Sve mi se smučilo pa sam otišla u Elvisov Grejslend

Imala sam devetnaest godina kad sam skovala plan da odem u Grejslend. Bila je ponoć, sam kraj bostonske zime, drugarica i ja smo ležale mokre i prljave na podu studentskog doma i odmrzavale se nakon sati glupiranja po prljavom gradskom snegu. Dodavale smo džoint jedna drugoj dok su pečurke koje smo pre toga uzele počinjale da deluju. Megan je na laptopu pustila muziku. Buljile smo u naše senke na plafonu koje su postajle sve mirnije i mirnije. Tada se pesma promenila u Graceland Pola Sajmona.

The Mississippi Delta was shining
Like a National guitar.

Moja ortakinja Sara je ustala, skinula maramu kojom je vezala dugu, elastičnu kosu, povukla dim i rekla: "Idemo na putovanje do Grejslenda".

"Ja bih krenula odmah", pristala sam, sa mnogo više sigurnosti nego neko ko nema auto.

"To treba da bude iznenađenje", rekla je Megan. "Ako jedna od nas dođe i pokuca na vrata ove druge i kaže, 'Idemo u Grejslend', treba da prekinemo sve što radimo u tom trenutku, uđemo u auto i idemo."

Da, sve smo se složile. Hiljadu puta da! Bio je to plan u koji smo se klele jedna drugoj u neprospavanim noćima i pijanim večerima koje su se završavale u lokalnim barovima. Čuvale smo ga u zadnjem džepu za crne dane – ostao je kao plan sve do diplomiranja, seljakanja iz jednog dela zemlje u drugi, kroz neizvesnost koja se prvi put javila u našim životima – kao opciju za vanredno stanje koju smo čuvale više od deset godina.

Onda se vanredno stanje desilo. Odmah smo morale da delamo. Megan je raskinula veridbu. Nedelju dana pre venčanja. Jebeno sranje! Spalićemo Gejslend.

Grejslend je neupadljivo mesto. Nalazi se odmah pored pumpe i mesta na kome se prodaje brza hrana. Kad smo izašle iz iznajmljenog jeftinog auta, ovo skromno okruženje je bilo prva stvar zbog koje sam se na prvi pogled zaljubila u našeg fantomskog domaćinstva.

Parkirale smo na polu praznom parking i izašle. Bilo je ledeno, ali znak do koga smo dugo putovale je bio tu: Grejslend, dom Elvisa Prislija.

Prošle smo pokriven most koji nas je doveo do Elvisove kuće, u kojoj je vreme stalo. Svega nekoliko hodočasnika je bilo sa nama tog hladnog zimskog dana, dok je Welcome to My World odzvanjao prostorom. Oni koji su stigli pre nas su već odali počast švrljajući svoje potpise po drvenom podu mosta.

Sa zadovoljstvom smo preplatile audio turu. Uskočile smo u mali kombi sa ostalim ljudima opsednutim Elvisom. Za nekoliko minuta smo se našli pred Kraljevim vratima.

Ne verujem u duhove, tako da nisam sigurna šta je to što vreba na besprekornim belim sofama, na klupi za klavir i u svakom uglu Grejslend vile, ali to nešto je bilo đavolje proganjajuće i utešno.

Cela kuća je sačuvana onakva kakava je bila dok je Elvis živeo u njoj. Poput vakuma je. Vakuma u kome već četrdeset godina plešu slatke memorije ove nadljudske ikone. Elvis je ovde još uvek živ, a 11. septembar se nikad nije desio.

Audio tura ga opisuje kako hoda stepencima ka prizemlju. Tačno čuješ lupanje njegovih resa i osetiš težinu njegovih koraka dok silazi niz stepenice da bi pozdravio svoje posetioce.

Kažu da je stalno bio poptpuno sređen, čak i u sopstvenoj kući. Kao neko ko se često presvlači u nešto što zovem "pidžama B", ovo me je više impresioniralo nego Elvisova čitava zlatna kolekcija ploča i večito počasno mesto u američkoj pop kulturi.

Kuhinja je kičasta i savršena. Osim činjenice, da kao u svim ostalim sobama, i ovoj ima TV, kuhinja je nepretenciozna i deluje funkcionalno. Deluje kao kuhinja u kojoj se na žurkama okupljaju najveći degenerici da bi čuli poslednji trač i lakše došli do piva. Nešto u kuhinji ti govori da će ti svakog momenta neko poslužiti sendvič sa pohovanim kikiriki puterom. Pravo mesto gde će vas nahraniti. Ovde ste bezbedni od svetla reflektora i zahtevne publike i distanca koje vreme stvara između prijatelja i tupog osećaja da biti odrastao mora da sadrži još nešto.

Njegova mala jazbina je drečava i toliko divna da boli. Ima dva TV-a, jedan pored drugog, koje je koristio da u isto vreme gleda različite programme. Sara i ja smo se oduvek ponosile time koliko vremena možemo da provedemo gledajući TV. Kako smo prolazile kroz Elviisovu malu sobu, delovalo je potpuno izvodljivo da bismo mogle da preskočimo ogradu i zid vremena i da uživo sa Elvisom vegetiramo na njegovom kauču.

Soba za igru je bez prozora i prekrivena je egzotičnim materijalima. Na stolu za bilijar je ogrebotina. Tu su i udobne stolice. To je mesto na kome prosipana pića mogu lako da prođu neprimećena, na kojima se noć začas pretvara u dan, mesto na kome možete dovoljno da se ubijete od alkohola i čitate Vilijama Barouza.

Nakon toga smo otišli gore, u takozvanu Jungle Room. Do tada sam zaboravila da je Elvis bio možda najveći umetnik svih vremena i da su milioni pre mene stajali ovde gde sam ja sada. Imala sam osećaj da sam u kući rođaka koga sam oduvek poznavala ali koga nisam nikad upoznala. Slušali smo pesmu koju je ovde snimio, u sobi obloženoj zelenim tapetama i 1876. se uvukla u sadašnjost. Nikome se nije napuštala ova soba, poslendja koju smo obilazili. Prećutno smo prihavtili realnost da ne možemo da ostanemo zauvek, čak ni ovde.

Napolju smo prošetali pored ljuljaške Lise Meri koja je delovala nekako odvratno i preslatko.

Onda smo gvirnuli u Elvisov avion, sa zlatnom svilom, plavim kožnim krevetom i barom napunjenim omiljenim pićima njegovih prijatelja. Dobili smo kompletnu lekciju kako biti zajebani car.

Prodavnica suvenira u Grejslendu je paprena i prepuna nekvalitetnog sranja. Bilo je teško izabrati koje 43 stvari kupiti. Bacile smo se na lopte za golf, čarape, naočare za sunce za moju nećaku i majice za Sarine klince. Nas tri smo kupile iste Elvis majice. Na izazu, potpisale smo se na mostu, kao i ostali.

Jedanaest meseci kasnije, ponovo sam došla u Grejslend. Moja sestra je izgubila nekog vrlo dragog i pravila sam joj društvo na iznedadnom putovanju. Vozile smo u Kaliforniju iz Njujorka, jer tražiti utehu u hladnim ulicama Bruklina nema nikakve poente. Suočena sa nemoći koju osećaš kada si sa osobom koja je u žalosti, sve što sam mogla da ponudim svojoj sestri bio je putovanje u Hotel Slomljenih Srca. Elvisova kuća je američka crkva: podsećanje da je svet igralište, priznanje čoveku koji je dokazao da biti elegantan i treš ne mora nužno da isključuje jedno drugo. Da sa dovoljno posvećenosti i Taking Care of Business, možete napraviti čitavo kraljevstvo od svoje karlice, možete živeti u prostačkoj palati svojih snova. Čak, možete živeti zauvek.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu