FYI.

This story is over 5 years old.

vesti

Prvi put u Srebrenici

Mnogi naši vršnjaci u majicama "narodnog heroja Ratka Mladića" o stvarnom životu u Srebrenici znaju isto koliko i mi, pa smo zato krenuli u Istočnu Bosnu sa jednim pitanjem - kako se tamo danas živi?
6.7.15

Tekst i fotografije: Petra Živić i Stefan Veselinović

Kao klinci koji su 1995. imali pet i šest godina, a danas su, manje-više, svesni ljudi, hteli smo da prvi put odemo u Srebrenicu pre potpunog trovanja predznanjima koje nam daju dnevno-političke govorancije uoči 11. jula. Da neće biti lako kloniti se politike bilo nam je jasno kada je, na dan kada smo krenuli na put, u Bernu uhapšen Naser Orić, u društvu načelnika Srebrenice Ćamila Durakovića . O britanskom predlogu rezolucije o Srebrenici koja već mesecima uzburkava javnost da i ne govorimo.

Reklame

Mada, šteta je već odavno učinjena. Iako smo u vreme rata verovatno još bezbrižno cuclali u Istočnoj Srbiji, kilometrima daleko od bratoubijanja u Bosni, u naše mozgove se poslednjih dvadeset godina utrpavaju razne političko-propagandne informacije i poluinformacije iz oba smera. Posebno one koje se oživljavaju svake godine u vreme obeležavanja godišnjice masakra, zarad ubiranja ovih ili onih političkih poena.

Znajući da mnogi naši vršnjaci u majicama "narodnog heroja Ratka Mladića" o stvarnom životu u Srebrenici znaju isto koliko i mi, krećemo u Istočnu Bosnu sa jednim jasnim pitanjem koje nekako svake godine izostane ili ostane zamaskirano u svim krupnim, "istorijskim" političkim govorima - ko su ljudi koji danas žive u Srebrenici, kako žive i kako ona danas izgleda?

Naravno, bili smo glupi. Koliko god mi nismo želeli da se bavimo politikom i ratom, u Srebrenici smo ubrzo shvatili da se svaki razgovor posle nekoliko minuta vrati na jul 1995. Nemoguće je makar ne pomenuti rat. Ili politiku. Mada, u ovom delu Bosne, to je jedno te isto.

DOVIĐENJA, DOBRODOŠLI

Centar Bratunca, jun 2015, granični prelaz još uvek Srbije i Crne Gore, sve fotografije: autori

Čudna stvar se desila na samom početku puta - Srebrenica se nalazi na 180 kilometara od Beograda, a retko ko od starijih je znao da iz topa kaže koliko ima do tamo. Iz svih razgovora sa ljudima koji su tamo nekad bili, što poslom, što iz drugih razloga, jedna stvar im je bila zajednička – u Srebrenicu nisu išli od tada i danas je se retko i nerado sećaju.

Reklame

Tako naivno odlučujemo da se uzdamo u Google mapu, koja, istina, pokazuje matematički najbrži put, ali u jednačini ne ubacuje srpske puteve u svim nijansama sive boje. To i manjak znakova i putokaza na zapadu Srbije su nam fino produžili put. Napokon stižemo na granicu i kada smo rekli gde idemo, policajac nam hladnokrvno kaže da napustimo vozilo i ponesemo lične stvari.

- Ništa strašno, rutinska kontrola je u pitanju - kaže.

Muškaraci sa policajcem, žene sa policajkama. Detaljan pretres opipavanjem svakog prevoja na telu, pregled svega što smo sa sobom poneli, provera koliko novčanica smo poneli i da li su falš. Još jedan detaljan pretres, ovog puta automobila, sa sve lampicom, onom većom verzijom zubarskog ogledalceta i prevtanjem svega što se može prevrnuti. "Rutinska" je upravo dobilo novo značenje.

Na kraju nam žele srećan put. Prelazimo Drinu i nadamo se da će bosanski graničari imati duše.

- Javile nam kolege iz Srbije da proverimo ovaj auto - kaže nam bosanski policajac iz male kućice.

Onda se nasmeje i poželi nam dobrodošlicu i srećan put. Tako smo, pomalo zbunjeni, ušli u Bosnu.

ŽIVI SPOMENIK

Prvo mesto na koje nailazimo je Bratunac. Krajem 1995. i 1996. po padu ili odbrani Srebrenice, zavisi iz kog ugla gledate, naseljavaju ga Srbi, uglavnom iz Sarajeva. Nekima je možda poznat po rečenici "Pravac, Bratunac!" iz propagandnog snimka ulaska Mladićevih trupa u praznu Srebrenicu kada je grad "poklonio" Srbima. Ili po najavi da će se sledeća zajednička sednica vlade Republike Srbije i Republike Srpske održati baš tu.

Reklame

Na izlazu iz Bratunca ka Srebrenici prvi put stajemo - ovde je stopiranje vid međugradskog prevoza. U auto ulazi Vasilije koji se uputio isto gde i mi. On nam se prvi nasmejao kada smo mu rekli da idemo u Srebrenicu na par dana.

- Pa tamo nema ničeg. Jedino Bratunac - kaže.

- Kako nema? Pa kako provodite vreme? Neki kafić, nešto?

- Imate dva neka, ali svi idemo na kafu ili izlazak u Bratunac. Videćete.

Posle desetak kilometara, vidimo na šta misli. Srebrenica je prazna. Stari socrealistički grad nije više ceo u ruševinama kao nekada, ali nije ni mnogo odmakao od tog "nekada" vremena. Jedna glavna ulica, kuće i zgrade sa obe strane, uljuljkana između brda sa svih strana. To je opština Srebrenica.

Pre rata, bila je jedna od najrazvijenijih opština u Bosni - radilo se što u rudnicima, što u industrijskoj zoni. Danas je privreda spala na tri manje fabrike, "Poslovni centar" u centru sa jednim supermarketom, dve tezge na pijaci, nekoliko maljih ugostiteljskih radnji i, naravno, tri kladionice. Nema nijedne menjačnice, moraš u banku koja radi to tri. Mesara i pekara su se, kažu nam u gradu, zatvorile pre nekih mesec dana. Za svež hleb, pileća krilca ili kvalitetnu šniclu se mora u Bratunac.

- Ne znam da li znate, ali od skoro imamo i fakultet - nastavlja Vasilije pomalo podsmešljivo. - Ali ne znam nikoga ko tamo studira. Ove godine je sa tog faksa izašla prva generacija diplomiranih pravnika.

Reklame

Gde god prođemo, sve glave se okreću za nama - novi smo i niko ne zna šta tu tražimo i ko smo.

Sve što vidimo u prvih nekoliko sati šetnje po Srebrenici ne razlikuje se mnogo od bilo koje varoši ili sela u istočnoj Srbiji u kojima smo odrasli. Depresija i zapuštenost istočne Bosne, odnosno ovog dela Republike Srpske i istočne Srbije, toliko su slični, da smo tog prvog dana jednostavno zaboravili da hodamo po zemlji koju su mnogi nazivali poljima smrti. Jedino su fasade na kućama koje još uvek imaju tragove metaka i granata, kao i nešto što bismo nazvali privatnim grobljima u dvorištima kuća, podsetnik gde smo. Memorijalni centar "Potočari" jeste na par kilometara, ali u samoj Srebrenici ne postoji ni jedan jedini znak, spomenik ili ploča koja kaže da se ovde nekada desilo ono što se desilo.

- Mi smo živi spomenik - rekao nam je neko tog prvog dana.

EPSKE PESME SU KRIVE ZA SVE

Prvi pogled na Srebrenicu dvadeset godina od rata govori vam da nema smisla da razgovarate sa čelnim ljudima grada. Niko neće moći smisleno da vam objasni zašto je u takvom stanju i gde je otišao novac od donacija iz inostranstva. Zato krećemo u potragu za običnim svetom, što je nije nimalo lak zadatak, s obzirom na to da je sve prazno.

Posle prve kafe u restoranu "Bato", kažemo da smo novinari. Raspoloženje vlasnika koji se u Srebrenicu vratio posle rata, prelazi iz opuštenog u blago histerično. Govori nam kako su Srbi glup narod, da ne znamo da se organizujemo. Besan je, ljut i povređen. Posao mu ne ide dobro u gradu za koji kaže da jedva ima 2,000 ljudi iako u poslednjem popisu piše da ih je oko 15 hiljada. Od toga, kaže nam on, više je Srba. Na kraju pominje Putina i savez sa Rusijom, kao jedino rešenje svih problema Srba u Bosni.

Reklame

U sledećem kafiću upoznajemo Markusa - jedini je gost na praznoj terasi. Prvo smo mislili da je neki strani novinar jer je pričao na holandskom. Markus je, u stvari, vlasnik jedne od retkih fabrika koje rade, i zapošljava 40 ljudi. Srbi i Bošnjaci, svi rade zajedno. Časti nas kafom i sladoledom.

Markus je monotoniju Srebrenice razbio kad je pre godinu dana otvorio fabriku peleta. Dok nam priča da se oženio Srpkinjom i zato posao premestio ovde, stigle su mu kolege iz fabrike. Sad već svi znaju da smo novinari i počinju da nam postavljaju pitanja.

- I, kako vam se čini ovde?

- Prilično zapušteno - odgovaramo.

Tu se rat sam od sebe nametne.

- Da je novac od svih donacija koji je Srebrenica dobila posle rata stvarno završio ovde, a ne u džepovima raznih političara i ostalih govana, Srebrenica bi bila pozlaćena - rekao nam je Dragan, šef u Markusovoj fabrici.

Posao i Draganu i kolegama koji nam se pridružio mnogo znači.

- Ja ovo radim da prehranim decu i pošaljem ih negde na fakultet. Kad to završim, stavljam na kuću znak "prodaje se" i odlazim odavde - kaže.

Rade svi zajedno, na poslu nema razlike između Srba, Bošnjaka i stranaca. Kažu da je tako bilo i pre rata.

- Pa šta ćemo? Sve nas sada muči ista muka, nemamo posla, nemamo para. A kada imamo, svi radimo zajedno, jedni drugima smo nadređeni i kolege. Nema tu kurčenja.

Dragan je pre dvadeset godina odustao od fakulteta u Beogradu, vratio se u Sarajevo i uzeo pušku.

Reklame

- Zavele me epske pesme. Jebi ga. Tamo je pisalo kako je to sve lepo i hrabro, boriš se za svoje.

Sad radi sa onima na koje je pucao. Markus nam klima glavom i kaže da svi na poslu najnormalnije fukncionišu.

- Svi su prijavljeni. Zdravstveno, socijalno, i redovno primaju plate - kaže Holanđanin.

Zaposleni u frabrici za vreme ručka

Skoro klasična priča većine malih gradova na Balkanu.

Pada mrak. Želimo da vidimo kako Srebrenica diše noću. Posle desetominutne šetnje kontamo da je i isto kao i danju. Prazno.

"PAMTI PA VRATI"

Odlazak u Potočare smo planski ostavili za drugi dan - hteli smo da prvo doživimo Srebrenicu kao najobičniji grad na svetu.

Ali ona to nije.

Na ulazu u Memorijalni centar, u kućici u kojoj bi trebalo da je kustos, nema nikog. Pred nama je ogroman prostor i more belih spomenika od čijeg broja se zavrti u glavi. Hodaš, gledaš sve oko sebe i r ekao bi nešto, ali ti tišina koja nastupa onog momenta kada kročiš unutra ne da.

Posle tek pet metara hoda, shvatamo da ti je laganim tempom potrebno najmanje četrdeset pet minuta da obiđeš sve. Ili ti možda sekunde toliko dugo traju, više ni sami ne znamo. Negde na pola postaje mučno. Dok prolaziš između spomenika sa ispisanim imenima svih do sada sahranjenih ljudi postaje neizdrživo. Kada se setiš da će i ove godine ukopati još tela, sve ono o čemu si slušao na vestima i gledao na televiziji u trenutku oživi.

I dalje nema nikoga, sem nas i dvojice čuvara koji peru spomenike. U centralnom delu teku pripreme za komemoraciju . Sve je postavljeno za molitvu, a na stolicama ispred sedi starija žena. Zastajemo da pitamo da li će u centru biti molitve ovih dana. Kaže nam da su joj ovde sahranjeni sin i bratanci. Njih petorica, ako smo čuli dobro šta je rekla tihim glasom.

Reklame

Pita nas odakle smo.

- Hvala vam deco što ste došli. Baš vas volim što ste došli. Hvala vam - kaže još jednom.

Tek kasnije uspevamo da racionalizujemo ono što je rekla, u prvi mah nas preplave emocije. Uglavnom bespomoćnosti.

Racio se probudio vrlo brzo, čim smo prešli preko magistralnog puta. Gde je u "Titino" vreme bila fabrika akumulatora, pa za vreme rata baza mirovnih trupa Ujedinjenih Nacija, sada je memorijalna soba. Na ulazu je zelena knjiga sa ispisanim imenima i porukama posetilaca. U njoj nema ni jednog jedinog srpskog imena.

Potpisujemo se.

Kustosa nema ni ovde, pa sami krećemo u šetnju. Veoma kratku, jer memorijalna soba ima nekih dvadesetak uramljenih fotografija masakra, uz tekst sa često ponovljenim rečima "agresija" i "genocid", i lične stvari i fotografije nekolicine ubijenih. Turu završavamo umrljanih patika jer niko nije obeležio rupe pune svežeg maltera – pripreme za komemoraciju su svuda. U centru nema mnogo ljudi. Nekoliko stranaca koje je susret sa ličnim pričama nastradalih rasplakao, još troje ili četvoro Bošnjaka i mi.

Memorijalna soba

Na izlazu ponovo prolazimo pored knjige utisaka. I dalje ne znamo zašto, ali ponovo prelistavamo knjigu do strane na kojoj su naši potpisi. Ispod imena i želje "da se nikada ne ponovi", stoji sveže dopisan odgovor - "Pamti, pa vrati".

Zbunjenost je jedina reč koja opisuje ono što osećamo u tom trenutku. To je mnogo više od zlih komentara i nacionalističkih, klinačkih, prepucavanja na Fejsbuku ili Jutjubu, na koje smo se, nažalost, već navikli na Balkanu. Saznanje da je bilo potrebno samo petnaest minuta za mržnju i potrebu za nekakvom osvetom, i to na mestu koje treba da služi upravo za nauk, izaziva mučninu.

Reklame

Posle toga smo shvatili "Hvala" koje smo dobili od nečije majke.

POSLEDNJI ČAS

Kada si u Srebrenici kao novinar, u prvi mah imaš utisak da opasno ideš na živce svakome koga nešto pitaš. Imaš i taj čudan osećaj krivice jer nenamerno kopaš po ranama sa kojima svi ti ljudi moraju da žive. Opet, brzo uvidiš da su nekako navikli na nas, dosadne novinare, jer kako se bliži komemoracija, sve nas je više.

Jedino mesto u kome se nešto u Srebrenici dešava, mrda i živi je pansion "Misirlije" u kom smo odseli. Zajedno sa nama, tu je i nekoliko stranih novinara.

Vlasnik pansiona Avdo Purković ima nekoliko minuta za nas. Porodičan biznis nasledio je od oca. Samo što mu nije stigao autobus turista na ručak.

- Ovde se, ipak, posle svega živi normalno. I tu, pre svega, mislim na svakodnevan život i ljudske, komšijske odnose. Ostalo, ništa nije normalno. Region Istočne Bosne to je beda i tuga. I za sve to odgovorna je destruktivna politika i Republike Srpske i Federacije, nema razlike, verujte mi - kaže.

Isto je i u Srbiji, odgovaramo sa razumevanjem.

- Verujem, ali ja sam Bošnjak i živim u Republici Srpskoj. Sad vi meni recite da li ja mogu da se osećam sigurno ovde kada je skoro u Banja Luci uhapšen momak koji je kroz centar grada nosio zastavu Bosne i Hercegovine.

Govori o Sejfudinu Tokiću, koji je bez prijave policiji organizovao performans u centru Banjaluke mašući, pored zastave BiH, i starom zastavom Bosne i Hercegovine koja za Srbe označava "ratnu zastavu."

Reklame

- Ili, šta ja posle pucnjave na policijsku stanicu u Zvorniku da mislim kada policija Republike Srpske sa dugim cevima zaustvalja automobile po sistemu: Srbin prođi, Srbin prođi, Bosanac, e, tebe, ćemo da pretresamo - kaže nam sada već vidno uznemiren.

Strah od ljudi u maskirnoj uniformi koji zaustavljaju vozila ostao mu je još od "tog" jula kada je imao deset godina. I dalje se živo seća kako su u čudu gledali Dnevnik još od trenutka kada je sve krenulo u Hrvatskoj. Kada se Bosna zapalila, otac ih je spakovao u auto i odvezao za Tuzlu.

Da nije bilo oca koga su prepoznavali bivši učenici, Avdo kaže da ne zna da li bi preživeli. Njegov otac Abdula bio je profesor kuvanja i poznati srebrenički ugostitelj. Bio je u timu Srebreničana koji su "pregovarali" sa Ratkom Mladićem. Bio je i član "Doktora bez granica".

Na Jutjubu nam pokazuje snimak oca u bazi UN 11. jula 1995. Pod pretnjom vojske i naših "kolega novinara" bio je prinuđen da priča kako je bošnjački narod zahvalan Mladiću i srpskoj vojsci na "spašavanju" od muslimanskih terorista. Da su korektni, fini i da je sve u najboljem redu. Iako se jasno vidi i čuje da to nije ono što je nameravao da kaže.

Gledamo snimak i ne dišemo. Avdo se na par trenutka i nasmejao.

- Posle ovoga su mu rekli, slušaj učo, bio si dobar profesor, ali nemoj da ti ovo bude poslednji čas. I kako ja sada da reagujem kada čujem Tomu Nikolića kako priča da će za Kosovo kompenzacija biti Republika Srpska. Govori i nekakve "dve srpske države". Jedino što mogu da uradim je da spakujem kofere.

Reklame

Kad je Avdo završio, shvatili smo koliko je 180 kilometara od Beograda u stvari daleko. Dok Tomu u Srbiji još od "žutih ljudi" niko ne shvata ozbiljno, u Istočnoj Bosni on je duh prošlosti čija se svaka reč meri. U koferima.

Srbi u Srebrenici, sa druge strane, pričaju svoju priču. To sa genocidom je, kažu, "prenapucano". Niko, međutim, ne poriče da su muškarci tada odvajani, pa ubijani, ali ono što je problematično su brojke.

- Sada se donose tela iz cele Bosne, i predstavlja se kao da se to sve ovde desilo. A to nije istina. To je njihova istina u kojoj smo mi genocidan narod - rekao nam je ranije Dragan.

Niko više ne poriče zločin u Srebrenici, ali je srpska zajednica ogorčena zbog toga što su svakog jula sve kamere ovog sveta uperene u Potočare, a nijedna u Bratunac gde se u isto vreme obeležava sećanje na srpske civile ubijane tokom napada i spaljivanja sela 1992 i kasnije, oko Srebrenice . Smatraju da su zbog toga Bošnjaci zaštićeniji i imaju više prava u jedinoj opštini u Republici Srpskoj čiji je načelnik Bošnjak. Bošnjake, pak, boli što žive u Republici Srpskoj.

Retko ko se, kažu nam, seti i pokolja u Kravici na Božić 1993, koje su počinile jedinice pod vođstvom Nasera Orića. Napada koji je, mnogi smatraju, poslužio kao motiv za "odmazdu" jula 1995. U Kravici, malom srpskom selu u komšiluku Srebrenice, u samom centru postavljen je veliki spomenik posvećen srpskim žrtvama tokom Drugog svetskog rata i poginulim borcima i civilima u "odbrambeno otadžbinskom ratu".

Reklame

Ipak, kada se govori o međunarodnoj zajednici, tu se obe strane, konačno, ujedinjuju. Ljuti su na sve njih.

Kod Avda u pansionu upoznajemo kolege iz Austrije. Nisu prvi put u Srebrenici, ali kao da jesu.

-Nažalost, sve što treba da uradim na tekstu koji sam pisao pre pet godina je da promenim datum - priča nam jedan austrijski novinar.

Pročitajte i: Zašto sam i ja među sedam hiljada

MLADIĆ U ULJU

Drugo veče nas je zateklo u Bratuncu. Glasna muzika se čuje dok se približavamo epicentru dešavanja – svodi se na jednu glavnu ulicu. Punu kafića.

Petak je, pa grad nije prepun, ali se, u odnosu na Srebrenicu, nešto dešava. Usput srećemo ekipu koju smo viđali u Srebrenici prethodnog dana. Pozdravljamo se kao da se nismo videli sto godina, a znamo se dugo. I oni, kao i mi, idu da obiđu krug da vide ima li negde nečeg zanimljivog.

Po kafićima se sedi, pije i slušaju se narodnjaci uživo, osim jedne kafane gde se, kao, đuska. I svuda piči turbo folk. A mi nismo dovoljno pijani za sve to.

Prethodno smo čuli da postoji taj rok klub "Pekam". Kontamo da ako je neko mesto kul, to je onda to. Planiramo da tamo odemo na po koju, pa da se možda eventualno priključimo folkerima. Smeštamo se u dvorištu kafića u kome je zauzet još jedan sto.

Prva tura. Druga tura. Ulaze još neki ljudi i mislimo kako je ovde prijatno, nema napetosti, muzika je dobra. Unutra za šankom nekoliko ljudi. Manično tresu glavama uz Partibrejekse i pevaju u glas. Konobar je jedva shvatio da ga zovemo da platimo.

Tik pored šanka, na zidu, jedan do drugog portret Ratka Mladića i Vladimira Putina. U ulju.

Jebeš izlazak. Ovde je i dalje sve to živo.

Idemo kući.

Propaganda brzo putuje do Srebrenice. Za razliku od prosperiteta

NEMA ZAKLJUČKA

Niti se čini da će ga skoro biti. Sve je i dalje jako živo, jer još nije osvanuo taj dan kada se pominjanje Srebrenice ne koristi u političke svrhe. Jedanaesti juli 1995. godine i sve što mu je prethodilo duboko je razorilo ovaj mali grad i ljude u njoj. Ovo malo što je ostalo, dokrajčiće politika.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu