​Ovako je kada imaš rak sa dvadeset godina

„Na neki način, to što imaš je izlečivo, mada ne koristimo termin lek", uzdahnuo je hematolog. „Olakšanje je izraz koji mnogo više odgovara."

Sedeo sam i slušao kako moj lekar brblja o semantici, čekajući da mi kaže da li ću umreti ili ne. Bio sam još jedan dvadesetogodišnji dobitnik na lutriji raka, jedan od sedmoro mladih kojima svakog dana u Velikoj Britaniji otkriju rak. Ovo je bio moj dan. Ono što je ranije bio statistički podatak u čekaonici mog lekara opšte prakse postala je moja stvarnost. Moja, iskreno, veoma razočaravajuća stvarnost.

Ako izuzmemo tu bolest opasnu po život, sve mi je išlo prilično dobro. Bio sam u prvoj ozbiljnoj vezi već tri i po meseca i lepo se uklopio u britanski život kao student na razmeni iz moje rodne Francuske.

Gledajući unazad, zbog toga sam verovatno malo teže podneo ove vesti. Po prvi put sam imao nekoga čija mi je sreća bila važnija od moje, spajajući je sa anksioznošću koju sam već osećao. Takođe sam slutio da će predstojeća terapija staviti tačku na moju dotadašnju rutinu odlaska na kućne žurke i uopšte, zabavljanja, da ću morati da brinem oko toga šta će biti sutra i da li će to značiti iglu u mojoj ruci, skalpel na mom telu ili ogromnu mašinu koja glasno klikće, dok ležim u njoj, veoma svestan sopstvene smrtnosti.

I kada sam pomislim kako sam se obreo tu: prvog dana leta mi je natekao limfni čvor. Lokalni lekar opšte prakse nije uspeo da ustanovi šta nije u redu. I to dvaput.

Onda sam postupio racionalno i pokušao sam sebi da pronađem dijagnozu na internetu. Konačno, pročitao sam nešto što me je ohrabrilo: u devet od deset slučajeva, govorili su bezlični neznanci na jednom forumu, otok je samo simptom benigne infekcije. Ali ipak, da bih bio miran, odlučio sam da još jednom odem do lekara opšte prakse, da vidim da li me dr Gugl laže da nema ničeg lošeg u tome što imam gadnu izraslinu na vratu.

Uputili su me u Urgentni centar, gde sam obavio silne preglede za razne infekcije. Dve nedelje kasnije, zvali su me da dođem u bolnicu. Rezultati su bili negativni. Došlo je vreme da se razmatraju ozbiljni uzroci. Da bi se obavila ispitivanja, saznao sam da ću morati da provodim dugo vremena pod anestezijom, u spavaćicama u kojima ti se vidi dupe, i da će morati da mi seckaju delove tkiva.

Nedeljama kasnije, kada su me poslali kod specijaliste u Francusku, konačno mi je rečeno ono sa čime nisam uspevao da se suočim, uprkos činjenici da mi se ta pomisao već neko vreme motala po glavi.

„Našli smo abnormalne ćelije prilikom biopsije. Zovu se Non-Hodžkins limfom ćelije. Postoje razni oblici limfoma. Vaš se naziva „difuzni B krupnoćelijski limfom."

Reč na slovo „R" je izgovorena sa nelagodom.

Srce mi je lupalo. Nisam znao ni šta da mislim, ni šta da kažem, ni šta da uradim. Jer šta možeš da učiniš kada ti lekar saopšti dijagnozu koju nedeljama čekaš da čuješ, ali koju ipak najradije ne bi nikada želeo da čuješ? Da mu se zahvališ? To bi bilo uvrnuto. Umesto toga, samo sam sedeo i osećao kako se život cedi iz mog tela.

Pošto sam malo klimao glavom dok me je lekarka uveravala da je limfom oblik raka koji se najefikasnije leči, nisam mogao da se otmem utisku da sam kažnjen zbog nečega što nisam u stanju da pojmim. Odjednom više nisam ispred sebe video nikakvu budućnost, bila je zamagljena izgledima smrti. Nisam imao pojma kako da saopštim vesti prijateljima i porodici. Ideja da opteretim druge, naročito devojku, svojim problemima, delovala mi je sebično. Čak mi je palo na pamet i da raskinem s njom i poštedim je višemesečnih nepotrebnih muka.

Nastupajuće nedelje bile su ispunjene dodatnim mučnim pregledima koji je trebalo da odrede u kojoj fazi je moj rak, uključujući skenere, testove plodnosti i hirurgiju. Iako mi je uspevalo da pred voljenima glumim da sam hrabar, noći sam provodio prestrašen, fiksiran na izglede da ću napustiti svet sada, ovako, bez prethodne najave.

Onda sam počeo sa hemoterapijom. Nisam mogao da podnesem ideju da ću izgubiti kosu. Mislim, ko je ćelav sa dvadeset godina? Plašio sam se najgoreg: da ću izgledati kao Džon Travolta 2015. godine. Čak sam razmišljao i o tome da napravim periku. Prezirao sam sopstvenu površnost zbog takvih misli, ali plašio sam se da više neću biti privlačan devojci. Plašio sam se da ću gubitkom kose maltene izgubiti identitet.

Jednog jutra sam se probudio prekriven kosom koja mi je opala preko noći, pa sam pozajmio žilet i obrijao preostale pramenove. Prilično brzo sam se navikao na novi izgled, prestao sam da nosim kapu koju ranije nisam skidao sa glave, brinući se da će moja ćelavost izazivati sažaljenje vršnjaka. Ali razmišljao sam o široj slici: šta je gubitak nešto kose prema gubitku života? Za nekolicinu ljudi kojima sam rekao svoju dijagnozu, bio sam žrtva okrutne sudbine; za druge sam bio samo neki tamo ćelavi tip. Možda gaber ili skinhed, bez martinki, što i nije toliko loše. Prihvatao sam obe definicije sa prezrivom rezignacijom.

Ono što me je najviše razaralo kod mog raka je to što nisam mogao da učinim ništa konkretno da se izborim s njim. Postoje sve one teorije po kojima će ti sok od brusnice i manga spasiti život, ali koliko god da sam se trudio, nisam uspevao ništa drugo nego da ih odbacim kao beznadežno optimistične. Fizički nije bilo preteško boriti se sa rakom. Osećao sam mučninu, na šta su me upozorili, ali srećom, nisam povraćao.

I čekanje je bilo neverovatno stresno – kao prvo, koliko će proći vremena pre nego što ti kažu „više nemaš rak"; i kao drugo, čekanje da konačno vidim voljene u Britaniji. Bio sam zaglavljen u Francuskoj i rak je stvorio fizičku udaljenost između mene i prijatelja koje sam stekao. Dok su oni nonšalantno trošili novac, ja sam moj traćio na kiriju za kuću u kojoj više nisam živeo, kao i na dvodnevne odlaske u Englesku, što je bio moj način da se borim protiv bolesti, ne dozvoljavajući da mi upropasti život.

Osećao sam se udaljenim od ostatka sveta. Nisam znao o čemu da pričam sa svojima; pokušao sam da razgovaram sa savetnicima i psiholozima, ali sam imao osećaj da su oni samo klimali glavama na sve što sam imao da kažem. I nije bilo šanse da izrazim svoja osećanja lekarima. Kako sam mogao da očekujem da me razume gomila ljudi koji su moja pitanja, na koje sam očajnički želeo da čujem odgovore, odbacivali kao plitka, čineći da se osećam kao idiot što sam ih uopšte i postavljao?

Specijalisti znaju mnogo o lečenju, prognozama i hemoterapiji. Ono što ne znaju, ili ne žele da vam kažu je to koliko ćeš se osećati usamljeno, zaglavljen u svom ćosavom telu; kako ljudi na tebe gledaju sa nevešto prikrivenim sažaljenjem; kako si, na kraju krajeva, sam sa svojim strahovima.

Većina ljudi pogođenih rakom koje sam upoznao, razvili su sličan stav: želeli su da ih posmatraju kao normalna ljudska bića, a ne kao sirote duše na izdisaju. Što ima mnogo smisla, kada malo bolje razmisliš, jer ta ideja definiše pogrešan pogled koji čitav svet ima na ovu bolest. Prvo pitanje koje su mi postavljali kada bih ljudima rekao za svoju bolest bilo je: „Jesi li dobro", što je u stvari značilo „Da li umireš", kao da sam osuđen, kao da su mi reči „smrtno bolestan" bile istetovirane na očnim kapcima.

Na kraju, nakon četiri ciklusa hemoterapije koji su se protegli na tri i po meseca, utvrdili su da se rak povukao. Preživeo sam rak, i groznu bolničku hranu. Godinu i po dana kasnije, vratio sam se normalnom životu, i što je najvažnije, devojci, daleko od igala, bolničkih kreveta i egzibicionističkih spavaćica.

Ali pre nego što me proglase „izlečenim", naredne tri i po godine ću svaka tri meseca morati da idem na kontrole.

Danas mi ljudi govore da sam bio jak i hrabar zbog toga što sam se izborio sa rakom u 20-oj godini. Pretpostavljam da se to očekuje od njih, ali to meni i dalje ide na živce. Nisam bio toliko hrabar, koliko sam imao sreće što sam bio okružen ljudima dok sam prolazio kroz taj proces. Imao sam sreće što sam bio u stanju da putujem dok sam bio bolestan, i što sam mogao da se radujem ponovnim susretima sa devojkom, što mi je održalo moral. Imao sam sreće što je hemoterapija kod mene bila uspešna.

Nisam siguran čime sam zaslužio epitet „hrabrog" i nelagodno mi je zbog toga. Nikada nisam bio, i verovatno nikada neću biti hrabar. Usrao sam se od straha. Bio sam potpuno jebeno prestrašen. Jednostavno sam radio ono što sam mislio da bi većina ljudi u takvom stanju radila: nisam gubio nadu.

Najvažnije pitanje koje mi se sada mota po glavi je kako da ponovo normalno živim? Kako da zamišljam budućnost, kada mogućnost da se bolest vrati uvek postoji? Kako da prelomim da li da zasnujem porodicu, kada je hemoterapija poprilično uništila moje šanse da imam decu?

Mislim da je najbolji način da se nosim sa ovim pitanjima i da prestanu da me neprekidno da pišem o tome. Mnogo mi je lakše da izrazim osećanja na papiru nego da da pričam o njima, i baveći se njima u ovakvim tekstovima, u kojima, u suštini, sam sebi pišem pisma, počinjem da uviđam širu sliku.

Ali i dalje sam uplašen. Jer zaista, šta drugo mogu da radim, osim da čekam i vidim kako će stvari ispasti? Samo znam da sam zahvalan što sam živ.