FYI.

This story is over 5 years old.

Film

Umuknite više sa tom Igrom prestola, molim vas

Uoči premijere pete sezone "Igre prestola" u ponedeljak, 13. aprila, VICE je odlučio da proglasi petodnevni serijal "Game Of Thrones" na našem sajtu. Za početak, pročitajte šta naš Klajv Martin, dežurni hejter, misli o sagi o vatri i ledu.
08 April 2015, 8:44am

Kosplejeri Igre prestola (Foto: Kyle Nishioka)

Igra prestola – iliti ona stvar koju ljudi na internetu danas vole više nego bilo šta drugo na svetu – vraća se ove nedelje sa još jednom sezonom. Iz nekog razloga, to je serija koju ljudi u stvarnom svetu uvek pokušavaju da opišu aliterativnim poređenjima: "Žica sa aždajama", "Sopranovi sa sabljama" i tome slično. Nisam je još gledao i, da budem iskren, verovatno nikad ni neću.

I nije zato što nemam kablovsku ili zato što se, kad god sam pokušao nešto da skinem s torenta, preuzimanje zaglavilo na pola i bio sam zatrpan tonom reklama za pilule za karu. To je zato što imam urođenu averziju prema svemu što se da opisati kao "epska fantastika".

Svi znamo klišee ljubitelja fantastike: radnik "Gejms vorkšopa" koji uzdiše svaki put kad deca ne znaju kako se nešto igra. Ljudi koji su kasnih devedesetih pronašli svoj kulturni Rajski vrt na odeljenju sa grafičkim romanima u knjižarama i na odeljenju sa majicama u muzičkim radnjama. Njihova kulturna evolucija povela ih je od Redvola, preko Red Dwarfa do Reddita i danas se glasno svađaju po provincijskim rok pabovima o tome kako je umro Brus Li. Oni mrze modu u svim pojavnim oblicima, a opet izgaraju da izgledaju drugačije. Da bi se nekako izborili s tim, svi delovi njihove odeće moraju da se odnose na nešto drugo. Svejedno je da li se radi o predimenzioniranom amuletu u fazonu Alana Mura nabavljenom iz besplatnog kataloga na zadnjim stranicama Metal Hamera ili majicama "Afraid of the dark, lagerboy?".

Namera Igre prestola nije da bude namenjena samo tim ljudima. Ona je i za ljude koji vole Pravog detektiva, Donu Tart i grupu The National. Mnogo je više seksi, prepuna je sjajnih glumaca, govori o politici i u njoj ljudi non-stop ginu. Hej, možete čak da ćaskate o njoj na žurkama i ljudi vas neće ismevati! Ali koliko god se njena publika bunila da Igra prestola nije samo za ljude koji vole da se svađaju o UKIP-u i zmajevima, moja odbojnost prema svemu što može da se podvede pod "epsku fantastiku" mnogo je dublja.

Iskreno, baš me briga da li je Igra prestola više kao "Mad Men sa magovima" nego kao Lagumi i zmajevi ili šta god već. To je moj životni problem; zbog toga sam zaspao na prvom delu Gospodara prstenova, izašao sa drugog i potpuno ignorisao treći (da ne pominjem Hobita, koga su, čini se, izbegavali čak i oni koji vole Gospodara). Verovatno sam godinama unazadio nivo svoje pismenosti kad sam umesto da sa prijateljima razmenjujem triviju o Disksvetu, čitao Sportski žurnal, ali bar mogu da dignem ruku i kažem da sam od starta znao da su Muse sranje, tako da se sve to u stvari potire.

Možda bih bio bolja osoba kad bih uspeo da ostavim svoje predrasude po strani i naučio da cenim raspon, eskapizam, pripovedačko umeće i suptilan humor koji hvale ljubitelji fantastike. Ali ne verujem da je to problem ovde, jer moja kulturna imaginacija nikad nije bila ograničena; kao dete sam voleo Goustbasterse i verovatno sam jedan od svega nekolicine koji su onomad voleli Avanture barona Minhauzena. Nisam proveo adolescenciju raspitujući se koliko "ubistava" ima u nekom filmu pre nego što odlučim da ga gledam, nikad nisam premotavao scenu lezbejskog poljupca u Američkoj piti 2 i moja lektira je u nekom trenutku uznapredovala do stadijuma obaveznih "kul pisaca" kao što su Keruak, Selindžer, Balard, Filip K. Dik, i tako dalje.

Čak i dok sam odrastao i otkrivao cugu, devojke i nu-metal, desilo mi se da se naložim na svakojake stvari koje obično vole i ljubitelji epske fantastike, bilo da sam pokušavao da dešifrujem govor Arhitekte u Matriks: Revolucije ili bilo šta u Tvin Piksu. Nemam ništa protiv bilo kakvih paranormalnih aktivnosti, okultizma i čaranja-baranja – sve može dok god se ni na koji način ne pominje reč "orci".

Nikad nisam uspeo da se primim na rodoslovlje fantastike u ovoj zemlji. To je rodoslovlje koje obuhvate sve, od muzike Pink Floyda, knjiga kod kojih pre čitanja morate da bacite kockice i ukus piva Doom Bar. Oduvek sam je doživljavao kao kulturu ljudi koji ne umeju da se izbore sa haosom stvarnog sveta: njegovim genocidima, slomljenim srcima, seksom na javnom mestu, neprekidno promenljivom modom i verskim fanaticima. Ljudi koji ne teže ničem uzvišenijem od prizora Brusa Dikinsona kako sleće avionom u baštu nekog paba u Somersetu, skida sunčane naočare i nateže kriglu piva Iron Maiden.

Ima ljudi koji će me nazvati ludistom zato što ne podnosim epsku fantastiku. Ali jesam li u ovom konkretnom slučaju ludista ja ili su to ljudi koji su godinu dana išli svako veče na spavanje brojeći dane do premijere filma koji se zove Pustošenje Šmauga? Mislim da je moj pravi problem to što većina stvari koje imaju veze s fentezijem proizlaze iz veoma konzervativnog, zatucanog pogleda na svet. Podsećaju me na praznike u kamp-kućicama, pabove u kojima vlasnik nosi somot, školske ekskurzije u saksonske tematske parkove, ljude koji nose majice sa natpisom "SMEG OFF", Najdžela Feridža.

Zatim, tu je problem sa seksom. Gospodar prstenova – uprkos tome što u njemu igraju Vigo Mortensen, Orlando Blum i Liv Tajler – uspeo je potpuno da zanemari bilo što približno seksualno, ako ne računamo nešto malo dekoltea i kratko ljubljenje pri kraju. Koliko mogu da procenim, Pink Floyd je izgradio čitavu karijeru pretvarajući se da seks ne postoji, a prilično sam siguran da ni u Disksvetu nema pušenja kare. U Igri prestola navodno ima seksa na tone, što će vam reći bukvalno svako čim se načne ta tema. Bravo – prepoznaj problem i ukrasi ga sisama i mudima. Ako bi Toni Robinson izvukao karu u Time Team, možda bi to dovelo do istog nepreglednog broja ilegalnih skidanja kao kod Igre prestola. Ili ko zna, možda i ne bi.

Meni se čini da su ove knjige, filmovi, pesme i TV serije o ljudima sa čudnim ušima koji se preganjaju po planini i lupaju po glavama mačevima pravljeni za ljude koji imaju poteškoća da razumeju druge ljude. Dok je ekipa sa razglasa iz moje srednje škole odlepljivala na The Piper at the Gates of Dawn, ja nisam mogao da svarim tolkinizme i mitološke aluzije. Priznajem, nisam se baš pronašao ni u Chronic 2001, ali taj album je bar delovao kao dokument o svetu koji stvarno negde postoji, a ne kao neka smešna fantazija iz đačkih domova.

Takođe, gde se dedoše sve te etničke manjine u Gospodaru prstenova? To je uobičajen, trolovski komentar, optužba upućena na adresu sve žive fantastike i verovatno poenta hiljade komičarskih nastupa. Ali to ne znači da treba tek tako da je odbacimo. Posle malo guglanja, otkrio sam da je uobičajeno opravdanje da su te priče pisane kao deo engleskog folklora. Čekajte malo, momci? Mislio sam da to treba da je fantastika? Kul je imati orka, nešto malo zmajeva i tonu kepeca, ali ne i crnce? To mi deluje malko "problematično".

Kao što rekoh, nisam zapravo gledao Igru prestola. I ko zna – možda je sjajna. Možda ću jednog dana pobediti sve svoje predrasude, možda ću je kroz više godina pogledati tokom reprize na SyFy kanalu. Ali za sada ne mogu da svarim jebene orke.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu