VICE u Klinici za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević": Kako će Matori iz „Laze“ da promeni svet

Kad smo kročili u zajedničku prostoriju muškog odelenja Klinike „Dr Laza Lazarević", kao da smo ušli u oblak dima.

- Kako bi bilo da vam je zabranjeno pušenje - deklarativno je pitala glavna sestra Sandra, unapred znajući odgovor.

- Meni bi to baš odgovaralo - iznenadio je, maltene štrecnuo jedan mladić, milog, gotovo devojačkog lika. Njegovom nežnom izrazu doprinosila je gusta, crna, duga kosa. Taj možda jedini nepušač, tolerantan prema navici većine, radoznalo mi je prišao i predstavio se: „Ja sam Matori". Naravno, uz pravo ime koje sam dužna da zaštitim.

Nesklad između nadimka i realnih godina ubrzo je objašnjen: Matori je lik iz igrice World of Warcraft. On je u njoj bio šampion, sanjao da napravi najjači savez na svetu – gild gejmera. Opaža da nemam ni blagog pojma o čemu priča, pa mi, u kratke crte tumači igricu. U kojoj se milioni ljudi bore protiv čudovišta pod imaginarnim identitetima.

- Da li umete da mi napravite pletenicu - pita me nakon primedbe o lepoti kose. Trapavo pokušavam, pramenje izmiče pod usplahirenim prstima. Ali, kontakt je uspostavljen, čvršći no što bi bio da se zadržao na rečima.

- Čime se baviš? - pitam, a on mi odgovara u budućem vremenu. Hteo bi da izda knjigu sa sopstvenim ilustracijama, koja bi trebalo da „eksplodira" u javnosti. Avaj, jedna ga je odbila, pa razmišlja o drugim izdavačkim kućama.

- Hoćete li da vidite moje crteže - nudi mi nešto što se ne odbija. Tehničar donosi fasciklu iz garderobe, puna je, uglavnom „uramljenih" (prilepljenih na crni hamer) radova. Briljatnih, uredno složenih, iako bez hronološkog niza, kako Matori naglašava.

Na prvom mestu je njegov alijas. Postariji čovek sa bradom ukrašenom pletenicama, daleko boljim i preciznijim nego što ja upravo sačinih od njegove „grive". Crteže lista na brzinu, ali svaki i verbalno interpretira. Zadivljena sam njegovom veštinom, ali me duboko dira svet koji predstavlja linijama. Pun je aveti, demona, ali i snaga dobra koje teže da uspostave prevlast.

Usput pominje i Tolkina, glavnog inspiratora tog univerzuma. I ta knjiga što želi da je izda, bila bi epska fantastika. Po glavi mi se motaju sve veze i poznanstva, koje bih, u tom smislu, mogla da potegnem, svima bi bilo dragoceno. Imao je i izložbu u „Kući čaja", neke radove je čak prodao. Ali, igrice su daleko berićetnije, jer je svoj lik ustupio kupcu za 1,200 evra.

Ova poseta „Lazi" je informativna, pa je druženje sa Matorim namah prekinuto. Čitavih nedelju dana do novog susreta, malo-malo pa se setim ovog maldića iz malog sela kraj Užica.

- Kako si? - pitam ga narednog puta.

- Mnogo bolje - definiše svoje stanje, a boljitak pripisuje lekovima. Doduše, oni ga i prilično usporavaju, što nije loše, jer je Matori ionako „isuviše brz".

- Mi, gejmeri, smo takvi, naš IQ je natprosečan, brzo mislimo i brzo pričamo - on na ovaj način objašnjava i zašto mu se pljuvačka luči u štrcavim kapljicama.

Pažljivo bira mesto gde ćemo opet da listamo njegov portfolio.

- Ovde je prljavo - komentariše mrvice po astalu, koje Bratori, drug iz sobe, kome je nadenuo adekvatno ime, hitro briše rukavom. Matori je rođen za lidera, aura mu je sugestivna, autoritativna. Bratori seda sa nama, dok ne dođe frizerka da ih grupno obrije i potšiša.

Vraćamo se na početak skockane gomile crteža. Dok su mi motivi poznati od pređašnjeg gledanja, koristim priliku da ga pitam – zašto je ovde. Zbog porodične svađe sa stricem i strinom, kod kojih je svratio na putu za Valinor Tolkin Fest.

Kolega Stefan primećuje kako mu je „dobra majica", sa gejmerskim karakterom u prvom planu. Ali Matori skreće pažnju na natpis, uz napomenu da je „sve sam dizajnirao". You should not pass, piše u pozadini, pa Matori objašnjava pozadinu poruke: „To je bilo u vreme kad se krenulo u borbu protiv internet piraterije, pa smo mi, kao borci za ljudska prava, smislili ovaj slogan."

- Čekaj, čekaj, piraterija je ipak krađa - ne znam šta mi je, pa uzimam legislativu u zaštitu.

- Znanje je ljudsko pravo, a oni to žele da oduzmu - odgovara, a da ne trepne, a ja ostajem bez reči, spuštene vilice. Lepo mi dečko kaže da ima natprosečni koeficijent inteligencije.

Da li mu nedostaju igrice, peglam sopstvenu glupost. Ne, jer „želi da odmori mozak", ponovo uzvraća neočekivano. Što se tela tiče, ono je i bilo, i ostalo u top formi, jer se uvek „zdravo hranio". Ako se izume koka-kola, što se mora, jer je to zaštitni znak gejmera.

Propituje Stefana i mene da li prepoznajemo likove. „To je Gimlijev ćale, T…T…T…T", Stefan je kao daleko mlađi, daleko uspešniji." T…T…T…T", da li mu to Matori pomaže, ili se dobronamerno podsmeva. Ne znam, al' ostasmo bez rešenja.

Na redu su dva prikaza korova. Punog trnja, kao metafore na zlo i porobljavanje. Ali, zeleni prostori između zloćudnog rastinja, govore da će dobro da nadjača duševnog zavojevača.

- Ovo je šuma moje porodice - Matori tumači crtež sa velikim i malim zecom. Veći je on, a manji njegov sestrić, dok su dugouhe životinjice spona sa porodičnim nadimkom. Na slici, kao i u životu, on čuva sestrića da se ne dokopa „otrovnih pečuraka", već da se nasladi kao krv crvenom jagodom.

- Vidite, prikazao sam se kao Indijanac - pokazuje na perca u krznu većeg zeca.

- Zašto - pitam iznenađeno.

- Zato što sam ja Indijanac u svetu kauboja, razumete - prodorno me gleda. O, kako dobro razumem, sve više, sve povezanije sa subjektom posmatranja.

I sledeći rad je autoportret, ali suočen sa demonom depresije. Bolest je zubata, strašna, ali je Matori već na pragu trijumfa.

- Depresiju gledam kao neku pičkicu, već sam je savladao, i može da mi popuši - mladalački, ulični žargon pojačava utisak nadmoći. Simbolika njegovih crteža je često očigledna, ali se sve bolje shvata uz „vođenje kroz izložbu."

Tako, gde god se vidi cveće, sunce, more, znak je da autor može i hoće da pomogne napadnutom ili napadnutoj. Ponekad je štit od zla tek britka crvena linija. Pečurke, pilule, kandže, trnje, zubi ilustruju ono loše, i ma kako su, u trenutku, dominantni, Matori daje sebi slobodu da se na prizor vrati, i docrta „alatke" pomoći.

U mnoštvu „tolkinovskih" muških likova tek ponekad zađe neka žena. Ispostavlja se da se autor sa njom toliko saosećao, da je morao, recimo, da je odbrani od, primera radi, pilula „kojima su je kljukali". Ne shvatajući njen talenat i prirodu. Drugu ženu, oble, seksipilne stražnjice, miluje demon dlakavim šapama sa pandžama, i taj crtež tek treba da se doradi.

- To je moja devojka - objašnjava. Kad ga je ona ostavila, mnogo se toga gorkog pokrenulo u njemu.

- Ali, mi ćemo opet biti zajedno, za pet godina, kad izdam knjigu i proslavim se"- Matori je siguran. Pošto zna da u međuvremenu oboje imaju da „završe neka posla", za sad na tom crtežu nema cvetića,mora, sunca… Samo te poželjne obline u opasnom zagrljaju.

Ponekad, kao kad se radi – dal' o svetom Nikoli, arhangelu Gavrilu, ili nekom drugom „pretku" ovog fantastičnog crtača, nagoveštaj suza prekida razgovor. Matori se tad savlađuje, i ide dalje, s rečima da „to sad ne bi da komentariše".

Ponekad, iako je od nastajanja slike prošlo i po par godina, ne zna tačno „šta je hteo da kaže". Zna da je to izašlo iz njega, i da će doći trenutak za detektovanje. On ništa ne forsira, jer je i „gospodar vremena". Budućeg, lepšeg, boljeg, u kome će imati dva doktorata i titulu gejming menadžera.

Iako me moli da ne otkrivam ovaj njegov patent u oblasti IT funkcija, prosto ne mogu da odolim. Toliko sam bila zapanjena inventivnošću. Neka mi oprosti, nek mi ne zameri, sigurna sam da će jednog dana upravljati sistemom koji tako dobro poznaje. Da će biti „promena u svetu koju želi", baš kao što citira Gandija.

Da će prevazići teško detinjstvo, prikazano crtežom porodice u crnim odorama. Da će u real time-u pomoći „ocu, nadničaru i majci, domaćici" da se uzbore sa materijalnim tegobama. Da će doprineti vaspitanju sestrića, oporavku sestre koja je, posle razvoda, pala u depresiju. Da će devojku izbaviti od demona, i s njom se venčati, kao što planira.

Kum već čeka na gotovs, i njega upoznajem preko gejm-karaktera. Sreli su se jedne Nove godine u užičkom parku, stali da raspredaju o Tolkinu, koji je „kumovao" njihovom čvrstom prijateljstvu.

Uverena sam i da će izdati knjigu, da će neko prepoznati dar i mudrost ovog mladog čoveka koji je sebi, zapravo, dao nik na osnovu životnog iskustva. Dovoljno je da zaviri na njegov profil na Fejsbuku.

Gde Matori upozorava da je svet igrica isprva zabavan, euforičan, ali da kažnjava neizrecivom prazninom. Gde ukazuje na uzroke ove pomame među omladinom, koja od devedesetih pamti samo loše repere poput ratova, raspada i „rijalitija" na televiziji. Gde skreće pažnju roditeljima da zapuštaju svoju decu ako ih prepuštaju kompjuterima, srećni što „ne ćoškare, ne lutaju i ne drogiraju se". I poručuje „Stidite se!".

Zna on dobro da ni oni nisu sami krivi. Da su umorni od poslova, željni brzog opuštanja. Zna da su „kolona ispranih mozgova, koja ne zna šta hoće, ni od sebe, ni od drugih", baš kao što je prikazao na jednom crtežu.

I još se nadam da neće preći prosek kliničkog lečenja u „Lazi" od 32 dana. Premda je Matorom i tamo dobro, kako tvrdi, okruženom „dobrim drugovima".

Takođe sam zahvalna slučaju, Bogu, ili kako god nazvali posebnu priliku da sretnete izuzetno ljudsko biće, puno ideala, zasnovanih na sopstvenoj unutrašnjosti.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu