i: "Kako je kad postaneš majka sa 18 godina u Crnoj Gori"

Reklame

Donekle jesam ispunila ta obećanja samoj sebi, ali bilo je tu mnogo toga što sam direktno prekopirala od majke. Održavala sam nefunkcionalne veze iz straha da ne ostanem sama. Izbegavala sam da priznam grešku, posebno njoj, koja je uvek to isto radila. Iako sam se oblačila kao uličarka sa motora, vodila sam računa da mi čizme budu besprekorno čiste i da mi šminka savršeno stoji. Htela ja to da priznam sebi ili ne, ponašala sam se kao svoja mama još mnogo pre ovih na brzinu sprtljanih večera ispred televizora.

Psihoterapeuti ovo zovu nasleđenim obrascima ponašanja. „Određene stavove i poglede na stvari nasledimo od majke jer kroz celo detinjstvo samo u nju gledamo, upijamo način na koji ona misli, kako se ponaša, kako radi stvari – a posebno kako se odnosi prema sebi samoj," kaže terapeut Roske Haseldin, specijalista za odnose između majke i ćerke.

Neurolozi podržavaju ove tvrdnje. Ako nam je mozak kompjuter, onda su nam odnosi sa roditeljima bazična podešavanja. Kad se kod odrasle osobe stvari pokvare ili je muči stres, neuroni krenu poznatim putevima, zacrtanim u ranom detinjstvu. Eto zašto kad sam nervozna ili gladna, prvo mi padne na pamet da spremim ono što je mama spremala. Slično, kad hoću nešto da iskamčim od partnera, obraćam mu se detinjim glasom kojim se i moja mama obraćala mom tati.

Drugim rečima, nauka potvrđuje naše najveće strahove. U neku ruku smo sve postale svoje majke.

Reklame

Srećom, to ne mora zauvek da bude tako. Naše veze oblikuju način na koji nam mozak funkcioniše, ali Dr Dan Sigel koji preko 15 godina izučava međuljudske aspekte neurobiologije kaže sledeće u svojoj knjizi, The Developing Mind: „Uvek je moguće zacrtati sebi novu pitanju, promeniti smer kretanja uz pomoć namere i svesti." Možda već prevrćete očima na termine kao što su „namera i svest", ali poruka je u suštini vrlo jednostavna: Kad god nešto želiš da promeniš – recimo, zavisnost od testa – problem je potrebno sagledati od temelja i svesno odlučiti da se stvar promeni. Inače ti ostaje samo da ponavljaš postojeći ciklus.

Da bi se obrasci nasleđeni od majke promenili, ključna stvar je „shvatiti da ste jedinstvena individua, baš kao što je i vaša mama jedinstvena individua, i shvatiti zašto ste takve kakve jeste," kaže Haseldin. Znači da treba ispitati karaktere, odnose, načine komunikacije žena u porodičnom stablu – prevashodno kod sebe, majke, i babe sa majčine strane – kao i kontekst društva u kom je svaka od vas odrasla.

„Odnos ćerke prema majci u potpunosti reflektuje odnos društva i kulture prema ženskom polu," tvrdi Haseldin. „Generacijski gledano, žene preko pedesete koje nisu radile na sebi obično ne umeju da izraze ono što žele. U njihovo vreme, niko ih tome nije naučio. To je stvorilo ogromne probleme između majke i ćerke u današnje vreme."

Da, naši problemi sa mamom delimično potiču iz duge istorije seksizma.

Reklame

Ono plačno pubertetsko „Ti mene uopšte ne razumeeeeš!" nije bilo sasvim neosnovano – moguće je da majka stvarno nije razumela, i to zato što se generaciju ranije niko nije potrudio da nju „razume". Sasvim je moguće da je nisu samo roditelji u tom smislu zanemarili, već partneri, muževi, šefovi, sveštenici, savremenici, društvo u celini. Dakle da, naši problemi sa mamom delimično potiču iz duge istorije seksizma.

„Ako je majka nemoćna pa pribegava emotivnoj manipulaciji, to je zato što je niko nije naučio da jasno i otvoreno kaže šta bi htela," priča Haseldin za VICE. „Ako ćerka ne razume zašto joj je majka takva, mi crtamo mapu: šta u njihovoj porodici nedostaje u emotivnom pogledu, gde su žene zanemarene, gde im potrebe nisu bile uslišene? Ti obrasci se prenose iz generacije u generaciju; ćerka često reaguje na majku i krivi je, ali ako prepozna širi obrazac i vidi generacijski efekat, ako shvati zašto mama nema naviku da kaže šta misli, onda mogu zajednički da počnu da popravljaju svoje odnose." Ne samo međusobne, već i odnose sa partnerima, prijateljima, i svim ostalima koji su iskusili tu vrstu gadnog „zašto se ponašaš kao svoja majka" ponašanja.

Moja mama je odrasla u Šrivportu, među Južnim baptistima Luizijane, u pedesetim godinama kada su škole još bile rasno podeljene a žene još nisu smele da nose pantalone. Sara Džin je sledila kodeks tihe patnje i veselog lika za javnost. Možda sam upravo zato ja danas tako direktna u govoru, u pisanju, u ispoljavanju emocija. Ali nije u pitanju samo još jedna pobuna protiv negativne osobine koju sam prepoznala kod majke – u pitanju je svestan izbor koji sam napravila pošto sam shvatila koliko je loše ta vrsta tišine poslužila i njoj i svima nama. Iako prema drugima mogu da budem direktna, na primer prema onom ko mi se nečim zamerio, ipak smo mama i ja razvile obrazac po kom jedna drugoj nikad ne smemo da pomenemo kako nikad nismo pričale o bolu, neuspehu, seksu, sramoti, ili strahu, na primer.

Nažalost, taj manjak komunikacije između nas dve prepoznala sam tek sa 25 godina, pošto je mama umrla. Znala sam da moram da otkrijem ko je ona stvarno bila kako bih bar malo prevazišla taj gubitak, da moram da osetim saosećanje sa tom osobom. Zato sam morala da priznam generacijski jaz između nas. Možda smatram da sam danas glasna i prkosna feministkinja, ali odrasla sam kao deo generacije X, pred novi milenijum, u lagodnom i tolerantnom okruženju Havaja. Nisam imala pojma koliko je drugačije bilo životno okruženje moje majke na Jugu pre pedeset godina, jer nikad o tome nije pričala. Tako su je programirali.

Malo sam istraživala od kako je nema. Osim što sam shvatila koliko su malo cenjene bile žene u vreme moje majke, otkrila sam da smo nas dve mnogo više slične nego što sam mislila – i to u pozitivnom smislu. Pre nego što je postala tipična pristojna odmerena mama, prošla je kroz svoje divlje godine. Jeste učila i radila, ali je malo i ludovala. Ona je bila ta koja sve prijateljice okuplja na piće posle radnog vremena, i uvek je bila spremna na avanturu – nedelju dana se ostrvom vozila u „ljubavnom autobusu" mog tate. Ostavila je iza sebe restriktivno vaspitanje i porodicu na Jugu da bi živela na daleko slobodnijim Havajima, baš u godinama u kojima sam se i ja generaciju kasnije preselila u Los Anđeles. Iako su je učili da žene služe samo zadovoljavanju muškaraca, uvek se trudila da znam koliko sam lepa, pametna, vredna, i voljena. Govorila mi je da mogu i da treba da budem šta god hoću, da je njoj jedino važno da sam srećna. Pokušala je da mi pruži više nego što je sama imala.

I sad dok starim i spremam najbednije moguće večere iz mikrotalasne posle teškog dana na poslu, najzad shvatam zašto je mama isto radila, čak to cenim kod nje. Bolelo ju je dupe da vodi računa o ravnoteži obrokajer je imala važnija posla – od svoje karijere do opuštanja ispred TV ekrana gde bi skupila snagu da sutra ponovo brine o meni. Sad vidim da nije nasela na ona sranja od boginji-domaćici kojima su je učili, pa bi radije ostala sat duže na poslu i pomogla deci sa posebnim potrebama nego da to vreme provede u kuhinji. Takođe se sećam, kad isključim ono selektivno pamćenje, kako smo zajedno crtale ili zagrljene gledale Growing Pains. Drago mi je što sam imala takav uzor. Jer nema sumnje da ću radi ravnoteže na relaciji posao-dete-ja jednog dana takođe morati da odvajam vreme za sebe i pribegavam gotovim obrocima.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu