Večiti derbi očima stranca

Čim sam počeo da istražujem fenomen večitog derbija, upao sam u rupu bez dna zvanu YouTube. Satima sam pregledao snimke sukoba navijača, neverovatnih bakljada, i složene koreografije. Nasilje je bilo više nego eksplicitno. Zašao sam u svet u kom su sportski događaji značajno različiti od svih koje sam ranije znao. Činilo mi se kao da gledam film – sve je delovalo nerealno, nema šanse da se takve stvari danas dešavaju u svetu fudbala. Što sam duže gledao, dešavanja su bila sve luđa i luđa. Ne mogu da odolim uzbuđenju, pa sam odlučio da odem tamo i vidim uživo tu masu, te tuče, to navijanje.

Pošto sam rezervisao karte i organizovao ekipu za snimanje dokumentarca, shvatio sam da još nisam video ništa od same igre na terenu. Očigledno da nešto motiviše navijače iz istog grada, istog kraja, iste ulice da se uzajamno mrze. Ozbiljna je mržnja u pitanju, onog ubiću-te-jebote tipa. Pošto sam ljubitelj fudbala i kao neki novinar, hteo sam da se bolje informišem ali to nije bilo tako lako. Snimak same utakmice je teško naći – sve što se igralo u poslednjih deset godina zakopano je na drugoj-trećoj stranici YouTube pretrage. Odgledao sam pola minuta meča iz 2012. a onda kliknuo na link sa strane da vidim policiju kako baca suzavac tokom košarkaške utakmice Partizana.

U Beogradu sam shvatio da me dopaminska zavisnost ipak nije izneverila. Utakmica je zaista bila samo povod za nešto mnogo veće. Sociolozi su mi pričali o potrebi mladih ljudi da pripadaju pokretu, a vođe navijača o neprekidnom ratu za ulice grada – na sve strane, grafiti saopštavaju koja zgrada ili koji ivičnjak pripada Zvezdi odnosno Partizanu. Niko mi ništa nije rekao o trenutnom stanju na tabeli, ili o igračima koji bi mogli da se proslave na predstojećem derbiju. Sve se vrtelo oko nekakvog identiteta nevezanog za teren. „Eto zašto su Grobari govna." „Eto zašto su Cigani pičke." Eto zašto smo mi bolji od njih. Drugačiji.

Na samoj utakmici, mislim da teren nisam posmatrao duže od pet minuta. Jeste da sam morao da brinem da me ne pogodi neka bačena baklja ili dimna bomba, ali čak i kad su stvari na tribinama mirovale, sam fudbal bio je srednje žalostan. U tim trenucima igra jeste nešto značila navijačima, ali nije bila ni blizu toliko legendarna kao haos koji ju je okruživao. Fudbal je bio povod da se bude deo nečeg neverovatnog. Ako se to nešto ispostavi da je masovna tuča na tribinama, šta da se radi.

Sećanja koja nosim sa utakmice su mahom emocije koje retko vezujem za sport. Adrenalin koji sam osećao ispred Grobara koji marširaju ka stadionu. Odlučnost koja me je obuzela kad sam se na južnom delu tribina zatekao usred nereda sa kamerom u ruci i odbio da pobegnem. Šok izazvan nasiljem između policije i Zvezdinih navijača koje nije delovalo da će se ikada završiti. Fascinacija bakljadama i pevanjem, ali i zbunjenost činjenicom da isti ljudi koji se peglaju sa žandarmima mogu da organizuju tako impresivan prizor. Mogao bih da kažem i razočaranost kvalitetom igre na terenu, ali realno nisam bio razočaran. Nije me bilo briga.

Na kraju, je sve kao što je

YouTube obećao. Hteo sam uzbuđenje, jebiga, hteo sam predstavu. Nisam došao zbog kvalitetnog fudbala – da ne bude zabune, to je prosto nemoguće naći na večitom derbiju ovih dana – došao sam zbog frke, zbog osećaja da sam deo nečega. Na neki način, moja percepcija ovog događaja dotakla je stvarnost situacije u kojoj sam se zatekao.

Na klubovima i navijačima je izbor – da li žele da prihvate trenutnu percepciju svoje situacije? Nema sumnje, zabava je zagarantovana i drago mi je da sam bio deo svega toga. Ali u današnje vreme kad su video snimci nasilja i krvoprolića na derbiju svima dostupni, a ipak skoro niko van Srbije ne zna da vam kaže koji je od dva kluba osvojio prvenstvo – akteri treba da odluče u kom pravcu će poći ovo večito rivalstvo.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu