Intimni portreti skvotera u Njujorku devedesetih

FYI.

This story is over 5 years old.

Intimni portreti skvotera u Njujorku devedesetih

Porazgovarali smo sa fotografkinjom Eš Tajer da bi otkrili kako mladi mogu da promene svet kroz politički aktivizam, pank mentalitet i pozitivnost.
28.10.15

Fotografkinja Eš Tajer je provela osam godina skvotujući u napuštenim zgradama, dokumentujući svoju zajednicu i njenu borbu protiv džentrifikacije.

Sve fotografije: Ash Thayer

Nije prošlo mnogo od onog vremena kada su zgrade na donjem Ist Sajdu, danas okupirane radnjama sa jogurt sladoledom i "luksuznim" apartmanima veličine ormana, zapravo bile napuštene i oronule. Davne 1992. godine, studentkinja fotografije Eš Tajer ostala je bez doma i novca kada je gazda stana izbacio na ulicu, zadržavši depozit. Ali, dosta su joj pomogli prijatelji sa pank scene kada su je pozvali da ostane u Si Skvatu i pridruži se zajednici skvotera koji su proveli decenije u sređivanju ovog kraja.

Sledećih osam godina Eš je dokumentovala domove njene skvoterske porodice, njihove živote i borbu protiv džentrifikacije, da bi konačno prikupila fotografije u dirljivoj foto knjizi "Grad Ubijanja: Skvoteri sa donjeg Ist Sajda 1992-2000", koja je objavljena ranije ove godine. Neposredno nakon tribine o njenoj knjizi u Javnoj biblioteci u Njujorku, porazgovarali smo sa Eš da bi otkrili kako mladi mogu da promene svet kroz politički aktivizam, pank mentalitet i pozitivnost.

Kako si počela da se baviš fotografijom?

Imala sam profesora u srednjoj školi u Memfisu koji je mnogim svojim učenicima pomogao da pokrenu umetničku karijeru. Učio nas je o svemu što se dešava u svetu, kako da se prijavimo na fakultet, a pomagao nam je i da dobijemo stipendije za vrlo prestižne umetničke škole. Mnogi od nas bili su problematični đaci, uključujući i mene. Bila sam autsajder, postala metalac, a onda sam otkrila pank rok koji mi je dao pozitivan ventil. Iselila sam se iz roditeljske kuće pre nego što sam diplomirala, a ovaj profesor me ohrabriovao da uzmem fotoaparat u ruke. Počela sam da fotkam prijatelje sa pank scene, a prvih nekoliko rolni folma koje sam ispucala su mi donele školsku nagradu. Tada sam dobila stipendiju za Fakultet vizuelnih umetosti.

Kada si počela da skvotuješ?

Preselila sam se u Njujork zbog studija i nastavila da fotografišem muzičku scenu oko sebe - sve sjajne koncerte u Kontinentalu i klubu CBGB. Ali bila sam potpuno švorc. Živela sam od ostataka svog studentskog kredita i borila se između honorarnih poslova da bih zadržala balans između fakulteta i posla. Izbacili su me iz stana i zadržali ogroman sigurnosni depozit, i tada zaista više nisam imala nikakav novac. Izbor je bio ili da napustim školu i vratim se u Memfis, ili da smislim nešto drugo. Upoznala sam još neke mlade pank skvotere koji su me primili kao gosta u Si Skvat. U pank zajednici, mladi brinu jedni o drugima - naša prijateljstva su bila sve što smo imali.

Zgrada je tada bila u ruševinama. Počeli su da je sređuju, ali je izgledalo kao scena iz serije Dekster - sijalica koja treperi u hodniku sa stepenicama koje se raspadaju. Morali smo da pokrivamo prozore noću kako niko sa ulice ne bi mogao da vidi da imamo struju. Zaista si morao da zaslužiš poštovanje i poverenje ovih ljudi. Bila je to gomila okorelih mladih pankera, od kojih su mnogi imali probleme sa drogom i alkoholom, ali su bilo ozbiljni u vezi skvotovanja i politike.

Šta se desilo kada je grad počeo da se slama? Gradonačelnik Đulijani je potrošio milione u pokušaju da izbaci skvotere.

Dosta smo se uključivali u sastanke odbora zajednice gde su se donosile i izglasavale odluke o stambenom razvoju. Organizovali smo marševe i proteste da podignemo svest u komšiluku, ali smo takođe organizovali žurke u kvartu i pozivali komšije. Cilj mnogih stvari koje smo radili bio je da budemo deo zajednice, da udružimo ljude i da se integrišemo. Pošto je na donjem Ist Sjadu bilo mnogo napuštenih zgrada, dosta skvotera se nalazilo u vrlo kondenzovanoj, lokalizovanoj zoni koja nam je omogućavala da se međusobno podržavamo. Ukoliko bi došlo do nekog problema, pritrčali bi jedni drugima u pomoć. Ta mala, uska zajednica je postala spremna da se bori za zgrade, i to se upravo i desilo.

Kada si počela da fotografišeš, da li si imala nameru da dokumentuješ tvoj dnevni život ili širu kulturu?

Nisam imala neku posebnu agendu, prvenstveno sam slikala ljude iz mog života. Bilo je još mnogo porodica i mnogo raznovrsnosti u zajednici, ali ja sam blejala sa pankerima sa muzičke scene jer sam se sa njima identifikovala i to je bilo ono što me je zanimalo. Ali u to vreme nisu svi imali foto aparate, a skvoterima je bila potrebna dokumentacija o progresu koji su postigli u svojim zgradama i pojedinačnim stanovima. Znali smo da će jednom doći i taj dan, verovatno na sudu, kada će nam biti potreban zvaničan dokaz za sav rad koji smo učinili.

Žene deluju vrlo osnaženo na tvojim fotografijama. Kakva je bila rodna dinamika u zajednici?

Na neki način su u toj kulturi dominirali muškarci zbog grubosti, ali je rodna dinamika suštinski zavisila od grade u kojoj se nalaziš. Neke su bile daleko više rodno ujednačene, u zavisnosti od ljudi koji su započeli rad u tim zgradama i od toga koliko su u njemu napredovali. Neke su bile pogodnije za decu, pa je bilo više porodica. Svi smo nosili radnu odeću, pa je okruženje bilo praktično, ali je takođe bilo lepo to što te jednostavno niko ne seksualizuje.

Gledajući unazad na taj period, šta si naučila ne samo kao fotograf, već i kao osoba?

Kao fotograf, postala sam vrlo svesna toga kako da fotografišem subkulture i zajednice - jednostavno naučiš da poštuješ želje ljudi i da uvek dobiješ dozvolu za slikanje. Ovo iskustvo me je takođe naučilo o vrednosti zajednice i načina na koji ljudi mogu da postignu neke stvari kroz direktnu akciju. Često postoji apatija prema vlastima - lako je osećati se nemoćno - ali kroz ovo sam naučila koliko je važno biti uključen i brinuti o lokalnim problemima. Kroz istrajnost, kritičnu masu i ujedinjenu grupu, zauzimajući se za ono u šta verujemo i boreći se da nam se glas čuje, skvoteri su osvojili 11 zgrada.

Mislim da je to pouka za nove generacije: ne moraš da budeš pank roker ili skvoter ili čak da imaš ilegalne aktivnosti - mislim, nekad moraš - ali možeš da promeniš stvari. Ova knjiga pokazuje da mladi ljudi mogu da naprave promenu, čak i oni koji se osećaju odbačeno i nemaju mnogo para.

ashthayer.net

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu