Pravi zavisnici iz Škotske koji su podučavali ekipu filma 'Trainspotting' kako da budu džankiji

Kreg Brodli kisne na Kingston bridžu, odvratnom nadvožnjaku iznad autoputa koji preseca Glazgov na dva dela, dok priča telefonom pribijenim na uho kao da je to jedino što mu može spasiti život.

Za samo godinu dana, potrošio je više od 30 hiljada evra na kokain. Ostao je bez svoje zanatske radnje za popravljanje krovova, a na ivici je da izgubi devojku i njihovu ćerkicu. Ne prestaje da plače, kao da će mu srce prepući.

Na vezi je sa Džonom Fernsom iz Kalton Atletiks grupe za oporavak, čovekom koji je prošao avanture sa dopom koje ne možete ni da zamislite, i sada mu govori da tako može samo da crkne. Vreme je da donese odluku i napravi pravi izbor.

Izaberi život. Izaberi posao. Izaberi karijeru. Izaberi porodicu. Izaberi kupovinu velikog televizora. Izaberi mašine za pranje veša, kola, CD plejere i električne otvarače za konzerve… Ali zašto bih radio tako nešto?

Ovim rečima počinje film Denija Bojla, Trainspotting, iz 1996. godine, snimljen po legendarnom romanu Irvina Velša. I film i knjiga su toliko legendardni da su skoro postali klišei. Film, u kome glume Ijan Mekgregor, Robert Karlajk, Džoni li Miler i Keli Mekdonald, odredio je čitavu generaciju. Drogirali su se na ekranu kao što to do tada nikada nismo videli - bodući se, šmrčući, kuvajući, sve sa uživanjem đankoza iz najnižih slojeva Edinburga. Klubovi, žurke i seks. A onda, pad, overavanje i zastrašujuće tripozna kriziranja.

A razlog zašto je sve delovalo toliko stvarno? "Sve su saznali iz prve ruke", kaže mi Vili Berns, jedan od osnivača Kalton Atletiks grupe za oporavak.

"Ekipa filma je došla kod nas i povezala se sa svima. Prikazali su i naše priče", kaže ovaj bivši zavisnik, sada sponzor novih članova. Ekipa Kalton Atletiksa pominje se i na odjavnoj špici filma kao "specijalni savetnici", koji su scenaristi, reditelju, producentu i glumcima u svemu, počev od načina kako da se dobiju autentični snimci, do toga kako zaista izgleda kriziranje i skidanje sa dopa.

"Deni Bojl, Ijen Mekgregor i Džoni Li Miler su dolazili na naše sastanke i sedeli iza nas dok su se pripremali za film", kaže Kolin Nelson, koji je slavu stekao tako što je zveknuo fudbalsku loptu u Mekgregorovu facu u sceni koja otvara film. "Slušali su priče o tome kako izgleda život zavisnika od droge; gde sve može da završi." Grupu je osnovao bivši alkoholičar i zavisnik Dejvid Brajs 1985. godine u Ist endu u Glazgovu. Ovo je radnička četvrt, nekada poznata po nasilju, koju je kontrolisala banda Tongs. Čak i danas, ovde je prosečna starost manje od 70 godina. U to vreme, bila je još niža. Stotine narkomana je umiralo. Najviše su patili siromašni i oni koji su izgubili posao u nekadašnjim industrijskim četvrtima uništenim tokom vladavine Margaret Tačer.

Pre nego što je osnovana Kalton Atletik grupa, ako ste hteli da se skinete sa horca, morali ste da se prijavite na lečenje lepljivom, slatkastom, svetlozelenom dozom metadona.

Ali ovi momci se nisu zadovoljili polovičnim rešenjima. Zastupali su apstinenciju, dovesti se u formu i skinuti se na najteži način, zajedno sa drugim, istim takvim teškašima zavisnosti koji su naučili da se otvore i plaču nad onim što je pošlo po zlu. Ovo je bila priča o stvaranju novog tipa pritiska, onog koji će vršiti isti ljudi kao i vi.

"Imao sam 20 godina kada sam došao", kaže Dejvi Mejn, koji je upoznao Dejvisa Brajsa u centru za odvikavanje. "Nije bilo pića, nije bilo droge, nije bilo izlaska napolje. Mislio sam da mi je život gotov. Ipak, iako mi se nije dopadalo ono što čujem, svidelo mi se ono što vidim. Svi su bili zdravi. Svi su se smejali."

Do 22 godine, Dejvi je postao desna ruka Brajsa i zajedno su vodili non-stop centar za muškarce i žene, kao i izuzetno uspešan fudbalski klub i poseban program za srednjoškolce. Ali su stalno bili u sukobu sa vlastima zbog otvorenog suprotstavljanja upotrebi metadona u lečenju.

"Ta terapija je neuspešna. Ljudi se puštaju niz vodu", kaže on.

Novca je bilo sve manje, Dejvid Brajs je preminuo 2011. godine i danas, više od 25 godina kasnije, Dejvi vodi program na značajno manjoj i uglavnom dobrovoljnoj osnovi.

Njihov "prostor", kako nazivaju ispranu, otrcanu kancelariju, video je bolje dane; gomila starih kartonskih kutija nagurana je u ćoškovima i toliko je hladno da možeš da vidiš sopstveni dah.

Ali isečci iz dobaTrainspotting još vise na zidovima. I prostor je pun, toplo je i čije se buka dok otvaram vrata i ulazim.

Došao je i Bil Linč, bivši alkoholičar, trezan već 40 meseci, 11 dana i 23 minuta. Sve vreme dolazi u Kalton Atletiks i više se ne budi bari sopstvene mokraće. Sada je u super formi i deo je ekipe Kalton Atletiksa koji će se uspeti do prvog kampa na Everestu u novembru.

Tu je i Brajan Vat. Došao je ovamo pošto je zamalo skočio sa zgrade. Slomio je kičmu i obe ruke i shvatio da više ne može da se vraća u život zavisnika.

Ali kako mi svi kažu, najvažnija osoba u prostoriji je Kreg, najnoviji član. "Gledam ga i vidim njegov bol", kaže Vili. "Da, sećam se toga."

"Sve mi je sveže, teško me pogađa i veoma je emotivno", priznaje Kreg. Ovo mu je tek četvrti sastanak. "Moja ćerka je napunila godinu dana u januaru i shvatio sam da više ne mogu ovako. Od kokaina sam stalno bio u daunu, ali nisam mogao da prestanem. Kokain je bila prva stvar koju sam uzimao ujutru, dok sam vozio kombi na posao, kada bih uzimao bušilicu, pre nego što bih legao da spavam. Jedan ortak je već odlazio u Kalton i dao mi broj telefona. 'Ako hoćeš da se središ, ovako ćeš'. Pozvao sam broj i javio se Džon Ferns." Ako hoćeš da razgovaraš sa nekim o dopu bez osude, Džon, koji je već 13 godina čist, pravi je izbor.

"Moja majka je bila nasilna alkoholičarka", priča. "Ubila se kad sam imao deset godina, bacila se u reku Klajd".

Njegova 17-godišnja sestra se brinula o njemu koliko je mogla sve dok "nije bio spreman za svet" kada je napunio 16 godina i sve se promenilo. Počeo je sa džointima i pivom, ali je uskoro otkrio amfetamine, pa heroin. "Da budem iskren, kada sam se prvi put uradio horsom, bilo je fantastično", priznaje. "Mesto gde sam živeo nije imalo prozore, a stepenice su bile od kartona. Ali od heroina, sve je delovalo kao da sam na Barbadosu. Ipak, za par nedelja, nisam mogao da se kontrolišem. Za par meseci, prodao sam svu odeću, ploče, sve što sam imao. Kroz godinu dana sam počeo sa krađama."

Rejv scena je eksplodirala u Glazgovu i Džon je dodao ekstazi u mešavinu. Kada više nije mogao da šmrka kokain, prešao je na pušenje kreka. Smrvio bi šta god bi mu palo pod ruke, dodao bi vodu i roknuo bi se.

Šta ga je dovelo u Kalton? "Umro sam", kaže. "Gušio sam se na smrt u sopstvenoj povraćki na stepenicama, ali su dva bolničara Hitne pomoći uspela da me spasu i povrate u život."

Probudio se u bolnici i sestra ga je odvela kući i zaključala na tri nedelje. Sve vreme je ležao u položaju fetusa, "kao vreća kostiju uvijena u kožu."

"Nisam mogao da spavam, nisam mogao da jedem. Krizirao sam, bio u delirijum tremensu, tresao sam se, znojio i preznojavao, povraćao u kofu pored kreveta", priseća se danas. "Jedan od ortaka je došao i rekao mi da misli da bi u Kaltonu mogli da mmi pomognu. Pristao bih na sve u tom trenutku, samo da izađem iz kuće. Ali, došao sam u Kalton i nešto sam naučio: da sam fizički, mentalno i duhovno sebe nokautirao i zakucao na dno."

U Kaltonu je naučio kako da ponovo izgradi sebe; mentalno, na sastancima, a fizički u teretani. Duhovni oporavak je došao posle ova dva. Jednog dana je shvatio da se sam sebi ponovo dopada. "Svu suštinu u životu dugujem Kalton Atletiksu", kaže.

I kako se ispostavil, uz pomoć Kalton Atletiksa, izabrati život i nije tako loše.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu