Upoznajte Terezu Mej, novu britansku surovo autoritarnu premijerku

Čak i najpovršnije čitanje biografije Tereze Mej odmah ukazuje na to da je neviđeno dosadna. Profesionalno dosadna. Zastrašujuće, uvredljivo, nezamislivodosadna. To je žena koja je studirala geografiju. Koja se udala u 24. godini i još uvek je u braku, ćerka sveštenika, u 12. godini je lepila koverte za Udruženje konzervativaca, vredno učila, nezaustavljivo čitala, nikad nije dobila dvojku, a kamoli keca, i nikad, nikako, i ni u kom trenutku nije napravila nijedan pobunjenički korak u njenoj, veoma prosečnoj školi.

Na njenoj kompilaciji za pusto ostrvo su Dancing Queen benda Abba, hit u vreme dok je studirala na Oksfordu, nešto malo Mocarta (dosta kontroverzno), smrtonosno dosadni zastavnici Pursel i Elgar, pa Walk Like A Man Frenkija Valija (dobro, ukapirali smo). Njena omiljena knjiga je Gordost i predrasude (Razum i osećajnost je previše otkačena?). Samo jedan luksuzni detalj pokazuje tračak dublje strasti: doživotna pretplata na Vog - i da, naizgled otkačena sklonost prema asimetričnim tunikama, ali bez cipela sa leopard šarom koje stalno nosi na političkim skupovima - trunčica imidža ledene kraljice poput Ane Vintur se pojavljuje u Terezinoj silueti. Ona igra na moć, kao neki baja sa velikim mudima, poslednji odrastao čovek u prostoriji u trenutku kada se britanska demokratija muči da pronađe makar jednu odraslu osobu koja može da pokrene ovaj brod prepun preraslih beba dalje od nasukavanja na stenčuge.

Možda je ona baš to. Ali je teško to reći, jer nikako ne otkriva svoje karte. Mej je u Vestsminsteru poznata kao neko ko se ne pridružuje. Za razliku od Ozborna ili drugih političara, nikada nije postojala njena "frakcija" u Konzervativnoj partiji. Ne sedi u poslaničkom klubu, ne ide u pabove, ne ogovara, i zato je niko ne smatra timskim igračem. Na sednicama Vlade, navodno skoro i da ne govori. A prati je reputacija "jebeno teške žene" - da se bakće svim detaljima, da voli svime da upravlja.

Iako je prisutna u javnosti već dugo, retko otkriva svoje stavove i "politike". Govor koji je održala nekoliko sati pre nego što je saznala da će biti premijerka, zazvučao je kao da je dosadna, već i zaboravljena ideja, odjednom probuđena daškom zamisli o suvoparnom mikro-upravljanju. Njen predlog za budućnost Britanije je najtorijevskiji mogući koji ne otkriva ama baš ništasem praznih floskula: socijalna pravda, diskriminacija, ekonomska nejednakost - daleko od toga da je nalik na Tačerovski matrijarhat, već je prevazišla Kamerona po liberalnom konzervativizmu. Kao neka polufensi kuvarica poput kuvarskih priručnika iz samoposluge, koje priznaje da prikuplja.

Da li je to bila samo strateška igra pre nego što se sazna kakva je budućnost čeka ili predstava čistog pragmatizma od rođenog pragmatiste? Pokušaj da dobro parkira svoje tenkove pravo na travnjak ispred sedišta Laburističke stranke čiji će sopstveni auto-kanibalizam nadživeti ove dve nedelje zabijanja noža u leđa unutar Torijevaca?

Ipak je Mej bila jedna od najkapricioznijih ministara svih vremena. Kad god bi došlo do sukoba između posla koji joj je poveren i njene političke budućnosti, odabrala bi ovo drugo. Ponekad je i poslednja na liniji odbrane onog što Mej i njoj slični smatraju pravdom. Ali se ponaša kao govno, gušeći slobodu govora koristeći ove mučene provokatore u pokušaju kao telesni štit za njen uspon na vrh britanske politike.

U svom ministarstvu je očajnički pokušavala da sredi brojke imigranata da bi se uklopile u Kameronove "desetine hiljada, a ne stotine hiljada", da bi na kraju ukinula dvogodišnje vize koje su tradicionalno dodeljivane stranim studentima posle diplomiranja, smanjujući broj dodeljenih porodičnih viza za decu i unuke stranaca koji žive u Britaniji i podigavši nivo "minimalne plate" za neprekidno obnavljanje viza na često nedostižnih 35,000 funti. Čak i u doba migrantske krize, i ove mere jedva da su smanjile brojke, što znači da je morala da iskoristi nove, zastrašujuće pretnje ilegalnim imigrantima - više racija, više deportovanja, sve više surovih "rasističkih kombija" koji kruže gradovima.

Njen autoritarizam je prosto učtiv, nemaštovito staromodan i nimalo zanimljjiv. To je pogled na svet osobe koja nikad nije izvela nikakvu pobunu, koja misli da policajci mogu da budu samo "dobri momci". Voli da zna sve što se događa - vlada treba da čuva sve podatke, svačije pozive, poruke i mejlove.

Ona veruje da je Evropski sud za ljudska prava izvor svih zala. S druge strane, 2011. je održala govor u kome je rekla da je nekom čoveku dozvoljeno da ostane u Britaniji jer ima mačku te, stoga, ima i pravo na "porodični život". "Bez obzira na EU referendum," kasnije je izjavila, "moj stav je ovakav: ako želimo da reforišemo zakone o ljudskim pravima u ovoj zemlji, ne treba da napustimo Evropsku uniju, već Evropski sud za ljudska prava i odbacimo njegovu jurisdikciju". Neviđeno efikasna tautologija, i još dokaza o njenom talentu da kaže nešto kad ništa ne kaže.

S druge strane, zapanjila je policijsko udruženje 2014, kada im je na skupu saopštila da moraju da prekinu sa politikom zaustavljanja i pretresanja bez opravdanja, što je izazvalo blage aplauze, ali i kritike Torijevaca.

Njeni roditelji su umrli godinu dana po njenom venčanju: njen otac je poginuo u saobraćajnoj nesreći, a majka ubrzo za njim, od posledica multiple skleroze. U 25. godini je bila siroče i život posvetila suprugu Filipu kome se okrenula u svom bolu.

I on je neviđeno dosadan, što je zajednička strast koja podgreva njihov dugogodišnji brak. Nimalo izazovan "dobar momak", veseo i barski zanimljiv koliko ona nije, bio je dve godine iza nje na studijama na Oksfordu. Odmah posle diplomiranja, zalutao je u bankarstvo i tu se muva sve vreme. Sada radi za kompaniju toliko dosadnu da se zove Capital International, na poziciji još dosadnijoj da mora da se zove "menadžer za odnose". Oboje su veliki fanovi kriketa. Nemaju dece, iako se o tome ne piše u medijima.

Njena politika je i dalje nejasna, ali je njena dosadnost očigledna. Kad limuzina bude došla da je odveze do Bakingemske palate, pozdravimo svi našu novu dosadnu premijerku. Držimo se njene divne dosade kao vrućeg čaja, udobnih pantofni, šala za oko vrata, pranja zuba i leganja u krevet pre ponoći. I kad se probudimo, uz malo sreće, njena dosadnost i štreberstvo će rešiti sve probleme koji nas muče. Je li tako? Jeste.

Malo sutra.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu