Kurt Vajl pravi najkulerskiju muziku na svetu

Poslednju deceniju Kurt Vajl se ustoličio u samom vrhu nezavisne rok scene. Nakon što je karijeru započeo 2005. godine sa Adamom Grandusijelom kao sneni folk rokeri War on Drugs, Vajl je izdao pet solo albuma. Od njegovog bučnog, zanesenog debitantskog ostvarenja Constant Hitmaker, do razdragano tumarajućeg Wakin on a Pretty Daze iz 2013. godine, Vajl je rastao i razvijao se kao umetnik, komplikovao pesme i eksperimentisao sa strukturom. Kurt svoj poslednji studijski album, B'lieve I'm Goin Down… (objavljen krajem septembra u izdanju Matadora) opisuje kao zrelije, kompaktnije predstavljanje svega što je do sada radio.

Iako koristi isto složeno prebiranje prstima po gitari i uzvišene vokale kao i na prethodnim albumima, na Goin Down… Vajl još više naglašava instrumentaciju i tekstove. Pesme zvuče, više nego ikad pre, kao da se uklapaju u složnu celinu. Od vesele "Pretty Pimpin" koja otvara album, preko klavirske "Lost My Head There" do skromne kvazi-himne "Wild Imagination" koja zatvara album, pesme se prirodno pretapaju jedna u drugu.

Pričao sam sa Kurtom preko telefona u njegovom prostoru za probe u rodnoj Filadelfiji. U pozadini su mogli da se čuju glasovi članova njegovog benda dok smo Kurt i ja pokrivali sve teme, od naše zajedničke ljubavi prema Filiju, do drčnosti i građenja "iskulirane" persone.

VICE: Novi album zvuči istovremeno kao udaljavanje od muzike koju si pravio pre i povratak njoj. Jesi li se svesno trudio da uravnotežiš ta dva?

Kurt Vajl: Da, mislim da je to ispoliranija verzija onoga što sam svojevremeno krenuo da radim, ali sam ranije umeo prilično da lutam. Mislim da je ovo sabijenija, zrelija mešavina folka i elektronike. Ali da, rekao bih da si… u pravu. [smeje se]

Odrastao sam van Filija, a onda sam skoro deset godina živeo u Fištaunu [deo Filadelfije]. Sad kad sam se odselio, hvata me ozbiljna nostalgija za gradom. Da li ti on nedostaje kad si odsutan? Da li bi radije živeo negde drugde?

Ne nedostaje mi kad sam odsutan jer mu se uvek vraćam. Živim tu. Tu imam kuću, porodicu. Lepo je vratiti mu se. Možda bi mi nedostajao kad bih se odselio i presekao sve veze.

Često se o tebi govori kao o muzičaru iz Filija, kao da te sama reč "Fili" nekako suštinski određuje. Da li se i dalje identifikuješ s ovim gradom?

Mislim da se identifikujem sa Filadelfijom iz mnogo razloga. Kad sam otvarao stranicu na Majspejsu, bez razmišljanja sam nazvao sebe "Konstantni tvorac hitova iz Filija", pre nego što sam imao ijedan pravi hit. Bio je to samo smešan slogan, praktično pokraden sa prvog albuma Stonsa, England's Newest Hit Makers. Dakle, od starta sam se tamo locirao. Mislim da je to prilično jedinstvena priča o poreklu, jer nisam ni iz Njujorka a ni iz Los Anđelesa.

Svako ko je odnekud a uspeo je u muzici van Njujorka ili Los Anđelesa, ako je mesto dovoljno upečatljivo, ljudi će za njega uvek reći: "Taj lik je iz Minesote!" Ili odakle god već, znaš? Tako sam ja povezan sa Filijem. A mislim i da Fili ima dovoljno specifičan akcenat i dovoljno podjebavački smisao za humor. Lično posedujem mešavinu svega toga, ali ne previše. Ne znam. Stalno me dovode u vezu sa Filijem, ali ja tamo živim. Tako da sam ponosan što ga predstavljam.

To baš zvuči "filijevski", nazvati sebe "Konstantnim tvorcem hitova iz Filija" a da još ništa nisi objavio.

Jeste, tačno tako. Morao sam to da uradim. Morao sam da se zapljunem pre nego što to neko drugi uradi.

U tvojoj muzici postoji lik po imenu Kurt Vajl koji deluje kao iskuliran bez mnogo napora. Koliko je taj lik sličan Kurtu iz pravog života?

Pa, umem da budem iskuliran. To je deo mene koji mi se sviđa. Ali, s druge strane, umem da budem i neiskuliran. Često sam pod stresom. Ali kad se unesem u svoju personu — koja je na neki način suština moje ličnosti — kad se popnem na binu ili stanem za mikrofon i stvarno se uživim, nisam siguran da li na površinu ispliva baš taj iskulirani lik. Ali to jeste nekakva persona, zaista.

Čak i ako se uživljavaš u lik, deluje prilično prirodno.

Zabavno je stvarati neku vrstu mitologije, neku vrstu lika. Ali istovremeno to nije ništa ekstremno, poput Kita Ričardsa ili slično. Tako da je to plus za mene. Bilo bi teško sve vreme se truditi da dorasteš tom nivou. Mislim, on i jeste takav. Ali čak i u tom slučaju, siguran sam da čak i ako to ne želiš, moraš da pođeš tom nekom opasnom stazom. Ne kažem da sam nekakav svetac. Volim tu stranu rokenrola i to može da posluži kao inspiracija za stvaranje mita.

"Znaš ono koliko si drčan od ranih do srednjih dvadesetih? Osećam se kao da je kod mene to potrajalo do ranih tridesetih." — Kurt Vajl

Krećem se okolo poprilično. Ljudi mi prilaze da me pozdrave, ali ne prečesto. Mislim, dešava se, ali ponekad bih voleo mi prilaze i više! Mislim, ja sam samo jedan običan lik. Verovatno bih se i ja tako ponašao da se muvam okolo i vidim nekoga koga obožavam. Bio bih u fazonu: "Oh, čoveče, upravo sam video tog i tog." Ali batali to, čoveče, samo priđi i pozdravi se.

Dakle, da razglasimo svima da te uvek pozdrave kad te vide.

[Smeje se] Oh ne, mislim da sam se malo šalio! Nemojte uvek da me pozdravljate. Samo ponekad.

Kad slušam tvoj novi album, povremeno osećam kao da želiš da kažeš: "Ne biste želeli da radite ovo što ja radim." Jesam li mnogo promašio?

Malo si promašio. Ne kažem: "Ne biste želeli." Ali, znaš već, poenta satire je da šta god kažeš, istina je suprotna. Kad tako nešto kažem, ja istovremeno govorim i da volim svoj život. Dakle, ponekad je poenta neke izjave obe strane medalje. Volim sve dobre i loše strane istovremeno — o tome govorim. Previše samo jednog je dosadno, ali tako vam je to sa usponima i padovima u životu, znaš?

Kad izgovaraš reči kao što su "pravljenje muzike je lako", čak i ako je satira, mora da je dobar osećaj biti samouveren u vezi sa svojim poslom i talentom.

Taj stih — "making music is easy, watch me" sa moje prethodne ploče — u to vreme sam se baš osećao samouvereno. Mislim da sam trenutno bolji muzičar, ali tada sam imao drugačiju vrstu samopouzdanja. To sam tada govorio: "Uživeo sam se. I možda se malo simpatično hvališem, ali volim muziku."

Ne bih rekao da posedujem istu vrstu samouverenosti sada, ali istovremeno osećam kao da bolje sviram ako uspem da se ubacim u fazon. Sve postaje malo autentičnije ako se zanesem. Ali mislim da su to bili poslednji trzaji mojih dvadesetih godina. Znaš ono koliko si drčan od ranih do srednjih dvadesetih? Osećam se kao da je kod mene to potrajalo do ranih tridesetih.

Često razmišljam toj pesmi ["Was All Talk" sa Wakin on a Pretty Daze]. Baš sam se uživeo u nju. Ali imam utisak kao da sam otišao na drugu stranu sada. Malo sam se ponašao kao derište.

_________________________________________________________________

Pogledajte i naš film: VICE Meets: Nik Kejv

__________________________________________________________________

Jednom sam te gledao kako izvodiš "Puppet to the Man" i svirao si je mnogo žešće, mnogo teže, mnogo brže nego što je na ploči. Da li uopšte osećaš da nešto duguješ studijskoj verziji pesama kad ih izvodiš uživo?

To je malo zeznuto, znaš? Vežeš se za te ploče. Izgradim ih u glavi, ali ne možeš da izvodiš karaoke svako veče. Ali smatram ni da ne možeš u potpunosti da odbaciš te ploče, što inače volim da radim. Tako da pokušavam da postignem nešto između.

I na kraju, jedno totalno stereotipno pitanje. Šta trenutno slušaš?

Slušao sam tonu onoga što zapravo inače ne slušam. Stalno govorim ljudima da slušam Feroa Sandersa, Alis Koltrejn, Džona Koltrejna, Koltrejna iz faze Spirituala. Dakle, obično to kažem ljudima. A pre toga sam slušao Džona Fajna i Rendija Njumana.

Od novije muzike, u poslednje vreme slušam Grouper. Obožavalac sam dugo, ali u poslednje vreme joj se vraćam sve češće. Volim i većinu stvari Kortni Barnet. Volim pesmu "Depreston". Puštam je iznova i iznova.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu